Traži se srpski Sanader

Evropska unija očekuje srpskog Sanadera pred sudom pravde. Nakon dobijanja statusa kandidata za Srbiju, EU će tražiti korak više u borbi protiv korupcije. Nekoga ranga bivšeg hrvatskog premijera. Evropa želi da veruje da je Srbija sposobna da ponudi glavu nekog tako visokog političara ili uticajnog biznismena. „Ako to pruži, biće to dokaz da antikorupcioni sistem u Srbiji funkcioniše jednako za sve“, rekao je za NIN Drago Kos, član Grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO). Mehanizam korupcije koji opstaje u Srbiji kroz spregu vrhova stranaka, tajnih službi i privrede sasvim je jednostavan. Međusobno isprepletenih interesa, za njih je sve stvar dogovora. Nema zakona. Nema procedura. I nema institucija kojima bi Srbija suzbila korupciju visokih državnih funkcionera i biznismena. Onu korupciju koja podrazumeva visoke iznose novca ili opstanak na političkim pozicijama. Srbija je dovoljno radila na zakonskoj regulativi, i Unija sada, kako tvrdi Kos, očekuje da to pokaže u praksi. „Evropa traži da se srpske institucije bore protiv korupcije nezavisno od koga ta korupcija potiče“, navodi Kos. Po oceni EU, u zakonodavstvu je Srbija dosta uradila, institucije postoje, makar i formalno, i sada se postavlja pitanje kvaliteta njihovog rada. Ali Kos konstatuje da praksa očigledno nije takva da bi zadovoljila očekivanja. „Opšte je uverenje da u Srbiji ima zaštićenih iz najviše sfere vlasti i biznisa. A nema sumnje da će EU pritiskati Srbiju da pruži konkretne rezultate u borbi protiv te vrste korupcije. To je politički kriterijum za ulazak u EU o kojem se uopšte ne pregovara“, striktan je on. Šta o tome misle vlasti, nedavno je iskreno poverio novinaru novosadskog „Dnevnika“ Ivica Dačić, ministar policije. „Korupcije ima i u drugim zemljama, samo što je ona u Srbiji `divlja`, a u uređenijim državama vremenom dobija neku vrstu legalizacije tako da se, na primer, dobijanje provizije za neki posao tamo smatra pravom, a kod nas je to korupcija”. Policija je inače jedna od institucija zaduženih za suzbijanje i otkrivanje korupcije. Možda to Dačić ne zna? Prema njegovom upozorenju, u Srbiji po pitanju korupcije treba biti pažljiv, jer je ona „jedno vreme bila“, samo “način bržeg realizovanja nečeg što nije bilo moguće učiniti legalnim putem“. Šta je urađeno deset godina od pada Miloševićevog režima i isto toliko godina otkako je donet prvi antikorupcijski zakon – Zakon o javnim nabavkama? Ustanovljeno je da je on manjkav i da nedostaje glavna stavka koja se odnosi na kontrolu realizacije ugovora. Postojeći zakon, usvojen 2002. godine, reguliše samo srednji deo problema javnih nabavki, njegov tehnički deo, raspisivanje tendera, izbor najboljeg ponuđača - ali ne i kontrolu zaključenih ugovora. Predrag Jovanović, direktor Uprave za javne nabavke, kaže za NIN da je za uvođenje discipline u sistemu javnih nabavki ne-ophodno ojačati kapacitete institucija kao što su Državna revizorska institucija i budžetska inspekcija, a da Upravi kojom rukovodi treba dati veća ovlašćenja i mnogo značajniju ulogu u kontroli javnih nabavki i već zaključenih ugovora, dok država na ovaj njegov poziv uzvraća nacrtom izmena zakona o javnim nabavkama kojim predviđa ukidanje ove institucije. Opisujući mehanizme korupcije kroz javne nabavke Jovanović izdvaja jedan gotovo najefikasniji - aneksiranje ugovora. U prvi mah, sve je regularno. Najpovoljniji ponuđač izabran je tenderom. Ali, aneksom ugovora, daleko od očiju javnosti, menjaju se bitni elementi tog dokumenta na štetu države kao kupca. U dogovoru, ponuđač nudi povoljnije uslove, jer zna da neće morati da isporuči robu ili uslugu po prethodnom dogovoru. Ali, kasnije, u realizaciji posla, isporučuje robu lošijeg kvaliteta ili aneksom ugovora povećava cenu. To što realizacija odstupa bitno od ugovora niko ne kontroliše. A tu je skrivena zarada. Ili, korupcija. Uprava za javne nabavke ima oko 120.000 ugovora, ali ne i zakonsku nadležnost da realizaciju tih ugovora proverava. Zašto tu nadležnost ne pruža zakon iz 2002. godine? „Ne znam“, kaže Jovanović, i dodaje da je autor tog zakona Ministarstvo finansija, koje sada predlaže ukidanje Uprave za javne nabavke. Drugi problem sa kojim se suočava Uprava je situacija u kojoj čak i kada uoči nepravilnosti ona svoje izveštaje prosleđuje DRI i budžetskoj inspekciji. One taj izveštaj proveravaju i podižu ili ne krivične prijave. Dok u tom sporom procesu predmeti stignu do suda mahom su zastareli. „Čak i kada Privredni sud donosi presude, izrečene kazne obično su na minimumu ili čak ispod njega. Iako je za odgovorna lica predviđena kazna između 20.000 i 50.000 dinara, sud ih neretko kažnjava sa po 10.000 dinara. Ili, tamo gde je kazna za pravno lice između 100.000 i milion dinara, kazne su obično oko 50.000 dinara. Svrha kažnjavanja gotovo se i ne postiže, a prekršioci, obično i ukalkulišu u dobit trošak za tako nisku kaznu“, navodi Jovanović. Smatra da bi davanjem ovlašćenja za kontrolu realizacije ugovora Upravi za javne nabavke, sistem kažnjavanja bio delotvorniji. Prema proceni EU, Srbija godišnje gubi oko milijardu evra zbog korupcije u sistemu javnih nabavki. Jovanović pak kaže da se korupcija odvija u sivoj zoni, i da je teško dati proračun o egzaktnim gubicima države. Kriminolog dr Dobrivoje Radovanović ubeđen je da smo zahvaljujući nebudnosti državnih organa i siromaštvu dospeli u stadijum sistemske korupcije tog nivoa da se skoro ništa u državi ne može obaviti bez podmićivanja, kao i da praktično nema oblasti privrednog, društvenog ili umetničkog života u kom nema korupcije. „Ne možete dobiti nikakvu uslugu od državnih činovnika ako ne platite, sem, naravno ako nemate neku vezu, što je, takođe, vid korupcije. Ne možete obaviti specijalistički zdravstveni pregled ili snimak posebnih uređaja a da nekoga ne podmitite, ne možete doći do dozvole za gradnju a da ne platite činovnicima ubrzanje postupka... „Ali, to za njega nije glavni izvor korupcije. Nisu to ni neadekvatni zakoni, već su to crni fondovi kojima se političke stranke finansiraju iz javnih preduzeća. Mehanizam je jednostavan. Postavite svoje ljude za direktore tih preduzeća ili u Upravne odbore, njima kažete koliki je iznos za kampanju, a koliko za finansiranje partije, na koje svrhe da navedu uplatu, koje bi tu transakciju pokrile i sredstva iz tog preduzeća nelegalno stižu u partijske kase ili privatne džepove. Gubitke preduzeća pokrivaju građani iz poreza, ne znajući za pravi tok novca koji se sliva u crni, nevidljivi, nekontrolisani izvor finansiranja partija. Slučaj Kolubara je samo jedan od primera koji otkriva tajne veze javnog preduzeća sa političkim partijama radi izvlačenja novca. „U tako korumpiranom preduzeću, čak se ni radnici ne bune, jer i oni kradu sve što se može“, kaže profesor Radovanović. To što u aferi Kolubara i sudskom epilogu nema ključnog igrača, za njega je dokaz korupcije u pravosuđu. „Korupcija je i kada postavite partijske simpatizere za sudije i možete im reći kako stvar da presude“, ocenjuje Radovanović. On to zove - dogovorno pravosuđe. Ono koje kazne izriče saglasno političkim stavovima. Taj sistem korupcije opstaje, ne samo zarad bogaćenja političke elite na najvišem nivou, već zbog njene stravične želje opstanka na vlasti. Na poziv da komentariše korupciju u Srbiji, Slobodnaka Turlajić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta, pita automatski: “Je l’ mi to imamo nekih novih vesti?“. Očigledno je da novih vesti nema i nema srpskog Sanadera. Izostanak tog obračuna sa visokom korupcijom novih postoktobarskih vlasti Turlajevićeva nije očekivala. Zašto se to dogodilo? „Ne znam šta je suština, valjda proradi pohlepa i kada se u to umeša širok vrh, svako o svakom ima podatke, još je teže doći do tih koruptivnih jezgara. Plašim se da je aktuelna politička scena takva da niko ne može da dune u pištaljku jer svako ima pištaljku za onog drugog i ne znam kako se iz toga izlazi. Čini se da je svako našao svoje mesto u sadašnjim koruptivnim sistemima i da se trudi da ga ne izgubi.“ Istina je da punih deset godina od petooktobarskih promena nije uspostavljen sistem u kojem parlament može da kontroliše izvršnu vlast, politiku koju sprovodi, niti način na koji ona troši novac. Institucije, poput Državne revizorske institucije, (antimonopolske) Komisije za zaštitu prava ponuđača, Agencije za borbu protiv korupcije, počele su da rade, ali slabim intenzitetom. Uskraćujući im dovoljna sredstva i kadrove vlast demonstrira očiglednu nameru kojom želi da drži samo fiktivno institucije preko kojih bi parlament trebalo da uspostavi ozbiljnu kontrolu nad vladom. Za Vericu Barać, predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije, to je dokaz o neograničenoj vlasti političkih stranaka. „Ta vlast nema nikakva ograničenja i bilo kakvu kontrolu. To je ta, prava sistemska korupcija“, ocenjuje Barać. Upravo zato čini se nemoguće dokazati korupciju na visokom nivou. Za tužioca ili sud neophodan je status nezavisnosti u kojem će tužiocu ili sudiji biti svejedno je li neko ministar, šef partije ili tajkun. Ono što bi trebalo da bude presudno za njih jeste šta je neko uradio i postoje li elementi za podizanje optužnice. Samo Savet za borbu protiv korupcije u toku poslednjih osam godina uradio je na desetine izveštaja iz kojih je potpuno jasno da za tu krupnu korupciju moraju biti pozvani na odgovornost ministri, šefovi stranaka, tajkuni, ljudi koji su bili i ostali nedodirljivi i, takođe, ljudi iz državnih institucija, koji su omogućili takvu korupciju ne primenjujući zakon, ili ga primenjujući vrlo selektivno, kada je reč o zaštićenim pojedincima. Tako je moglo da se dogodi da Komisija za hartije od vrednosti omogući Milanu Beku kupovinu 62 odsto akcija Večernjih novosti iako je po zakonu on imao pravo nad sticanjem vlasništva nad svega 25 odsto, ili kupovinu Luke Beograd po ceni akcija daleko ispod vrednosti. U takvoj je atmosferi milionski posao koncesije za autoput propao i bio je to ozbiljan državni problem. Neko iz samog vrha morao je da bude odgovoran. Ali, tadašnji ministar infrastrukture, Velimir Ilić, lider Nove Srbije, kao i više puta kasnije, ostao je jedan od nedodriljivih, iako je u svakoj uređenoj državi resorni ministar dužan makar da zna šta se u njegovom resoru dešava. Čak ni sada, nakon što je otkriveno da nema ni dokumentacije, ni glavnog projekta za izgradnju autoputa, pitanje Ilićeve odgovornosti se ne postavlja. Ako pitate one koji to svakako znaju, šta su ključne tačke na kojima se bazira korupcija u Srbiji, reći će vam podjednakom brzinom: “To je čitav politički sistem. Zatamnjeni izvori finansiranja partija.“ „Da korupcija nije ušla u sistem mi bismo znali ko finansira naše stranke“, kaže Barać, umesto toga imamo izostanak razrešenja velikih afera kao što su Luka Beograd, C market, Novosti, Kolubara, nabavka vakcina, Galenika... U svim tim slučajevima učestvovale su i državne institucije i donosile su odluke po diktatu ili po dogovoru. „Izvršna vlast dovodi ljude u institucije po političkom kriterijumu i nema potrebe sutra da ih pritiska. Ona ima svoje ljude sa kojima već ima uspostavljene odnose, bilo da je reč o sudovima, tužilaštvu“, navodi Baraćeva. Izostanak sudskog epiloga mnogobrojnih afera govori o velikoj zavisnosti sudova od izvršne vlasti i policije. Ta zavisnost uspostavlja se na nekoliko načina. Izvršna vlast bira glavne kadrove, a raznim privilegijama ih vezuje jako blisko za sebe. U takvoj situaciji, uticaj na odluku ko će biti procesuiran a ko ne, vrlo je lako ostvariv. Isti model ponavlja se kada se podižu optužnice. Procesuiraju se samo oni koje je odobrila izvršna vlast. Ako je politička stranka dala zeleno svetlo, optužba može biti podignuta. Gotovo po pravilu, to su oni na nižim lestvicama moći, i odgovornosti, sitniji činovnici. Putarina, železnica, vakcine, samo su neki od primera kroz koje postaje očigledno da tako veliki poslovi nisu mogli da se odrade bez uplitanja resornih ministara. Iako u tim poslovima nije zaobiđen sam vrh, imena ministara nikada se nisu našla ne u optužnicama, već ih nema ni u istragama. Na spisku procesuiranih samo su sitne ribe. „Optužnice se podižu selektivno nakon što se prethodno iz dokaznog materijala izvuče ono za što je Vlada saglasna da se optuži. Tako smo čuli javno izvinjenje bivšeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, koji je povodom nabavke vakcina saslušan samo kao građanin, iako u tom poslu on nije bio građanin, već sasvim izvesno ministar. Ovaj bivši ministar zaklanjao se iza odluke Vlade, kojoj je upravo on predložio nabavku“, kaže Baraćeva. Nešto slično već je viđeno. U aferi koja se godinama pre no što je dobila sudski epilog valjala na stranicama dnevne štampe i nakon dugogodišnjeg pritiska javnosti, procesuiran je bivši direktor „Železnica Srbije“ Milanko Šarančić, visoki funkcioner Nove Srbije. Ali, još jednom, primetan je izostanak istrage protiv čoveka iz samog vrha te partije koji se našao na odgovornom državnom mestu. Iako tako veliki poslovi u „Železnicama“ i milionske nabavke nikada ne mogu da budu sprovedene mimo znanja i saglasnosti ministra, tada aktuelni ministar Velimir Ilić nikada nije pozvan na odgovornost. Niti je od njega bilo ko bilo kada, osim medija, zatražio odgovor i na jedno pitanje vezano za ovu transakciju. Kategorija protiv kojih se nikada ne vodi istraga i pitanje njihove odgovornosti se ne pominje su ministri. Oni su potpuno nedodirljivi. Utvrđivanje činjenica u određenim postupcima ide samo do određenog nivoa i dalje se ne sme raditi jer političke partije ne daju saglasnost. Pitanje je kakvim podacima raspolažu policija i služba bezbednosti i zbog čega ih ne dostavljaju tužilaštvu. Ili ih tužilaštvo ne iznosi na videlo. Nesumnjivo, reč je o savršenom mehanizmu, razrađivanom decenijama. „Kako može početi postupak odgovornosti za krupna, najteža krivična dela u privrednom kriminalu ako svi oni čine simbiozu koja jedne druge održava? Kako vlast da otvori pitanje sistemske korupcije i da glavu srpskog Sanadera kada je to sistem na kome ona počiva“, pita se Baraćeva. Ona je ubeđena da je EU propustila svih ovih godina da vidi da se uz određenu političku saglasnost donose vrlo manjkavi zakoni koji institucijama ne donose sigurnost. Isto tako pri biranju kadrova za te takozvane nezavisne institucije, izvršna vlast ima odlučujuću ulogu. I taj kadar kasnije u svom radu ne oslanja se u punoj meri na zakone i proceduru već na političare koji su ih delegirali. Tako postavljena institucija ne može da odgovori zadatku. Premijer Mirko Cvetković, od kojeg se traži da utiče na smanjenje korupcije, od mnogih je prozivan kao deo korupcionaškog sistema uspostavljenog još u Miloševićevo vreme. Sistem čini spregu političkih partija, tajkuna, konsultantskih kuća i uskog kruga ljudi raspoređenih u takvom sistemu koji omogućava pojedincima da što bolje iskoriste novac koji kruži. Takav sistem funkcioniše kroz zaštitu tačno određenih interesa. „Otuda objašnjenje zašto premijer traži, kao što je otkrio Vikiliks, da tajkuni budu društveno prihvatljivi iako bi neki od njih morali da odgovaraju za organizovani kriminal, što bi bilo krajnje vreme. Ali, naravno, pošto imaju svoje ljude u institucijama, od premijera nadalje“, ubeđena je Baraćeva, oni nikada neće odgovarati. Partije bez kontrole Radoslav Sretenović, predsednik Državne revizorske institucije, potvrdio je za NIN da ni ove godine institucija na čijem je čelu neće kontrolisati finansiranje političkih partija, jer za to nema dovoljno kapaciteta. „A, i nije nam u planu“, dodao je on. Vladimir Goati, direktor nevladine organizacije Transparensi Srbija, šokiran je tom odlukom DRI, i kaže da je jezgro korupcije u političkim partijama i načinu njihovog finansiranja. Goati je rekao da je visoka korupcija u Srbiji dosegla ogromne razmere uprkos činjenici da su doneti brojni zakoni i akcioni planovi za borbu protiv korupcije. Prema njegovoj oceni još nije ni načeta takozvana politička korupcija i nije se dogodilo da neko ko je na vlasti bude uhapšen, ili neko blizak vladajućim strukturama. Gde je Miloševićev novac U koruptivno umreženom mehanizmu potpuno je prikriveno ko je u čemu učestvovao, ko koga štiti, ko koga ucenjuje i zašto. U tako zatvorenom krugu ostaju nedodirnuta mnoga pitanja kao što su pravi vlasnici preduzeća, gde je završio novac od šverca droge, duvana, izvršenih tokom Miloševićevog režima i ko njim danas raspolaže. Sve dok vlast ne nosi ujedno i odgovornost, a političke partije su moćnije od bilo kog zakona i procedure, to je zemlja kojom vlada sistemska korupcija. Korupcija počiva i na skrivenoj pomoći policije i tajnih službi, koje raspolažu dokazima i dokumentacijom, a koju selektivno vade. I, naravno, na novcu koji cirkuliše preko određenih grupa. Čekajući epilog: Najpoznatiji nerešeni slučajevi Luka Beograd Nekadašnji mali akcionari „Luke Beograd” najavili su tužbu sudu u Strazburu ako ne dobiju nadoknadu u sporu pred Trgovinskim sudom, protiv tadašnjeg rukovodstva, koje ih je obmanulo da prodaju akcije firmi Milana Beka za 800 dinara, iako su prema stručnoj proceni vredele 1.770 dinara. Navode da je reč o manipulaciji jer Nadzorni odbor koji je vodio Danijel Cvetićanin, nije upozorio Skupštinu akcionara o novoj vrednosti akcija. RZZO – nabavka vakcina Državna kasa je oštećena za 1,6 miliona evra zahvaljujući nameštenom tenderu prilikom kupovine 800.000 vakcina protiv pandemijskog gripa AH1N1, krajem 2009. Protiv sedam osoba postoji dovoljno dokaza za podnošenje krivičnih prijava, pisali su mediji nedavno pozivajući se na nezvanične izvore. Među četrdesetak saslušanih bili su i bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević, predsednik radne grupe za praćenje pandemije dr Predrag Kon i tadašnja direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović. Kolubara Kadar DSS, Dragan Tomić, koji je na čelu Kolubare bio od 2004. do 2008. godine sa nekoliko saradnika oštetio je firmu za više od 50 miliona evra, kroz mahinacije sa zakupom privatne mehanizacije koja je iznajmljivana od firmi koje se bave i turizmom, a mašine su plaćane na osnovu fiktivnih radnih sati, čak i kada su stajale u mestu. Istovremeno, kao direktor “Kolubare” Tomić je 2007. angažovao i mašinu privatne firme “Kačer turist”, čiji je on bio većinski vlasnik. Ta firma je, inače, registrovana za hotelski i sličan smeštaj. Dragan Tomić bio je direktor “Kolubare” do decembra 2007, a na njegovo mesto ponovo dolazi kadar DSS Vladan Jovičić. Tomić, uprkos činjenici da je upravo 2007. “Kolubara” poslovala sa najvećim gubicima, napredovao je i postao zamenik direktora EPS, preduzeća čiji je “Kolubara” sastavni deo i koje EPS treba da kontroliše. Galenika Galenika, najveća srpska farmaceutska kompanija, koja je 2008. imala profit 6,5 miliona evra, za dve godine napravila je minus od najmanje 20 miliona evra. Novopostavljeni direktor Nenad Ognjenović, kojeg je na to mesto delegirao SPS, već posle nepune dve nedelje na čelu kompanije sklopio je nekoliko poslova ukupne vrednosti 20 miliona evra.