Pograničnim područjima potrebna stabilizacija

Usvajanjem Zakona protiv diskriminacije (2009) Srbija je zaokružila pravni okvir kada je reč o ljudskim pravima, posebno manjinskim. Međutim, za poštivanje standarda i suštinsko menjanje položaja manjina potrebno je mnogo više: politička volja, promena društvene klime i vrednosnog sistema uz aktivno delovanje medija. Dve decenije radikalnog nacionalizma ostavilo je duboke tragove na društvo, posebno na sve manjine u Srbiji. Položaj Bošnjaka je svakako bio najteži, posebno dok je trajao rat u Bosni. Podsećanja radi, donošenje Zakona o manjinama bio je jedan od glavnih preduslova za primanje Srbije u članstvo Saveta Evrope. Odnos prema manjinama (drugom), odnosno prihvatanje razlika je merilo demokratije svake zemlje, pa i Srbije. Evropa počiva na razlikama i njene institucije kontinuirano promovišu multikulturalna društva i poštovanje ne samo fundamentalnih ljudskih prava nego i kulturni i socijalni identitet svakog pojedinca. Nedavno je usvojen dokument “Evropski manifest za kulturne afilijacije” (2010), u kojem se između ostalog ističe: “Želja za zajedničkom budućnošću onih koji žive u Evropi nije kompatibilna sa kolektivnom amnezijom – sinonimom za nepoznavanje istorije ili poricanje zločina počinjenih u prošlosti. Poznavanje vlastite istorije znači razumevanje istorije drugih i njeno inkorporisanje u vlastitu istoriju bez osvete, jakih osećanja krivice ili ekscesivnog žaljenja.” Zašto je bio potreban ovaj uvod? Samo zato da bismo definisali stvarni problem koje neke manjine u Srbiji još uvek imaju. Pravo na različitost i njihovo uključivanje u širu političku, ekonomsku i kulturnu zajednicu su svakako preduslov za njihovo funkcionisanje. Zašto su Bošnjaci nezadovoljni? Zato jer su kontinuirano opstruirani u konstituisanju bošnjačke manjine. Vojislav Koštunica je razbio Islamsku zajednicu, ali, nažalost praksa stvaranja paralelnih bošnjačkih institucija se nastavila. Nepriznavanje Bošnjačkog nacionalnog saveta bio je pokušaj u tom pravcu. Bošnjaci ni danas nisu proporcionalno zastupljeni u državnim institucijama u Sandžaku (policija, sudstvo, školstvo, zdravstvo). Reagovanje Mešihata Islamske zajednice (IZ) povodom, kako je saopšteno, „nezakonitog isključenja veroučitelja islamske veronauke“ i „nastavka diskriminacije i represije nad Bošnjacima i muslimanima u Srbiji“ nastavak je poremećenih odnosa na liniji Beograd – Novi Pazar. Novi spisak veroučitelja, kako se ističe u saopštenju Mešihata, jeste „nastavak obračuna sa IZ i njenim pripadnicima”. Svebošnjački Sabor je tim povodom usvojio Deklaraciju o diskriminaciji u Sandžaku. U dokumentu koji ima 12 tačaka konstatuje se da je diskriminacija prisutna u svim sferama života, te da je „diskriminacija nad Bošnjacima kroz politiku zapošljavanja u državnim organima i javnim ustanovama na stepenu brutalnosti i bezobzirnosti, što predstavlja poruku nepoželjnosti bošnjačkog naroda“. Odgovornost za ovako nepromišljen korak ima Vlada jer nametanjem svojih veroučitelja nastavlja sa izazivanjem negativnih reakcija i osećanja Bošnjaka. Ovakvi postupci Vlade destabilizuju Sandžak i ne mogu da budu u interesu Srbije pred kojom stoje ozbiljni izazovi koje postavlja sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Ni Albanci na jugu Srbije nisu u povoljnijoj poziciji. Oni su taoci nerešenih odnosa sa Kosovom. Sve do proglašenja nezavisnosti Kosova Albanci na jugu Srbije živeli su u pravnom i političkom vakuumu. Spekulisalo se i mogućom zamenom teritorija sever Kosova za Preševo. Sada su taoci politike Beograda koja ne priznaje novu realnost na Kosovu – njegovu nezavisnost. Ne priznaju se diplome koje mladi Albanci stiču u Prištini, što podstiče njihov odlazak iz Srbije i time se trajno slabe kapaciteti albanske zajednice na jugu Srbije. Može se pretpostaviti da je to i skriveni cilj Beograda. Bez elite zajednice polako nestaju. Još uvek je nerešeno i pitanje udžbenika na albanskom jeziku. I ministar Milan Marković priznaje da je država tu zakazala. Državna politika inkluzivnosti svih manjina, posebno Bošnjaka i Albanaca, preduslov je integrisanja Srbije kao stabilnog i demokratskog društva. Svaka pametna država trudi se da joj granični delovi budu mirni, stabilni, pogotovu ako su naseljeni manjinama. Danas kada je definisanje balkanskih granica zaokruženo, konsolidacija novonastalih država, uključujući i Srbiju, zahteva veliki napor političkih elita da stvore okvir za demokratizaciju vlastitih država. To zahteva zrelost i pre svega odustajanje od ciljeva koji su doveli do poraza jedne anahrone vizije Srbije. (Autorka je predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji)