Sigurne samo plate i penzije

Narednih dana Vlada Srbije trebalo bi da utvrdi i prosledi parlamentu na usvajanje predlog rebalansa budžeta za ovu godinu. Oni koji su se nadali da će ovog puta biti drugačije nego ranije, prevarili su se. Uprkos brojnim najavama tokom pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, Vlada je ponovo posegla za najlakšim načinom da skreše svoje troškove – odlučila je da obustavi izgradnju puteva. Iako su mnogi ubeđivali javnost kako će se ovog puta štedeti na subvencijama privredi, racionalizacijom ili smanjenjem izdataka za nabavku robe i usluga, na kraju se priča sa rebalansom, kao i obično, svela na drastično smanjenje kapitalnih investicija. Na taj način, odjednom, u septembru, na kraju sezone radova, građevinskom sektoru je iz džepa izbijeno čak 5,9 milijardi dinara. Taj novac državi je potreban za druge stvari. Pre svega za plaćanje ogromnog birokratskog aparata, u čiju se efikasnost građani svakog dana mogu uveriti u nekom od redova. Tu je i plaćanje neefikasnog zdravstvenog i obrazovnog sistema, koji „proizvodi“ sve više participacije za lekove i diplomce čije znanje sve manje odgovara potrebama tržišta rada. Sledi isplata penzija koje sve manje zaposlenih sve teže finansira i na kraju plaćanje nereformisanih javnih preduzeća koja bi bez budžetskih dotacija budućnost našla samo u stečajnom postupku. U pozadini svega, naravno, stoji politika. Kresanje kapitalnih investicija bilo je za Vladu najbezbolniji način da dođe do neophodnih „ušteda“ od 12 milijardi dinara, kako bi deficit u državnoj kasi ove godine bio 4,5 odsto, koliko je po najnovijem dogovoru sa MMF-om sada prihvatljivo. To što neće biti kapitalnih investicija brine malo koga od zvaničnika. To što most nije izgrađen, autoput asfaltiran ili postavljena energetska infrastruktura narod daleko manje oseća nego pad penzije za pet odsto ili gubitak sigurnog, iako možda nepotrebnog radnog mesta u državnoj upravi. To što bi izgradnja infrastrukture u narednim godinama dovela do rasta investicija i povećanja zaposlenosti slab je argument u momentu kada naredni izbori nisu ni godinu dana daleko. Da će odluka o smanjenju kapitalnih investicija usporiti razvoj zemlje za NIN potvrđuje i potpredsednica Vlade Srbije Verica Kalanović, zadužena upravo za ovu oblast, mada brzo odbacuje svaku pomisao da bi u pitanju mogla da bude politička kalkulacija, u kojoj će najviše stradati partije koje se prevashodno zalažu za kapitalne investicije, dok će najbolje proći populisti, kojima ušteda na investicijama omogućava da održe svoja obećanja o platama i penzijama, kako mnogi vide rezultat dogovora o rebalansu. „Novi rebalans budžeta za razliku od prethodnih podrazumeva ukupno smanjenje potrošnje za 29,3 milijardi dinara i ovde ne sme da bude političkih ni dobitnika ni gubitnika. Svi moramo da racionalno trošimo i obezbedimo da ono što je neophodno ima prioritet“, ističe Kalanovićeva. Ona kaže da je potpuno podržala sporazum iz predostrožnosti sa MMF-om, jer je on između ostalog, dobra poruka budućim investitorima, a bez investicija nema privrednog oporavka. „Sporazum sa MMF-om je i dokaz da se Srbija odlučila za štednju i to je dobro. Ali, pored štednje moramo da uvedemo i kontrolu i racionalizaciju troškova. Nije dobro to što je ta štednja i na infrastrukturi i predstavlja gotovo trećinu predviđenih sredstava od ušteda. U ovom trenutku ne mogu da kažem koji će to konkretno infrastrukturni projekti biti pogođeni, jer će resorna ministarstva odlučivati pojedinačno o projektima koji će se finansirati posle rebalansa budžeta. Ali, verujem da započeti i veliki nacionalni projekti kao što je Koridor 10, neće biti značajnije pogođeni, a da će oni koji nisu započeti biti odloženi. To mi se čini kao najcelishodnije rešenje, jer najskuplji projekat je onaj koji nije završen odnosno samo završen projekat je dobar projekat. U svakom slučaju, štednja na infrastrukturi je najbolnija, jer to usporava razvoj zemlje, zato što je infrastruktura osnov i preduslov napretka“, upozorava Kalanovićeva. Slično mišljenje o posledicama smanjenja investicija imaju i stručnjaci, mada je, lišena političkih obzira, njihova retorika daleko oštrija. Mahmut Bušatlija, arhitekta i stručnjak za strana ulaganja, smatra da je najgore kada se štedi na investicijama, jer se na taj način onemogućava razvoj zemlje. „Pitanje je uopšte šta se tretira kao kapitalna investicija. Ranije su i transferi za Nacionalni investicioni plan bili podvođeni kao kapitalna ulaganja, iako je jasno da je u pitanju bilo obično bacanje para. Kapitalne investicije su samo one koje se preduzimaju sa ciljem da donesu profit, a to kako se ranije trošio novac svakako da nije bilo to. U svakom slučaju, država bi sada morala da pronađe unutrašnje rezerve sredstava u javnom sektoru i naročito u javnim preduzećima, kako bi mogle da se ostvare neophodne uštede. U prethodnom aranžmanu sa MMF-om bilo je dogovoreno da se smanji javna administracija, a šta je na kraju bilo sa tim? Ne samo da administracija nije umanjena, već se otvaraju nove agencije i zapošljavaju se novi ljudi po ministarstvima“, upozorava Bušatlija. On zato ističe da je javna uprava opet odlučila „da štedi na nama“, pri čemu se čak ni ne štedi, već se samo „prosto brišu“ ranije predviđeni troškovi i to pre svega za kapitalne investicije. „Javna administracija opet ne kreće od sebe, već na nas prebacuje trošak. Da li je Srbiji zaista potrebno toliko nastavnika, policajaca i vojnika? To su pitanja na koja treba da dobijemo odgovor. Da li penzije zaista moraju da budu tolike samo zato što to odgovara nekome u Vladi“, kaže Bušatlija. I on, međutim, potvrđuje da se projekti poput Koridora 10 finansiraju kreditima međunarodnih institucija, koji ne ulaze u budžetski bilans. To znači da realizacija takvih projekata neće biti ugrožena rebalansom. Sagovornik NIN-a, ipak, naglašava da je politikanstvo vrlo prisutno u slučaju ovogodišnjeg rebalansa, s obzirom na to da se ulaganja smanjuju u trenutku kada već nekoliko godina u Srbiji opadaju sve investicije, uključujući i kapitalne. „Prošle godine smo ostvarili samo 800 miliona od planiranih 2,3 do 2,5 milijardi evra direktnih stranih investicija. Toliko novca je bilo potrebno kako bi država mogla da ostvari privredni rast predviđen strategijom razvoja do 2020. godine. Sada tu strategiju o kojoj se toliko govorilo, više niko ni ne pominje. Najgore je što se u Srbiji investicijama bave političari umesto profesionalaca. Šta god mislili o Milutinu Mrkonjiću, ministru infrastrukture, činjenica je da kada se pogleda ukupan iznos investicija prošle godine i postignuti rezultati, jedino se vidi njegov rad. Ako smo imali 800 miliona evra investicija, a on samo na jednom projektu realizovao 300 miliona, onda je on šampion ulaganja u Srbiji. Na stranu to što mora i više i bolje da se radi. Problem kod nas je u tome što država jednostavno nije spremna za velike investicije. Pre krize, mi smo 2007. godine mogli da privučemo i pet milijardi evra stranih ulaganja, ali nismo mogli da realizujemo ni polovinu toga, a sad ne možemo ni da prikupimo 2,5 milijarde evra. Sada neki ministri tvrde da ćemo imati tri milijarde dolara stranih investicija ove godine, a čak i kad bi to bilo tačno, mi ta sredstva ne bismo mogli da realizujemo“, smatra Bušatlija. Jedan od velikih problema u Srbiji je, prema njegovom mišljenju, percepcija građana, koji ne primećuju smanjenje kapitalnih investicija, pa to ni ne kažnjavaju na izborima. „Tokom tranzicije ovde je izgubljeno milion radnih mesta, a privatizacijom je prikupljeno 2,7 milijardi evra. Da je sav taj novac uložen u industrijalizaciju, to bi bilo dovoljno za otvaranje 250.000 do 280.000 radnih mesta. To znači da je oko 750.000 radnih mesta čist gubitak tranzicije. To je novac bačen na tajkunizaciju. Pri tome je 2,7 milijardi daleko manje od realne tržišne vrednosti prodate imovine, što zapravo predstavlja prikriveni javni dug koji sada počinje da izlazi na videlo“, zaključuje Bušatlija.