Kako smo pojeli 60 milijardi evra

U Srbiju se od 2001. godine iz inostranstva slilo 60,9 milijardi evra, što trenutno odgovara sumi od 82 milijarde američkih dolara, a toliki novac, očito, nije bio dovoljan ni da se završi Koridor 10! Da zlo bude veće, i pored tolikog priliva novca spolja, država ima hroničan problem sa manjkom u svojoj kasi pa se u poslednjih nekoliko godina ubrzano zadužuje sve više ne bi li nekako namakla pare za plate zaposlenih u javnom sektoru i za penzije. Privreda, takođe, grca u dugovima, uz stalna upozorenja da joj preti potpuni kolaps. Ni građanima, na kraju, nije bolje. Naprotiv, nezaposlenost je u porastu, a životni standard sve gori. NIN je istraživao zbog čega je novac, koji je u zemlju stigao u poslednjih deset godina u vidu direktnih stranih investicija, prihoda od privatizacije, donacija, kredita i doznaka iz inostranstva, uglavnom uludo potrošen, pa umesto efikasne privrede, boljeg života i moderne infrastrukture imamo samo nagomilavanje dugova bez vidljivih rezultata? I da li je taj novac mogao biti bolje i efikasnije iskorišćen? Odgovor na ova pitanja nameće se sam po sebi ako se ima u vidu da je iz inostranstva, po raznim osnovama, u Srbiju stiglo (i potrošeno) 174 puta više novca nego što su sva preduzeća iz Srbije u poslednje tri godine, od izbijanja globalne krize, uzela subvencionisanih kredita za investicije! Za tih skoro 61 milijardu evra moglo se sagraditi najmanje 200 mostova poput onoga kod Ade Ciganlije ili bar 30 autoputeva kao što je Koridor 10. Ih, reći će neko, a šta će nam toliko mostova i autoputeva. Pa cela Srbija bi u tom slučaju bila asfaltirana. Ovako, sav taj novac vlast je „skrckala“, a na Koridoru 10 su ostale rupe, koje će još godinama morati da se krpe. Najilustrativniji primer neracionalnog i neplanskog trošenja su pare koje su se slile u državni budžet od prodaje Mobtela norveškom Telenoru za 1,6 milijardi evra, slažu se svi sagovornici NIN-a. Umesto na nekoliko krupnih infrastrukturnih projekata, poput Koridora 10, mostova ili energetskih postrojenja, ta suma je skrckana na tekuću potrošnju i sitna krečenja i popravke, kroz Nacionalni investicioni plan. Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik Vlade i funkcioner G17 plus kaže za NIN da nije bilo političke volje da se te pare investiraju u dva ili tri velika projekta, iako je takvih predloga bilo. Umesto toga, vlast u kojoj je i sam bio, odlučila se za politički poželjniju opciju, neracionalno povećanje plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija, kao i finansiranje rekonstrukcija, krečenja, menjanja prozora i drugih sitnih radova u stotinama škola, bolnica i drugih institucija širom Srbije. „Do 2003. godine Vlada je, ipak, razmišljala dugoročnije, iako je to uvek nepopularno. Od tada pa do danas, preovladavaju kratkoročni partijski interesi i zbog njih toliki novac i nismo iskoristili na pravi način“, kategoričan je Labus. Vlast je olako odustala i od ideje da novcem prikupljenim od prodaje društvenih preduzeća podstiče razvoj preduzetništva i otvaranje novih radnih mesta i olako je potrošila te pare na finansiranje glomaznog i neefikasnog državnog aparata, ali i na različite programe podsticaja i bespovratne pomoći početnicima u biznisu, bez ikakve kontrole trošenja tih para. Srbija je, naime, tek pre tri godine dobila kontrolore javnih finansija, a bivša ministarka finansija Diana Dragutinović priznala je da su se godinama pre toga budžetski prihodi rasipali na različite račune, koje niko nije „knjižio“ i kontrolisao. Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća iznosi za NIN procenu da je kroz neadekvatnu kontrolu javnih nabavki „bačeno“ oko 10 milijardi evra. Isto toliko, prema njegovim rečima, potrošeno je i na čisto dodvoravanje biračima i sakupljanje glasova partija na vlasti. „Delili su nezarađeno tako da su plate u javnom sektoru i danas veće nego u privredi. Uz to je broj zaposlenih u javnom sektoru stalno rastao, dok je u realnom sektoru u poslednjih 10 godina bez posla ostalo 933.000 ljudi“, ističe on. Osvrćući se na izjavu Alberta Jegera, šefa misije MMF-a u nedavnom intervjuu NIN-u kako ne postoji novac koji ovakva javna potrošnja ne bi mogla da potroši, Knežević kaže da onda i nije čudno što je Srbija u prethodnoj deceniji prođerdala milijarde evra. „Idealan način za trošenje para bez kontrole bilo je osnivanje različitih tela i pokretanje programa podrške. Da li iko zna koliko je novca tako utrošeno, ko je taj novac dobio i kako ga je iskoristio“, pita Knežević. Od nekadašnjih predstavnika vlasti se može čuti i kako je bespovratna pomoć donatora prečesto trošena bez ikakve kontrole. „Nemilosrdno“ se trošilo, uglavnom na projekte čiji sam naziv upućuje na zaključak da se rezultati tog rada ne mogu lako izmeriti, poput jačanja administrativnih kapaciteta mnogobrojnih institucija i slične stvari. Tačno je i da se do početka globalne finansijske krize država nije zaduživala, jer nije bilo potrebe za tim, ali zato njen dug, i unutrašnji i spoljni, od 2008. rapidno raste. Pogledaju li se podaci o spoljnom dugu Srbije, videće se da su od 2001. do danas za 1,5 milijardi evra porasle indirektne obaveze Srbije, odnosno krediti za koje je država garantovala. Za dodatnih 1,5 milijardi evra država se direktno zadužila samo od 2008. naovamo, računajući tu i pozajmicu od Međunarodnog monetarnog fonda. Ekonomista Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, objašnjava za NIN da država nije sve pare „bacila“, odnosno da je jedan deo, ipak, otišao za podršku deviznim rezervama. No, dodaje, najveći deo tog novca utrošen je neracionalno i neefikasno. I dok je država proćerdala oko četiri milijarde evra prihoda od privatizacije kako bi finansirala nezarađene plate budžetskih korisnika, nemilosrdna statistika pokazuje da se ni mnogi privrednici nisu ponašali ništa racionalnije. Naprotiv, krenuli su da se nemilosrdno zadužuju, ne pitajući koliko to košta. Sagovornici NIN-a ističu da su ovdašnji biznismeni pozajmljeni novac uglavnom trošili na kupovinu drugih preduzeća, bez jasnog biznis plana, kao i na uvoz robe široke potrošnje, umesto na uvoz opreme i modernizaciju proizvodnje. Zbog toga neki od njih trenutno imaju ogromne dugove i na pragu su kolapsa. I Kovačević i Labus naglašavaju da Srbija u prethodnoj tranzicionoj deceniji nije podsticala razvoj izvozne privrede, već se privredni rast zasnivao na rastu nerazmenjivih sektora. „Nismo podsticali privredu koja će proizvoditi robu namenjenu izvozu, što bi nam donelo devizne prihode. Umesto toga su rasle usluge, finansijski sektor i telekomunikacije, i povećavao se spoljnotrgovinski debalans“, objašnjava Labus. Milan Knežević smatra da su ovako loši ekonomski rezultati posledica „odluke da se u komunističkim uslovima razvija tržišna privreda“. On podseća da i danas većina zaposlenih u srpskim preduzećima kuka: „državo, molim te, uzmi me“ i da svi i dalje veruju da će država tu da reši svaki problem. Knežević veruje da je tranzicija u Srbiji smišljeni dogovor države i banaka, koji je išao na štetu privrede. „Kreditni bonitet je postao važniji od krvne slike. Državni miljenici su se zaduživali u inostranstvu kako bi privatizovali sve što je u ovoj zemlji vredelo. Cilj im je bio da se zaduže i kupe preduzeće, a onda sačekaju vreme kada će ga skuplje prodati. Umesto toga došlo je vreme kada se to isto preduzeće ne može prodati nikome, a njegovo održavanje postaje suviše skupo“, dodaje on. NIN-ovi sagovornici slažu se i da je u zabludi svako ko veruje u demagogiju zvaničnika da privatni dug, a preduzeća i banke spoljnim poveriocima duguju oko 13 milijardi evra, nije dug države i da država sa njim nema ništa. Neki ne isključuju mogućnost da će na kraju država možda morati da preuzme deo ovih dugova kada privatni sektor više ne bude u stanju da vraća novac koji je neracionalno pozajmljivao. „Stimulisati privredu da se dodatno zadužuje u uslovima kada pada životni standard građana je najkraći put u kolaps te iste privrede, a naša država je upravo to radila“, ogorčen je Knežević. Ni građani nisu štedeli. Iako su zaduženi daleko manje nego stanovnici Mađarske ili Hrvatske, krediti koje su uzimali, ali i desetine milijardi evra koje su se slile od inostranih penzija i doznaka uglavnom su potrošene na hranu, kupovinu automobila ili pak novih šporeta i frižidera. Niti su sami poželeli ili uspeli da taj novac ulože u pokretanje nekog posla, niti im je država u tome pomogla. I pored permanentnog „kukanja“ vlasti kako bi novac od doznaka trebalo više ulagati, a manje trošiti, tačno je da se država nije dosetila da ponudi nekakav plan ili ideju kako da se racionalnije potroši tih gotovo 30 milijardi evra doznaka, koje su u protekloj deceniji poslali rođaci iz inostranstva. Niti je stvorila ambijent u kome bi bilo isplativije investirati, nego držati novac u slamaricama ili bankama. Sva dosadašnja istraživanja uticaja doznaka iz inostranstva na ekonomski i socijalni razvoj države pokazala su da velike koristi od tih para nije bilo, ako se izuzme njihov značaj za peglanje minusa u platnom bilansu zemlje. Među sagovornicima NIN-a postoje i različite ideje kako je ovih skoro 82 milijarde dolara trebalo trošiti. Mlađen Kovačević smatra da je država morala jedan deo tog novca čuvati kako bi njime obeštetila stare vlasnike ili naslednike nacionalizovane imovine posle usvajanja zakona o restituciji. S druge strane, kaže on, prihode od privatizacije trebalo je upotrebiti za vraćanje nepovoljnih dugova države. Miroljub Labus, pak, veruje da je država trebalo više da gradi infrastrukturu. Tim pre što ni deceniju od početka tranzicije nisu završeni Koridor 10, obilaznica oko Beograda, metro u Beogradu, niti jedan od mostova. Slično misli i Milan Knežević, koji kaže da je novac pristigao od 2000. trebalo ulagati u infrastrukturu, kapitalne objekte u energetici i obrazovanje, a ne uludo rasipati na sve strane. Ovako se, ističe on, država ponašala kao pijani kauboj koji je dobio ogroman novac u nasleđe. Problem je, samo, što se po pravilu pijani kauboj budi na prašnjavoj ulici sa mamurlukom i praznih džepova. Raste i unutrašnji dug Dug države i privrede po jednom zaposlenom u Srbiji dostigao je, prema poslednjim podacima, 17.878 evra, a javni dug Srbije povećava se svaki sekund za 54 evra, izračunali su ekonomisti. Pored toga, rast spoljnog duga Srbije od početka ekonomske krize praćen je i sve većim zaduživanjem na unutrašnjem tržištu, što kod domaćih banaka, što prodajom hartija od vrednosti. Ekonomisti objašnjavaju da se učešće spoljnog duga u ukupnom dugu Srbije smanjuje, ali se zato drastično povećava unutrašnji dug, jer se Srbija opredelila da sve veći deficit u državnoj kasi finansira emitovanjem trezorskih zapisa. Tako su, prema podacima Ministarstva finansija, od kraja 2008. do kraja jula ove godine, unutrašnje obaveze Srbije porasle sa 3,1 na 5,5 milijardi evra. Samo tokom ove godine država se zadužila za oko milijardu evra.