Spaja nas rizik

Sa preciznošću i mirnoćom koja je tako svojstvena Skandinavcima, Margareta Valstrom, specijalna izaslanica generalnog sekretara UN za smanjenje rizika od katastrofa, govori o važnosti da se u pitanjima bezbednosti građani i civilno društvo više uključe u saradnju sa vladama, kako bi se možda povećala svest o smanjenju rizika od katastrofa. Smatra da se Srbija uhvatila u koštac sa problemima nastalim posle prirodnih nepogoda koje su pogađale zemlju u prethodnih nekoliko godina. Ali i da bi srpske vlasti, kao uostalom i druge zemlje u svetu, trebalo da izdvoje dodatna sredstva kako bi predupredile te katastrofe, jer je uvek bolje i jeftinije sprečiti nego lečiti. S obzirom na to da ste specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za smanjenje rizika od katastrofa, možete li nam reći nešto više o strategiji u toj oblasti? Međunarodna strategija za smanjenje rizika od katastrofa je zajednički napor svih zemalja u svetu. To je jedno veliko globalno partnerstvo. Veliki je izazov za sve ljude koji rade na ovom pitanju da ne razmišljaju kratkoročno i samo o tome šta će biti nakon što se neka katastrofa dogodi. Oni moraju da shvate da je rad na sprečavanju mnogo bolji u dugoročnoj perspektivi. To je mnogo logičnije, i mislim da to niko neće sporiti. Šta je sve potrebno da uradimo kada se radi o smanjivanju rizika od katastrofa? Kada ljudi pričaju o nepogodama, odmah se misli na katastrofe. Ali nije katastrofa kada zemljotres pogodi pustinju koja uopšte nije naseljena. Ključ za prevenciju je da se društvo organizuje i primeni određena saznanja do kojih je došlo. Možda je to teško prihvatiti, ali ako vam je kuća poplavljena svake dve godine, onda mora da se pitate „šta mogu da uradim da mi kuća ne bude više pod vodom?“. Veoma je skupo čistiti je svake dve godine. Tako da ljudi treba da spoznaju ponašanje reke, da vide šta je potrebno da urade da bi se zaštitili, ili jednostavno pomere naselje dalje od nje. Sve počinje sa jednostavnim sagledavanjem situacije. Koliki su troškovi pojedinca, koliki društva, a koliki vlade. Smanjenje rizika od katastrofa je pitanje razvoja i na tome treba raditi. Vlade širom sveta ne investiraju u prevenciju koliko se to očekuje od njih? Sve vlade obično donose odluke koje se odnose na kratak vremenski period, a kada se u tom kratkom periodu desi neka katastrofa vlade plaćaju puno novca. Ukoliko se građani i civilno društvo više uključe u saradnju sa vladama, onda bi se možda povećala svest o smanjenju rizika od katastrofa. To će možda naterati vlade da menjaju svoju politiku, jer kao što znate vlade su često kritikovane zbog načina na koji pomažu ljudima kada se desi neka katastrofa. Zato mislim da ćemo u budućnosti videti mnogo više želje da se investira u bezbednost, pripremu i prevenciju od katastrofa. Gde se Srbija nalazi u toj priči? Mislim da se Srbija zbog problema koje je imala u poslednjih 4-5 godina, pokazala kao jedna od najodlučnijih u Evropi da predupredi katastrofe. Srbija se značajno angažovala na prevenciji katastrofa, kako u Evropi tako i regionalno. Ona ima dobre kapacitete za reagovanje na katastrofe. Usvajanjem Nacionalne platforme, to će biti još bolje. Da li u UN pravite analize rizika od katastrofa širom sveta i gde se Srbija nalazi na toj mapi? Kao prvo, mi u UN imamo regionalnu i globalnu perspektivu o tome šta bi moglo da se desi. Veoma su nam bitni podaci koje dobijamo iz Srbije. Svake godine se pravi analiza onoga što bi eventualno moglo da se dogodi, a kao što znate Srbija je najpodložnija poplavama, klizištima, a tu su i određene seizmičke aktivnosti. Pomenuli ste da je Srbija u prethodnih nekoliko godina imala nekoliko katastrofa. Da li smatrate da se Srbija dobro snašla? Koliko sam ja videla, Srbija ima kapacitete da se bori sa ovakvim katastrofama. Vaša nauka, tehnička opremljenost i Vlada imaju velike kapacitete da se uhvate u koštac sa tim problemima. Najvažnije je da se sa nacionalnom platformom, koja treba da se formira, uspostavi koordinacija između različitih ministarstava. Ukoliko nema saradnje među njima onda se javljaju različiti problemi. Takođe na lokalnom nivou je važno shvatiti koji su sve to rizici sa kojima ljudi mogu da se suoče, raditi sa gradovima na obuci i obrazovanju ljudi kako mogu da se zaštite i preduprede katastrofe. Zemlje u okruženju nisu u finansijskoj mogućnosti da same iznesu teret katastrofe. Da li UN mogu da im pomognu? UN može da obezbedi neka sredstva, ali vaši partneri iz EU mogu mnogo više da vam pomognu u tom smislu, jer su finansijski moćniji. Mi iz UN možemo najviše da vam pomognemo u edukaciji, obuci, prenošenju tuđih iskustava, što je veoma značajno. Koliko novca je za preventivu potrebno? To je teško pitanje. Zavisi od zemlje do zemlje. Na ovogodišnjem sastanku Globalne platforme dali smo predlog da vlade uspostave budžet za katastrofe, i da makar 10 odsto tog budžeta iskoriste za prevenciju od katastrofa. Sličan predlog je i da zemlje treba da iskoriste jedan do dva procenta nacionalnog budžeta za razvoj na smanjenje rizika od katastrofa. Sve zemlje u ovom regionu trebalo bi da pronađu neke investicije za smanjenje rizika od katastrofa. Ukoliko ne uspete iz inostranstva, onda je tu privatni sektor. U većini zemalja sveta 8 do 12 odsto investicija za bezbednost dolazi iz javnog sektor, to jest vlade i njenih institucija, dok ostatak novca stiže iz privatnog sektora. Ne možete biti bezbedna zemlja ukoliko nemate privatni sektor uz sebe. Velike svetske sile kao što su SAD i Japan su imale dosta problema sa katastrofama u poslednjih nekoliko godina. Šta bi Srbija mogla da nauči iz njihovog iskustva? Svi moraju da uče iz njihovog primera. Japan je, bez pogovora, zemlja koja je najbolje pripremljena za katastrofe u celom svetu. Imaju vežbe za slučaj opasnosti, imaju sisteme za obaveštavanje o zemljotresima. Slično je i u SAD. A onda kada vidite šta je bilo sa cunamijem ili Katrinom, zapitate se šta je pošlo po zlu u tako visoko sofisticiranim zemljama. U većini slučajeva problem je u institucijama, a ne ljudima. Najbolji primer je uragan Kat rina koji je pogodio SAD, kada je saradnja centralne vlade i lokalnih vlasti bila nedopustivo loša. A šta je pošlo po zlu u Japanu? Slično kao i u SAD mnogo stvari je pošlo po zlu posle zemljotresa i cunamija. Japanske institucije koje su se bavile rizicima od cunamija i poplava nisu sarađivale i zajedno planirale moguću katastrofu. Zbog toga je došlo i do havarije u nuklearnoj elektrani Fukušima, koja očigledno nije bila deo planova o eventualnoj katastrofi. Japanska Vlada jeste promenila pojedine propise posle cunamija koji je pogodio Indijski okean, ali je istraga posle havarije u Fukušimi otkrila da privatne kompanije nisu poštovale te propise. U Japanu su znali da će ih pogoditi jak zemljotres, ali su pogrešili u proceni gde će on udariti. Klimatske promene se najčešće smatraju krivcem za katastrofe. Protokol o smanjenju emisije gasova koji je donet u Kjotu je propao. Kako možemo očekivati od malih zemalja da investiraju, a vidimo da velike zemlje to ne rade u meri u kojoj mogu? To je jednostavno postalo pitanje života i smrti, jer se katastrofe događaju skoro svakodnevno. Mnoge zemlje ne žele da čekaju da se nešto desi, već ulažu određena sredstva kako bi predupredili katastrofe ili se udružuju sa drugima i to je ono što je najvažnije. Oni pokušavaju da iskoriste znanja koja su nam dostupna i pokušavaju da shvate na vreme šta bi moglo da se desi u budućnosti. LIČNA KARTA Margareta Valstrom postavljena je u novembru 2008. godine za specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za smanjenje rizika od katastrofa. Ova Šveđanka već više od 30 godina radi kao humanitarac. Učestvovala je u misijama u više od 100 zemalja na svim kontinentima. Bila je zamenik direktora operacija Međunarodne federacije Crvenog krsta i Udruženja Crvenih krstova, zamenica specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN za pomoć, oporavak i rehabilitaciju pri misiji UN u Avganistanu, specijalni koordinator UN za pomoć zajednicama pogođenim cunamijem i pomoćnik generalnog sekretara za humanitarne poslove pri kancelariji za koordinaciju humanitarnih poslova