Jedem ti malter

Raštrkani su, bez para, medijski najčešće pod zemljom, ali ipak se bore. Nude antitezu kapitalističkom vrednosnom sistemu – kolektivizam umesto razdrobljenog društva, saradnju umesto bezobzirne konkurencije, razmenu mišljenja umesto naredbi, slobodno organizovanje umesto prisilnog svrstavanja u nacionalne, korporativne i druge jedinice – dokazuju da umetnost u Srbiji nije pacifikovana. Student arhitekture Dragan Protić je 1990. na fakultetu uradio nešto što i danas naziva „pomalo bezobraznim“ – otvorio je sporedna vrata likovnog kabineta koja niko nije otvarao bar dve decenije i koja su bila degradirana u ulogu ormara, sa ukucanim čivilucima. Iza vrata je zatekao stepenište koje je vodilo u potkrovlje, a u potkrovlju paučinom i prljavštinom prekriven grafički atelje koji je poslednje umetnike video još šezdesetih. Ta mrtva soba ubrzo je postala veoma živi dom umetničke grupe „Škart“, a njeni osnivači Dragan Protić i Đorđe Balzamović narednih godina su uz pomoć drugih entuzijasta uradili mnogo više od krečenja zaboravljenog kutka Arhitektonskog fakulteta. „Škartovci“, naime, već 20 godina pokušavaju da „okreče Beograd“ svojom angažovanom umetnošću i dizajnom. Delili su zbunjenim prolaznicima bonove za sreću, za opuštanje, za reč, orgazam, aludirajući na grobljanski kvalitet života u Srbiji. Dvehiljadite su akcijom „Tvoje govno, tvoja odgovornost“ živopisno prozivali odgovorne za katastrofu devedesetih. U deceniji koja je protekla od tada, Srbija je jedino uspela da svoj privatni inferno zameni internacionalnim paklom pobesnelog kapitalizma, pa je angažovana kreativnost „škartovaca“ aktuelna kao prvog dana. Zato su prethodne sedmice Beogradu i Novom Sadu predstavili multimedijalni projekt „Signali otpora“. Uz pomoć umetničke mreže „Kaktus“ iz Londona, plakatima, filmovima i radionicama pokazali su kako dizajn i umetnost podižu gard pred društvenim zlima od Severne Amerike do Australije. Ne može se reći da je ovakvih entuzijasta u Srbiji malo, ali je i paučine i prljavštine mnogo više nego u onom sobičku Arhitektonskog fakulteta. „Osnovni razlog našeg rada je negovanje kolektivizma. Mi smo generacija koja je prošla kroz socijalizam i bili smo savremenici mnogo čega za šta smatramo da treba ponovo proveriti i primeniti. Od devedesetih, pak, živimo u vremenu satanizacije antifašističke i socijalističke prošlosti. Stoga smo raznovrsnim projektima ponavljali prakse tog perioda i osnivali kolektive koji zajedničkim, radnoakcijaškim energijama stvaraju nove vrednosti“, predstavlja ciljeve „škartovaca“ Dragan Protić. Među kolektivističkim poduhvatima „škartovaca“ počasno mesto zauzima „Horkeškart“. Dragan Protić i Đorđe Balzamović organizovali su ovaj osobeni hor 2000. godine i nisu nameravali ništa više od toga da ga okupe za jednu pesmu. Jedanaest godina kasnije, ova subverzivna pevačka družina – sada pod imenom „Horkestar“ – ima i autorske pesme i popularnost i nesmanjene rezerve entuzijazma. Jedino što i dalje nemaju jesu audicije. U „Horkestar“ je dobrodošao svako ko želi da peva. „Eksperimenti nad već postojećim formama nešto su do čega nam je posebno stalo. Hor je, na primer, zaista divna i kolektivna akcija, a istovremeno rigidan, konzervativan prostor. „Horkeškartom“ smo hteli da razbijemo tu uštogljenost. Bio nam je potreban hor da bismo predstavili akciju „Tvoje govno, tvoja odgovornost“ i raspisali smo audiciju. Kada su se ljudi okupili rekli smo im da nema nikakve audicije i da nema veza da li neko ima ili nema sluha, da li je disciplinovan ili nije, da nas zanima samo da zajedno stvorimo neku novu vrednost. Otpevali smo svoju pesmu, ali dalje planove nismo imali, no hor se uvežbao i želeo je da nastavi. I eto, postoji već 11 godina i doneo je već i brakove i decu“, objašnjava početke „Horkestra“ Dragan Protić. „Horkestrovi“ stihovi socijalnog naboja uvek izazivaju reakciju, a možda su najbolje zvučali 2006. godine, kada je ovaj akcijaški hor izveo svoju provokativnu pesmu „Nazad!“ ispred Vlade Srbije, Ustavnog suda, Patrijaršije, Rektorata Beogradskog univerziteta i zgrade SANU. Brigadirske pesme, kao i angažovane autorske stvari „Nazad!“, „Viljuška puna ljubavi“, „Jedem ti malter“ i „Pesma za pesmu“, i danas su na repertoaru „Horkestra“. Mada kažu da je aktivistička komponenta u njihovom radu nešto manje prisutna nego ranije, sama činjenica da su ostali potpuno verni svojim korenima samoorganizacije i ravnopravnosti svih članova čini ih društveno angažovanom pojavom. „I dalje pokušavamo da sve – ideje, pesmu, muziku, dirigente, muzičare – iznedrimo sami. I dalje se ne bavimo muzičkim ’talentom’. Mada nije dominantan u našem radu, društveni angažman se još ogleda u pojedinim tekstovima naših pesama, kao i manifestacijama na kojima učestvujemo, poput podrške inicijativi `Zaštitimo Zvezdarsku šumu`. Što se tiče radničkih pesama, po njima je `Horkeškart` i postao poznat i danas su mnogo bolje prihvaćene kao deo nasleđa, i sa sve većom nostalgijom.“, kaže Nevena Paunović iz „Horkestra“. Beograd, naravno, nije svet, pa ni Srbija, te „Škart“ i „Horkestar“ nisu jedine ćelije umetničkog otpora u zemlji. „Nedavno smo završili kružok radionica u Novom Sadu, gde sarađujemo sa grupama poput `Led Art` i `Kuda. Org`, pančevačka scena je moćna – `Elektrana`, `Zograf`... Užice ima svoju grupu `Na pola puta`, Vranje ima odličan tim aktivista okupljenih oko `Grupe 484`...”, nabraja samo deo domaćih društveno angažovanih umetnika Dragan Protić.  Ključni šraf ovakvih grupa nije ista vizija, ona u stvari nije ni poželjna, već želja da se pruži otpor društvenim kugama kapitalizma koje delimo sa ostatkom planete. Zato su i međunarodna iskustva nešto o čemu rado pričaju, ali se nerado prisećaju koliko ovde nedostaju. Cela izložba `Signali otpora` bila je, kaže Đorđe Balzamović, o tome kako je gnev okupio ljude različitih opredeljenja u protest. „Dokumentarci sa velikih protesta u Pragu (protiv samita NATO), Sijetlu (protiv samita STO), Đenovi (protiv samita G8) pokazuju kako su potpuno različiti ljudi, od južnoameričkih seljaka do evropske omladine, uprkos tome što imaju različite vizije, složni makar u tom jednom procesu. Socijalni pokreti širom sveta demonstriraju protiv sistema koji poslednjih decenija dominira planetom i, što je za nas posebno važno, protest često pokazuju kreativnošću. To je važno pokazati ovde jer naši ljudi – mada ne volim da generalizujem – često govore da su umorni od politike, da je sve to isto“. Kreativni proces poput onog ovde je poslednji put viđen na šetačkim demonstracijama 1996-1997. Toni Kredland iz umetničke mreže `Kaktus` pričao je kako su izvodili Reclaim the streets akciju u Londonu. Cilj tog poduhvata je bio da se javne površine vrate ljudima na slobodnu upotrebu. Umetnici i dizajneri su pravili zanimljiv karneval i poruka se širila – na različit, kreativan, duhovit, pristupačan način. „A kod nas su stalno transparenti, duvamo u pištaljke, i tako već 15 godina... Eventualno se pridruži neki bubnjar“, priča Đorđe Balzamović. „Škartovci“ ipak veruju da ih vetrenjače neće nadvladati. Kažu da ne prave „petogodišnje planove“ i da je „strategija malih koraka“ sasvim u redu. Samo naizgled paradoksalno, smatraju da je lakše boriti se za neku društvenu agendu umetnošću nego klasičnim sredstvima. „Mi nismo opterećeni glasačima i zato imamo mogućnost za eksperiment. A stranke se ne vode vizijama nego time kako će pokupiti najviše glasova. To ne može da bude podloga za hrabre ideje. I NVO imaju problem jer fondacije koje im daju novac traže sigurne dokaze da će njihove pare biti pametno potrošene, što znači da nema rizika“. A bez rizika, kažu, nema napretka. U situaciji kada se sve svodi na zaradu, kako uvećati (tuđ) imetak i sve je računica, umetnost je retki domen gde su eksperiment, greška, rizik mogući.