Dva koraka do slave

Iskreno, mislim da je bolje što će Srbija igrati sa Rusijom, bez obzira na to što ova stiže u četvrtfinale kao jedini neporaženi tim na turniru, sa svih osam pobeda. Ruski tim jeste bolji nego pre dve godine, kada su naši momci, takođe u četvrtfinalu, u Katovicama glatko dobili 79-68 posle nezaboravne druge četvrtine u kojoj su Rusi dali četiri poena a primili 20. Jači su za svog NBA stara Andreja Kirilenka, ali on ne pravi razliku iako je najbolji strelac sa 111 poena na 8 utakmica i najbolji skakač sa 46 uhvaćenih lopti. Najopasniji su mladi plej Aleks Šved i centar Timofej Mozgov koji je od Katovica pre dve godine u međuvremenu stigao do NBA i puno napredovao. Sergeju Monji je i dalje glavno oružje šut za tri poena (ako ga ostave samog), Hrijapa, Fridzon i Voroncevič igraju korektno, ali ništa preko toga. Drugim rečima, sa Rusima se može igrati. Pokazali su to Slovenci i Makedonci izgubivši sa pola koša, odnosno sa dva koša u poslednjoj sekundi. Vreme je da bar neko iz ex-Yu vrati Rusima milo za drago. Naš tim je ulaskom u četvrtfinale ostvario prvi cilj. Drugi je viza za London (to bi značilo i da je osvojena medalja jer na Olimpijadu direktno idu samo finalisti), a treći dodatni kvalifikacioni turnir iduće godine sa koga će tri tima izboriti pravo učešća na Olimpijskim igrama. Onaj promašeni „zicer“ Savanovića u meču sa Francuzima uzdrmao je ekipu više nego što se to priznaje ili možda više nego što su igrači svesni pa su usledila još dva poraza, jedan od Litvanije drugi od Španije, koja je od prvog dana apsolutni favorit za zlato. Sreća nam se osmehnula u meču sa Turskom jer su Turci promašili poslednji napad i poslednji koš, ali bilo bi malo mnogo da nas dve godine na isti dan (11. septembar) pobeđuju na isti način. Zašto naš tim oscilira? Verovatno zato što nije superioran kao neke prethodne zlatne generacije, verovatno zato što još sazreva, što je jedan od najmlađih, ali ponajpre zato što nema igrača ekstraklase koji bi preuzeo ulogu lidera. Selektor Dušan Ivković majstorski iz ekipe izvlači maksimum, timskim duhom i borbenošću nadoknađuje taj manjak superklasnog igrača. Ostaje nam da čekamo da Miloš Teodosić, nesporno najtalentovaniji u ovoj generaciji, brojem genijalnosti potre i debelo nadmaši broj gluposti koje napravi tokom meča, da Krstić, Savanović i Tepić udruže snagu, talenat i pamet i istog dana u isto vreme na istom mestu odigraju dobar meč, da Kešelj onu partiju protiv Francuza ponavlja češće, da Bjelica stekne rutinu pa da mu penali u završnici budu kao na treningu, da Marković popravi šut, da Perović shvati da sa 2,17 protivnici treba da se plaše njega, da Mačvan bude regularniji, da nam se vrati Veličković. Ivković je težak posao obnove tima i vraćanja naše posrnule košarke na nekadašnje staze uspeha počeo 2008. Cilj je bio stvaranje tima kroz olimpijski ciklus i, naravno plasman na Igre u Londonu.