Tumači prelaznog perioda

Reditelj Jan Fabr (53), čija je predstava Prometej pejzaž 2 otvorila ovogodišnji Bitef, za sebe kaže da je iz Antverpena, potom iz Belgije, a svojim umetničkim korenima pripada Flandriji, jer ga inspirišu slikari poput Hijeronimusa Boša, Van Ajka, Van Dajka. Rođen je na drugom ćošku od onoga gde je živeo i radio slavni Rubens. Fabr je imao 26 godina kada je na Bitefu 1984. godine dobio Gran pri za svoju predstavu Moć pozorišnih ludosti. Danas čitamo kako ga je vest o nagradi zatekla u LJubljani: „Dvadeset drugi septembar. To jutro je bilo sjajno jer su mi rekli da sam dobio glavnu nagradu Bitefa. Dobio sam nagradu u Beogradu. Neću se od toga obogatiti. U pitanju je mala skulptura koju je napravio jugoslovenski umetnik za koga nisam čuo. Trebalo bi da se vratim. Odgovorio sam im da mogu da to napišu na svom stomaku jer mi je glava u tečnom stanju i polako se vraća u Antverpen.“ Treba podsetiti da te, 1984. godine prvi put u istoriji Bitefa nije dodeljen Gran pri. Većinom glasova članova žirija, Jan Fabr je dobio specijalno priznanje za svoju predstavu Moć pozorišnih ludosti koja je trajala gotovo pet sati i izazvala podeljene reakcije publike. Fabr je reditelj, crtač, vajar, koreograf... renesansna ličnost, kako kaže umetnički direktor Jovan Ćirilov: „On je umetnik koji inspiraciju nalazi u klasičnom evropskom nasleđu, zanimljiv je zbog načina na koji u današnjim okolnostima vidi neke večne dileme. Recimo, od Eshila do danas, dakle od antičkih vremena, mi znamo da postoji pojam žrtve u evropskoj filozofiji i umetnosti. Toga, recimo, nema u budističkoj religiji, a mi imamo veliku figuru Hrista koji se žrtvuje umesto nas. Tom našom opsesijom, žrtvovanjem, Fabr se bavi na izuzetno poetski i vizuelno izvanredan način.“ Kao reditelj, Fabr se nekoliko puta do sada bavio mitom o Prometeju, a sada je njegove pustolovine, onako kako ih je zabeležio Eshil, prekomponovao u osam monologa. Predstava slika prometejski pejzaž između Olimpa, Kavkaza i doline u kojoj žive ljudi, ona nas suočava sa bojnim poljem naše civilizacije u čijoj osnovi je Prometejeva vatra. „Glavno pitanje koje u finalu performansa Pandora postavlja publici jeste: šta ćemo izabrati da budemo – žrtve ili heroji? Slobodni smo da odaberemo jednu od te dve ponuđene mogućnosti i to je ključna dilema koju postavlja ovaj komad. Svi bi hteli promene ali se niko ne usuđuje. Svi nalaze izgovore da ništa ne preduzimaju. Kad je već tako, da li su nam heroji uopšte potrebni? U prologu u trajanju od 50 minuta, pokušavam da objasnim zašto zapravo pravim priču o svemu tome.“ Frank Kastorf (60) je, po mišljenju znalaca, za nemačko i evropsko pozorište isto što i Bekenbauer za nemački i evropski fudbal, ili Fazbinder i Venders za nemački i evropski film. Ponikao u Istočnoj Nemačkoj, bio je žestok kritičar komunističke ideologije i socijalizma u vreme DDR-a, ali je posle pada Berlinskog zida postao još nemilosrdniji protivnik globalizacije i liberalnog kapitalizma. Hvaljen, osporavan, zabranjivan, nagrađivan, Kastorf pozorište razume kao svojevrstan društveno-politički rad, koji ga je stalno držao u centru pozorišnih zbivanja. Okrenut istorijskim istinama, a duboko protiv ideoloških laži, ovaj reditelj se ovog puta opredelio za Čehova pod nazivom U Moskvu, u Moskvu, nastalog kombinovanjem njegove drame Tri sestre i novele Seljaci. Poslednjih dvadesetak godina, selektor Jovan Ćirilov dovodi po jednog Čehova i to objašnjava: „Kod nas je toliko ugrađena nesposobnost da se uradi Čehov na pravi način, izuzev solidnog Dejana Mijača, da je neminovno svake godine dovesti po jednu dobru predstavu rađenu po ovom piscu. Ovog puta je to U Moskvu, u Moskvu Franka Kastorfa, jednog izuzetno angažovanog umetnika koji se ne libi da svoj društveno politički angažman ispoljava kroz predstavu. On danas vidi Čehova kao tumača prelaznog perioda u kome se nalazio kada je pisao, i u kome se i mi danas nalazimo. To je Čehov 21. veka.“ Za ovog Čehova u interpretaciji Kastorfa, važno je znati: po završetku Oktobarske revolucije, pokret proletkult i njegovih 400. 000 registrovanih članova, prognali su Antona Pavloviča Čehova i zabranili izvođenje njegovih dela na tek osnovanim scenama radnika i vojnika. NJihova optužba je glasila: Čehovljeva dela su nastajala u buržoaskom okruženju te su, kao takva, mogla da komuniciraju isključivo sa buržoaskom publikom. A to je ocenjeno kao štetno po revoluciju! Kastorf se, pak opredeljuje za jednu Čehovljevu dramu i jednu novelu koje nude dva pogleda na istu situaciju – jedan iz buržoaskog ugla, a drugi iz pozicije proletarijata. On spaja te dve perspektive, i, suprotno prekoru koji mu je uputio proletkult, Kastorf nalazi da Čehovljevo delo može adekvatno da odgovori na pitanje: kako delovati u situaciji društvene nepravde - otporom ili prilagođavanjem? A ta je tema jednako važna za Rusiju, kao i za Nemačku. Hajner Gebels (59) je stari beogradski znanac. Nemac, koji je svoju profesionalnu sudbinu vezao za Švajcarsku, on je pobednik Bitefa 2005. i Bitefa 2008. godine. NJegova muzičko-pozorišna dela lišena su spektakla, i možda stoga deluju na gledaoca snagom samog izvođenja. Kada je na na 42. Bitefu izvedeno njegovo delo Štifterove stvari, publika je po završetku predstave bila zbunjena i najpre nije znala kako da reaguje, a onda se prolomio gromoglasan aplauz. Bila je to prva predstava u istoriji Bitefa bez glumaca. Publika je imala pred sobom pet, na različite načine postavljenih i preuređenih klavira, koji su se kretali po sceni. Gebels je tim povodom objasnio svoj teatarski kredo: „Pozorište uvek treba da nas iznenađuje, budi našu radoznalost, treba da nam pokazuje nešto što ranije nismo videli, nešto nama nepoznato, zagonetku, možda malo mađije.“ Predstava Došao sam do kuće ali nisam ušao, koju Gebels dovodi ove godine, je zapravo uprizoreni koncert u tri slike, kako sam kaže. Svaka slika je posebna celina posvećena drugom književnom tekstu 20. veka. Mada je svaki tekst posebna, nezavisna celina, oni se, ipak, zasnivaju na istom postupku – svaki pozajmljuje iskidano i anonimno Ja mnoštvu glasova i osobina koji čitaoca lišavaju mogućnosti da jasno sagleda ulogu i likove. Iako tekstovi sadrže mnogo priča, svaki od njih ispoljava nepoverenje prema linearnoj pripovedačkoj formi. Ova predstava je možda putovanje na koje naši neherojski protagonisti, čopor bezvrednih, po rečima Kafke, nikada ne kreću. To je putovanje u tri vremenska okvira – negde, svuda i nigde. Kao kompozitor, Gebels i u ovoj predstavi nudi zapravo kompoziciju nastalu spajanjem teksta, tona, videa i muzike. Svoj rad objašnjava na sledeći način: „Svaki pokret morate začiniti nekom osećajnošću i stalno morate da brojite: jedan, dva tri – tekst; jedan, dva, tri – muzika. Muzika vas uči poniznosti, da budete tačni. I osećajni. Uvek sam ljubomoran na muzičare, jer imaju objektivnu tehniku.“ Svejedno je da li su autori Nemci iz neke od nekadašnje dve Nemačke, Austrijanci ili Švajcarci, na Bitefu se po pravilu manifestuju, prepoznaju, kao pripadnici tradicije nemačkog teatra. Selektor Jovan Ćirilov njihovo prisustvo smatra jednom od najvećih dragocenosti Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala: „To je velika i značajna teatarska kultura koja današnjem gledaocu nudi nov i promišljen pogled na svet. Anglosaksonsko pozorište je, za razliku od ovog nemačkog, pre svega komercijalno pozorište, sa časnim izuzecima, naravno. Jer, jednog Pitera Bruka tu ne možete računati, pošto je on iznad tekuće pozorišne produkcije. Međutim, sve veliko i značajno, Bruk je ostvario u Francuskoj, a ne u Engleskoj. Andrej Šerban (68) je bez sumnje najslavniji Rumun u svetu internacionalnog teatra. Beogradska publika ga pamti s početka Bitefa kada je dolazio sa predstavama koje je režirao u slavnoj trupi Elen Stjuart La Mama, posebno po Orestiji odigranoj 1975. godine. Ovog puta, Šerban je na scenu Mađarskog pozorišta u Klužu, u rodnoj Rumuniji, postavio predstavu Krici i šaputanja, po istoimenom filmu slavnog švedskog sineaste Ingmara Bergmana. Taj izbor je objasnio činjenicom da je Bergmanov film jedan od najuzbudljivijih u istoriji kinematografije, a da on voli da sklapa nemoguće opklade sa sobom. Jer, hteo je da vidi mogu li se ti Bergmanovi kratki trenuci istine sa platna ostvariti na pozornici: „Bergman je sa svojim glumcima probao pre snimanja, a mi pokušavamo da istražimo kako je taj projekat počeo. Zamislite kako filmska fikcija postaje stvarnost, prodreti u tajnu stvaranja jednog od najvećih reditelja i četiri izuzetne glumice. Četiri žene su srž priče. Agnes, koja umire, njene sestre Karin i Marija koje dolaze da budu sa njom, te Ana, služavka. Šaputanja i krici iz naslova su njihovi.“ A treba znati da u predstavi postoji i lik reditelja, Bergmana, koji s vremena na vreme prekida ove glumice da bi sa njima raspravljao o pozorištu. Jožef Nađ (54), poreklom iz Kanjiže u Vojvodini, pripada ovoj ekipi velikih, od kojih se očekuje. Majstor pokreta i savremenog plesa, on je bez sumnje najveće ime u savremenoj umetnosti Evrope sa prostora Srbije, odnosno nekadašnje Jugoslavije. Predstavu Bez naziva, sa kojom dolazi na Bitef, smestio je u crnu kocku dimenzija 5 puta 5 metara. Tačnije, u tom prostoru 80 minuta obitavaju Jožef Nađ i An Sofi Lanselen, kako bi ga filozofsko-koreografski istraživali kao predeo intimnosti, intimnosti dvoje umetnika, odnosa intimnosti i spektakla, odnosom publike prema intimnosti, prostorima i izvorima intimnosti. Sve će to biti dostupno veoma malom broju posetilaca u Centru za kulturnu dekontaminaciju na tri predstave u dva dana. Svoju ideju, Nađ je objasnio: „Zbog ograničenog prostora, ova kocka nam je pružila više mogućnosti od bilo kod platna. Unutar zadate forme koncept je došao do izražaja i mikroritmička konstrukcija pokreta, igra je postala koncentrisana i intenzivna.“ Ovo je naše opredeljenje za autore od kojih se očekuje. Neumorni Jovan Ćirilov pak tvrdi da brojni selektori i direktori nacionalnih i međunarodnih pozorišnih festivala dolaze samo zato da bi videli one druge autore, sa bivšeg jugoslovenskog prostora, od kojih su ove godine na delu srpski, hrvatski, slovenački, bosanski reditelji.