Venecijanske ide

Venecijanski festival tone, baš kao i taj grad – rekao nam je jednom prilikom njegov nekadašnji selektor Alberto Barbera, upitan kakva je budućnost najznačajnijeg i najstarijeg filmskog festivala u ovoj zemlji. Nekada prestižna filmska manifestacija sada, u godinama krize, suočava se sa brojnim problemima, počev od osnovnih logističkih, preko nedostataka infrastrukture i prostora, te konačno do lošeg kvaliteta filmova, što postaje goruća tema iz godine u godinu. Izveštači iz ovog mondenskog i preskupog festivala na vodi, primetili su da je Venecija uveliko izgubila trku od Kana, koji neprestano razvija infrastrukturu i market, što je s godinama i postao njegov glavni adut. Ono što preostaje festivalu u Veneciji, uoči svakog poslednjeg vikenda u avgustu kada festival tradicionalno počinje, jeste nezaobilazni crveni tepih i nada da će biti manje zvižduka u festivalskoj palati. “Čini mi se da smo dobro prošli ove godine, nije se toliko zviždalo”, izjavio je po završetku ovogodišnjeg 68. izdanja Marko Miler, direktor Festivala i selektor njegovog programa, našalivši se pomalo na sopstveni račun. Naravno, zvižduka je bilo, a među izviždanim našli su se gotovo svi domaći (italijanski) favoriti, te očekivano Madona sa svojim filmom W. E. i, pomalo neočekivano, dobitnik Srebrnog lava Caj Šangđun iz Hongkonga, za režiju filma LJudi planine, ljudi mora i to na samoj ceremoniji zatvaranja. Ali ono što je zaista impresivno bilo ove godine na Mostri jeste prisustvo velikog broja filmskih zvezda na crvenom tepihu, što je očito kvalitativno slabom izboru filmova dalo na glamuru. Počev od DŽordža Klunija, čije je novo politički angažovano ostvarenje Martovske ide osnažilo start ovogodišnjeg događaja, do glumačkih i rediteljskih predstavnika gotovo svih naslova iz programa, od kojih će, nakon Venecije, svi i tipovati na dalja visoka filmska priznanja. Jer festival u Veneciji bio je “odskočna daska” za mnoga dela, koja su se upisala u istoriju filmske umetnosti, pogotovo poslednjih oskudnih godina, kada su upravo na Mostri startovali Planina Broukbek Anga Lija ili Rvač i Crni labud Darena Aronofskog. Pozicioniran nakon letnje sezone ispunjene filmskim hitovima i finalnih produkcija čijim se premijerama okončava kalendarska godina, festival u Veneciji trebalo bi da prezentuje prvi uvid u visokokvalitetna ostvarenja, pretendente na dalja priznanja, uključujući naravno i Oskare. Zato ne treba da čudi iznenađenost Holivuda, čiji su favoriti i pored sveprisutnosti brojnih tamošnjih zvezda na Mostri, gotovo potpuno izbegnuti u dodeljivanju lavova. Sudeći po Veneciji, oskarovske pretendente ipak ćemo sačekati u decembru. Iako se nisu pretrgli od brojnosti kupljenih naslova, srpski distributeri (očekivano najviše Megakom film) obezbedili su prava na upravo ona “udarna” nagrađena dela, koja će pažljivom selekcijom distribuirati dalje, kako na predstojećim festivalima – Festivalu autorskog filma ili Festu na primer – tako i u redovnoj bioskopskoj distribuciji. Sasvim sigurno u Beograd stiže poslednje delo Aleksandra Sokurova, tog neobičnog, enigmatičnog reditelja osobenog senzibiliteta, koji se kao takav izborio za poziciju ljubimca ruske državne vrhuške. I ovog puta, taj isti vrh mu je obezbedio visok budžet da završi svoj serijal filmova započet Molohom, a nastavljen Bikom i Suncem. Ako su tri pomenuta filma bila vrlo osobeni osvrti na živote Hitlera, Lenjina i Hirohita, u finalnom delu serijala Sokurov donosi svoju, donekle izmenjenu viziju nemačke legende o čoveku koji prodaje dušu đavolu u dobro poznatoj drami Faust. Sokurov je po svoj prilici stvorio visokostilizovanu kostimiranu ekstravaganciju koja se kritičarima nije osobeno dopala, ali koja je od početka bila toliko favorizovana za nagradu da je uspela da se kroz propagandu izbori za poziciju najboljeg filma Mostre, u očito nedovoljno jakoj filmskoj konkurenciji. Zato je sasvim sigurno da će film Stid znatno bolje igrati pred beogradskom festivalskom publikom na nekoj od predstojećih manifestacija. U pitanju je nova drama Stiva Mekvina, britanskog fotografa i multimedijalnog umetnika koji je, prešavši na film pre tri godine sa ostvarenjem Glad, najavio ne samo novu stavku u svojoj već utemeljenoj karijeri, već i veliko novo ime sve malokrvnijeg svetskog glumišta - Majkla Fazbindera. Sa filmom Stid, Fazbinder je očito prvi kandidat za predstojeći Oskar, jer je, kako ističu kritičari, znatno odskočio u dosadašnjoj sezoni, odigravši izvanredno lik seksualno nezajažljivog tridesetogodišnjaka, što mu je donelo Kup Volpi u Veneciji. Pored toga, ovaj vredni glumac pojavljuje se i u ulozi Junga u Opasnom metodu Dejvida Kronenberga uz Viga Mortensena kao Frojda, ali veliko je pitanje da li će novo ostvarenje nekada voljenog i specifičnog kanadskog autora koji je vremenom prešao u “mejnstrim” dobaciti do šire publike, s obzirom na činjenicu da ga je kritika u Veneciji sahranila. Sve u svemu, i ovom naslovu se možemo nadati u domaćim bioskopima, baš kao i najnovijem ostvarenju Romana Polanskog Masakr, rađenog prema drami Bog masakra Jasmine Reze, koja se godinama igra po pozorišnim scenama širom sveta, pa tako i kod nas, u Ateljeu 212. Glumački kvartet na celuloidu čine DŽodi Foster, Kejt Vinslet, DŽon Si Rajli i Austrijanac Kristofer Volc, koji je kao i u Tarantinovim Prokletnicima ponovo “ukrao šou” zvezdanoj glumačkoj ekipi i nametnuo sebe kao potencijalnog takmaca za Oskar. A i film u celini, čijem je autoru odavno zabranjen ulazak na američko tle, pokazao se kao favorit za sve predstojeće nagrade. Van konkurencije prikazan je i film Zaraza Stivena Soderberga, u kome prva liga holivudskog glumišta pokušava da se izbori sa smrtonosnim virusom, koji seje smrt i strah po čitavom svetu. Ovo delo ćemo očito najkraće čekati – distributer Tak je najavio premijeru već za 27. oktobar. Naravno, za sve sladokusce željne onih nesvakidašnjih životnih priča, kupljeni su i manje bombastični naslovi, koji zahvaljujući prezasićenosti jednoličnim skupim spektaklima, ponekad vrlo lako pronađu svoj put do publike i vremenom postanu njeni miljenici. Ako ste tako pre tri godine uživali u izuzetnom delu izraelskog reditelja Erana Kolirina Poseta orkestra, sasvim sigurno ćete sa pažnjom dočekati i ostvarenje Razmena, meditativnu priču o povratniku koji je u ozbiljnoj dilemi da li zaista živi sopstveni život. A tu je i novo ostvarenje grčkog reditelja Gjorgosa Lantimosa Alpi. Taj isti reditelj, koji nas je ostavio zatečenim svojim neočekivano uzbudljivim delom Očnjak, sada jednako uživa u pričanju svoje nove neobične drame, o grupi ljudi koji preuzimaju uloge nedavno preminulih, kako bi članovima njihovih porodica ublažili tugu za gubitkom. I upravo su to te priče kojima se sve češće i više radujemo.