Mojkovačka bitka

Na Badnji dan 6. januara 1916. godine jedinice 52. i 63. divizije austrougarske vojske sa 45 artiljerijskih oruđa započele su siloviti napad na položaje Prve divizije crnogorske „Sandžačke vojske“ u rejonu Mojkovca sa ciljem da prodorom na tom delu fronta razbiju Crnogorsku vojsku i preseku put odstupajućoj Srpskoj vojsci. Pod najtežim zimskim uslovima 6.500 crnogorskih boraca je odolevalo trostruko brojnijim napadačima sve do 18. januara 1916. Za to vreme niko od Crnogoraca nije napustio položaj. Šest dana pred bitku komandant „Sandžačke vojske“ serdar Janko Vukotić pozvan je od strane crnogorskog kralja Nikole da sa njim krene u izbeglištvo kod svoje kćeri, italijanske kraljice Jelene od Savoje, a gde se već nalazio i naslednih crnogorskog trona princ Danilo, čiji je boravak u Beču opevan u Leharovoj opereti „Vesela udovica“. Čevljanin serdar Janko Vukotić, rođen u tom „slavnom gnijezdu sokolova“, kako NJegoš kaže, 1866. godine u porodici velikih vojvoda Crnogoraca koji su držali do Srpstva, odgovorio je svom kralju: „Sretan ti put Gospodare, naše te oči više nikad ne viđele.“ Time je on odabrao put slave, put odbrane časti Srpstva, znajući šta ga čeka. A svojim vojnicima i dobrovoljcima pred početak bitke serdar Janko Vukotić je uputio poruku:/„Pa tako vi Boga i Božića i dvoglavog orla Nemanjića/i tako vi groba NJegoševa i ljutog mača Miloševa,/nemojte se prepasti junaci što krvavi biće nam barjaci.“/ Svojim junačkim otporom Crnogorska vojska pod komandom serdara Janka Vukotića omogućila je desetkovanoj, premorenoj, glađu i bolešću iscrpljenoj Srpskoj vojsci da se povuče do albanskih luka i ukrca u francuske brodove koji su počeli da pristižu tek kada je ruski car Nikolaj II Romanov zapretio saveznicima da će potpisati separatni mir sa Nemačkom i Austrougarskom ukoliko Saveznici, po prethodnom dogovoru, odmah ne prihvate srpsku vojsku. Saveznička italijanska vojska, koja je prethodno zaposela priobalne delove Albanije, odbijala je da izvrši, od strane Saveznika dobijen zadatak, da izvrši prihvat iznemogle Srpske vojske. Čak su i zapretili Srpskoj vojsci da će ih oružjem sprečiti ukoliko pokušaju da pređu reku Škundri. Od gladi i studeni tu je umrlo više desetina hiljada srpskih vojnika, izbeglica i mladića – regruta koji su se pod komandom puk. Ristića povlačili. U Mojkovačkoj bici neprijatelj je pretrpeo velike gubitke. Crnogorska vojska je stekla slavu i sačuvala obraz. Na Novom groblju u Beogradu, u prvom nizu grobnica, desno od glavnog ulaza na jednoj grobnici piše: „Armijskom đeneralu serdaru Janku Vukotiću, zahvalna Otadžbina“. U svojoj knjizi „Moje uspomene“ vojvoda Živojin Mišić piše: „Crnogorska vojska je učinila usluge koje se ničim i nikada nadoknaditi ne mogu, usluge koje je mogao da učini samo brat za brata. Ona je na frontu od 500 km od ušća Lima pa do Boke Kotorske, Hercegovine i Novog Pazara zaštitila povlačenje Srpske vojske. Da je Crnogorska vojska u ovim tragičnim trenucima popustila i time omogućila da se izvede austrijski plan opkoljavanja Srpske vojske i Crnogorske vojske ne bi bilo ni traga od Srpske vojske. Mi Srbi treba da se sa poštovanjem sećamo onih crnogorskih heroja koji se voljno žrtvovaše na mojkovačkom položaju za spas Srpske vojske.“ U potpunosti se pridružujem navodima u članku kap. Dragana Stankovića da se Mojkovac nije promenio i da ne sme da izbledi u sećanju „dva oka u glavi“. Verovatno nije važno, ali za bolje razumevanje napisanog, sastavljač članka je Dalmatinac (u crkvi Svetog Save u Splitu kršten), zet crnogorski. Dušan LJ. Petrić, inž. EPS-a u penziji, sada u Kanadi