Rat je nečuveno veliki i veličanstven

U toku tri godine, od 1915. do 1917, Maks Veber je vodio život na kakvom su mu mogli zavideti mnogi sunarodnici. Nakon što je proveo godinu dana u upravi hajdelberške vojne bolnice, otpušten je iz vojske i više nije direktno učestvovao u ratu, te tako i bio van opasnosti – za razliku od brata Karla, koji je skoro sa četrdeset četiri godine dobrovoljno otišao na front i najpre potpuno narušio zdravlje, da bi godinu dana kasnije umro od posledica prostrelnih rana. Vrativši se u civilni život, Maks Veber se mogao potpuno posvetiti naučnom radu, što je predano i s uspehom i činio. NAGON ZA AKTIVNOŠĆU: O tome upravo svedoče studije o „ekonomskoj etici i svetskim religijama“ koje su tih godina publikovane. Sve kritičnija situacija sa prehranom u Nemačkom carstvu – zima 1916/1917. je prva zima gladovanja – čini se da se nije mnogo ticala domaćinstva Veberovih, jer nema ni reči o oskudici u pismima iz ovog perioda, koja se sad pojavljuju u tomu na oko hiljadu stranica, u okviru projekta Sabranih dela (Max Weber, Briefe 1915-1917 (M. Weber – Gesamtausgabe, II/9), izd. G. Krumeich i R. Lepsius, 2008). Konačno, Veberovom ljubavnom životu, reklo bi se nerazvijenom, dodato je malo kolorita, što se da razabrati iz korespondencije sa šesnaest godina mlađom pijanistkinjom Minom Tobler (čak i kada više puta zamenjeno „Vi“ sa „Ti“, i paternalističko „mala Toblerova“ bacaju izvesnu sumnju na kvalitet veze). Rečju: Maks Veber je imao malo razloga za nezadovoljstvo, mnogo manje nego mnogi drugi. Pisma su, međutim, puna jadikovanja, jer je Veber osećao snažan nagon da svoju vita contemplativa zameni za vita activa. Teško mu je padalo da upravo on koji je verovao da je od svih sinova svoje majke posedovao „najjače urođene ratničke instinkte“, nije podoban bojnom polju, „jer ja ne mogu da marširam, ne mogu da jašem, i apsolutno sam zavisan od apoteke i spavanja“. Rat je video kao „nečuveno velik i veličanstven“, „takođe i kako se završava“ (!), i jedva može da izdrži što mora da sedi za stolom, dok i lovci prolaze pevajući pod prozorom. „Čudno je to što se čovek sprema za preranu starost, a opipljive dokaze o njoj tako uzrujano doživljava. I otuda mrzim ovaj rat koji je trebalo da je dvadeset godina ranije izbio i da me je našao na konju.“ Mišljenje da taj rat uopšte više nije onaj koji se mogao voditi pevajući i na konju (a ako je mogao, onda na kratko), čini se da u novembru 1915. nije bilo ni blizu široko rasprostranjeno. NJegovo ratno raspoloženje, koje će tek 1917. početi da jenjava, ostaje nepokolebano čak i kada je izgubio najbliže članove porodice i prijatelje. Čim dođe vest o smrti, u pogon se odmah pušta „smisaona mašina“ koja slabi kolebanje. Smrt brata Karla u pismu majci idealizuje kao „lepu smrt“, koja je došla tačno u pravo vreme, kao Karlovo „dovršenje“. Da je njegov kolega Emil Lask, nada hajdelberškog novokantijanstva, morao da ostavi život na „galicijskoj pustari, protiv varvara“, upotrebljava se pozitivno, jer: „Nije sasvim besmisleno da ono čemu je neko poučavao učenike, to dokaže načinom svoje smrti.“ RAT KAO ETIČKI UČITELJ: Veberov profesor latinskog, koji ga je učio o dulce et decorum, radovao bi se tim rečenicama, isto koliko i njegov profesor nemačkog, koji ga je upoznao sa patriotskim frazama Šilera i Helderlina. Da li je ovaj savršeni produkt humanističke socijalizacije video ikad neko iz vojne bolnice, kojom je mesecima upravljao? Kako ponudu njegove žrtve vojska nije prihvatila, Veber će svoje usluge ponuditi politici. U avgustu 1915. putuje o svom trošku u Brisel, kako bi ispitao mogućnost saradnje na pohvalnom tekstu povodom uvođenja nemačkog socijalnog zakonodavstva u Belgiji. Od sredine februara do avgusta 1916. boravi u Berlinu i sarađuje u Radnom odboru za srednju Evropu, a sve to bez opipljivih rezultata i pre svega bez ikakvog političkog uticaja. Da ni ovde nikom nije potreban, moralo je biti još bolnije iskustvo od onog kada je upravo njegov brat Alfred, kojeg je malo cenio, uspeo u vojničkoj službi. Tek 1917. našao je ventil za svoj začepljeni aktivizam. Uzima učešće na „Lauenštajner skupovima“ koje je organizovao Ojgen Diderih, drži predavanja i govore i počinje saradnju sa „Frankfurter cajtungom“ iz koje će poteći tekstovi koji do danas spadaju među najbolje koji su napisani o političkim deficitima Nemačkog carstva: članci „Nužni zakon izbornog prava carstva“ i „Prošlost i budućnost nemačkog parlamentarizma“, kasnije prerađeni u studije „Izborno pravo i demokratija u Nemačkoj“ i „Parlament i vlada u novouređenoj Nemačkoj“. SUMNJIVE POLITIČKE OPCIJE: Onoliko koliko su Veberove analize originalne, toliko njegovi praktični predlozi nisu, oni se u velikoj meri poklapaju sa planovima o reformi koje je i ondašnji kancelar Teobald fon Betman Holgeg zastupao: demokratizacija pruskog izbornog prava, parlamentarizacija vlade, pripremanje sporazuma o miru bez aneksija. Iznenađuje koliko će Veber, koji će samo dve godine kasnije definisati politiku kao žilavo bušenje debelih dasaka, malo ceniti Betmanovu borbu za održivu koaliciju radi tih ciljeva, koji su konačno i njegovi. Još više iznenađuje kako će laka srca napustiti ovog kancelara i svoje nade poveriti ni manje ni više nego Hindenburgu – upravo onom Hindenburgu koji će ubrzo nakon svog imenovanja za vrhovnog šefa vojne komande u sve tri tačke planirane reforme postati eksponent zaostalih snaga i koji će raspiriti u pravom smislu iznurujući rat protiv kancelara, pred kojim će ovaj kapitulirati u junu 1917. Ako se ima u vidu koliko je malo Maks Veber cenio potencijal parlamentarnih partija za pozitivno političko delovanje, onda se postavlja pitanje kome su ti tekstovi uopšte upućeni. Recept za premošćavanje jaza između analize i akcije, nije imao ni Maks Veber. Otuda ne treba videti kao nesreću da mu je i polje politike bilo zaprečeno. Neue Zürcher Zeitung Preveo s nemačkog i priredio DEJAN ANIČIĆ