Vladina sponzoruša s imunitetom

Parlamentarna patologija je oksimoron! Eto šta je rekao dr Petar Bokun, neuropsihijatar, na pitanje NIN-a da li bi svađe, uvrede, kletve, psovke i pesnice koje “rade” u srpskom parlamentu bezmalo dve decenije mogle da se (uz sva gruba pojednostavljenja i izvinjenja časnim izuzecima) nazovu – parlamentarnom patologijom. Dr Bokun se odmah setio one Andrićeve, kako dođe neko vreme kad pametni zaćute, budale progovore a fukara se obogati: “Ali, da nam se političari ne uvrede, reći ću to, na psihijatrijski način, ovako: zbog diktata medija u fokusu su oni ljudi koji po svojim mentalno-psihološkim i intelektualno-stručnim kvalitetima to nikako ne zaslužuju. Zato što su najpametniji ljudi još pre nekoliko decenija počeli da se povlače iz politike, beže u bankarstvo, tehniku, informacione tehnologije, telekomunikacije, medicinu, pobegli su u profesije i zanate, a politiku su prepustili ljudima drugorazrednih mentalnih kvaliteta. Verujući da je to ono što je nekad bila politika Dizraelija, Gledstona, Pašića, Jovanovića, naši političari igraju uloge u kojima se ne snalaze. U nedostatku argumenata oni troše sirove reči, vulgarnosti, aluzije jevtine i lične. Kod njih važi ad personam a ne ad argumentum. A još su stari Rimljani kazali Non quis, sed quid. Dakle, ne ko govori, nego šta se govori, važilo je u rimskom Senatu pa bi tako trebalo da važi i danas kod nas i svuda okolo. Ali svetski trend je drugačiji. Ruku na srce, i Brut se služio nožem, kao argumentom protiv Cezara.” Elem, nasumice izabrana epizoda najduže serije u istoriji srpskog političkog TV kanala koja traje 18 godina ide, otprilike, ovako: gledaju se preko skupštinske govornice kao prevareni ljubavnici preko kafanskog stola. Našli se da iscepaju zajedničke fotografije i podele godinama skupljane longplejke. Tomislav i dalje ne zna zašto se Todorović “upustio s ovim babama”. Nikolić “babe” ne ceni, ali ceni to što je Dragan otvoreno Šešelju rekao da će ostati u stranci dok je ovaj u Hagu, inače bi “otišao odma’”. Nataša, pognute glave, sluša i nervira se. Vjerica se gorko osmehuje. Gordana (Pop Lazić) traži reč. Predsednica Slavica moli Tomislava da ne vređa gospođe poslanike, a “to što su bake, to je jako lepo”. Dragan je uzvratio da ono što on kaže Šešelju, to ostaje između njega i Šešelja. Nataša podiže glavu na Draganov krešendo: “A ti si, Tomislave, izdao.” Aplauz: “Bravo! Bravo!”, kao da je Pavaroti nastupao. Toma persira Draganu, Dragan je s Tomom “na ti”. Gordanu je duboko povredio Vučićev odlazak u “Nezavisnu državu Hrvatsku” na godišnjicu Tuđmanove smrti. U pozadini, čuje se samo lupanje o klupe poslanika radikala svaki put kad se šef naprednjaka javi za reč. To je, valjda, bilo neko prepodne u utorak (17. decembra). Po podne su se častili Nikolić, Vladan Batić (DHSS) i par eldepeovaca. Batić je predložio da Skupština Srbije Skupštini Crne Gore čestita kandidaturu za članstvo u EU. Nikolić mu je odgovorio da je to “izdajnički stav” nekog ko ima stan na Svetom Stefanu. Batić ga je ispravio da je reč o garsonjeri, koju je stekao svojim radom, a nije “kao državni funkcioner dobio stan od nekoliko ari”. Umešao se i Ivan Andrić podsetivši da izdaja može da bude samo insistiranje “da Srbija postane ruska gubernija”. A Slobodan Maraš (LDP) obratio se šešeljevcima: “Izvinite gospodo radikali, ali po ovome kako govori, vidi se da je Nikolić još vaš.” E, to je bilo ispod pojasa, cinici bi rekli, više i radikalima i demokratama, nego naprednjacima. Nikoliću je moglo da bude čak i milo, jer je u okršaju s eldepeovcima biračima dokazao svoje “pravoverje”: “O vama i dalje mislim da ste izdajnici i strani plaćenici, a vi ste spremni da umesto gasovoda tražite jedan prahovod, za beli prah iz Kolumbije.” Srbiji nije potrebno detaljnije predstavljati protagoniste. Dovoljno je, za potrebe ovog teksta, napomenuti da se poslednja scena događa dan pre zaključenja ovog broja NIN-a, a glat bi mogla da prođe i kao epizoda od pre dva meseca, da nije godišnjice Tuđmanove smrti. Inače, Skupština je tog dana raspravljala o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, kao i o “produžavanju” plavih SRJ pasoša do 31. decembra 2009. Da ne govorimo o tome da bi na sledećoj sednici Skupština trebalo da raspravlja o nepoverenju vladi i o bud`etu za 2009. Kada će to biti, ne znamo. Zna se da na Nikoljdan Skupština ne radi, kao ni za katolički Božić. Ipak, predsednica Slavica tvrdi da će Skupština posao završiti do kraja godine. Kao i uvek za neefikasnost rada Skupštine i neusvajanje zakona, vlast i ovoga puta krivi opozicionu blokadu rada u Skupštini, a opozicija pak optužuje vladu da je spora u prosleđivanju zakonskih predloga parlamentarcima. Dakle, za to što bud`et još nije usvojen i Miloš Aligrudić (DSS) i Dragan Todorović (SRS) optužili su vladu koja je kašnjenjem prekršila zakon o sprovođenju bud`eta. Kako konkretni rezultati srpskog parlamenta nisu baš tema sledećih redova dovoljno je samo reći da je za proteklih dve i po godine srpski parlament usvojio 15, a crnogorski 220 evropskih zakona, piše Politika (17. decembar). Zašto je to tako? Da li u srpskom parlamentu vlada veći prostakluk nego drugde na šaru zemaljskom? Šta je veći nedostatak srpskog parlamenta, da li stalni sukobi preko skupštinske govornice ili prazne klupe, čitanje novina i slanje SMS-ova? Skupština Srbije je u značajnoj meri marginalizovana, reći će na početku razgovora za NIN dr Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka. Politikolog Orlović podseća na Bizmarkove reči: “Postoje dve stvari koje, ako volite, ne treba gledati kako se prave – kobasice i zakoni.” On dodaje: “Prevlast izvršne vlasti (vlade), trgovina mandatima, često menjanje personalnog i stranačkog sastava i bez izbora, akutno stanje opstrukcije, zloupotreba dnevnica i putnih troškova, dugo čekanje nekih sistemskih zakona, umesto inkubatora demokratije, učinili su Skupštinu Srbije institucijom sa veoma slabim poverenjem. Prizemna retorika više podseća na gladijatorsku arenu, jer, kako je govorio Kampanela – reči prethode mačevima. I u svetu je trend prevlasti izvršne vlasti nad zakonodavnom, ali u Srbiji je to malo naglašenije. Direktne sednice kao da podstiču vulgarnosti, jer se tu vidi šansa za besplatan politički marketing i vođenje permanentne kampanje, što je često kontraproduktivno. Incidenti koji su u stabilnim demokratijama retkost, ovde su postali praksa. Opstrukciju je zamenila destrukcija i blokada rada. U odnosu na period kada je Oliver Dulić bio predsednik, kada se parlament malo uzdigao, sada je ponovo na nizbrdici.” Da je na nizbrdici, pokazalo je i septembarsko istraživanje agencije “Strated`ik marketing”, po kojem samo 15 odsto građana Srbije smatra da Skupština radi dobro, a polovina građana nema nikakvo poverenje u poslanike. Ispadi se ne kažnjavaju, a nijedna stranka, ruku na srce, nikada takvo ponašanje nije sankcionisala iznutra. Naprotiv. Nijedan ispad bilo radikala i naprednjaka, bilo demokrata ili narodnjaka, još uvek nije utvrdio osnovna pravila ponašanja koja bi Skupštinu učinila pristojnom institucijom. I neće, uveren je dr Petar Bokun, jer se reciklira, decenijama, drugorazredni materijal: “Qudi koji ne znaju za izvrsnost, jedino znaju za nepotizam i za odnose: dođeš mi, dođem ti. Oni ne znaju za onaj Platonov ideal da filozof bude kralj, dakle da najpametniji vode državu. Onda mi dobijemo filozofa da nam vodi zemlju i ubiju nam ga.” Ne treba, pri tom, zaboraviti da je Ustavom Srbije (2006), kojim su se i građani i političari obavezali da se nikada i ni za šta neće odreći Kosova i Metohije, tadašnji državni aparat obezbedio svim budućim državnim aparatima u Srbiji (do sledećeg ustava) skupštinsku službu od 250 mandata. Poslanici s kojima je NIN razgovarao ne misle da ih je previše pa da je to razlog stalnih svađa u Skupštini. Bojan Kostreš, poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini Srbije za NIN kaže da je broj poslanika primeren standardu koji postoji u okruženju i u Evropskoj uniji. Kostreš još dodaje: “Činjenica da poslanički mandat pripada partiji a ne samom poslaniku, što je ozakonjeno Ustavom iz 2006, dovela je do odsustva svake inicijative, do toga da građani Srbije u poslanicima vide samo nezainteresovane vojnike svojih partija. Zbog takvog poretka važnije je šta poslaniku kaže neki partijski šef nego šta taj poslanik misli o nečemu”. Ili, pojednostavljeno, u Skupštini poslanici služe tek toliko da podignu ruku, i ništa više od toga, samo su tasteri. U nekim drugim parlamentima, normalno je da postoje nezavisni poslanici, oni koji će glasati i protiv svoje partije, ukoliko neka odluka koju parlament treba da izglasa nije u skladu s njihovim moralnim, religioznim ili drugim načelima. Dr Orlović će reći: “Interpretacija prirode i statusa poslaničkih mandata u Srbiji izaziva mnoge kontroverze, a proizvod je neznanja i zloupotrebe. Građani ovlaste poslanike da ih predstavljaju, a partije ih razvlaste blanko ostavkom, čime se poslanici dobrovoljno odriču svog mišljenja. Partija misli o svemu a za poslanika je važna samo partijska disciplina. Dešava se i u drugim parlamentima da se poslanik proglasi nezavisnim, i to vrlo retko, ali se ovde ide u drugu krajnost, ka imperativnom mandatu. Ako je jedino merilo šta kažu stranke, onda ne treba 250 poslanika već su dovoljni samo šefovi poslaničkih grupa. Da bi funkcionisao nezavisno, ostvarivao svoje nadležnosti i povratio ugled, parlament mora da se opremi i adekvatnim resursima i instrumentima (bud`et, kadrovi, oprema, ostali resursi), a ne da bude sponzoruša vlade.” Dr Petar Opalić, neuropsihijatar i profesor sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, uveren je da su parlamentarci dovedeni u ulogu piona sopstvenih stranaka pa da imajući malo prostora da izraze nijanse ličnih političkih stavova, ponekad pribegavaju ekstremnom ponašanju: “Stranka, u stvari stranački lider, stavi ih u određeni ram, i naredi kako da postupe. Poslaniku preostaje malo prostora da pokaže ličnost, da iskaže misao, i u želji da se pokaže originalnim i kreativnim poseže za egzibicionističkim i drugim načinima. Čim predstave stranku iz koje dolazi poslanik, vi znate koja će biti suština stava i ne očekujete originalnost. Treba na neki način da se izdvoje, dopadnu, pa makar i bezobrazlukom.” Profesor Opalić ne misli da verbalne sukobe i tuče (nedavna na zebri ispred Skupštine zvanoj “Čedina”, između radikala Srboljuba Živanovića i naprednjaka Predraga Mijatovića) treba razmatrati u ključu socijalne patologije. Međutim, dr Opalić kaže da su najpatološkiji elementi u ponašanju poslanika indiferentnost i odsustvo, bilo fizičko bilo duhovno, rečju potpuna ravnodušnost koju kamere vrlo lako zumiraju: “To što između polovine i dve trećine njih nije prisutno u sali na sednicama, to govori koliko su oni neozbiljni, taj neverbalni znak je signifikantniji od svađa, to je znak o kojem možemo raspravljati u patološkom ključu. Mi danas na fakultetu, na sednici raspravljamo kako nam od 16 doktoranata dolazi deset pa nešto nismo zadovoljni. Čekajte, pa reč je o Skupštini, a oni ulaze, izlaze, zevaju, šalju poruke mobilnim telefonom, čitaju novine, to je neobjašnjivo. I niko se time ozbiljno ne pozabavi da ih kazni, pozove da dođu. Zamislite radnike koji ne dođu za mašinu, zamislite sebe da ne idete u redakciju ili profesore da ne odlaze na svoja predavanja? To je patologija i to je ono što zabrinjava.” Ako pitate poslanike, oni će vam reći da njihov posao nije samo sedenje u klupama, nego i susreti s ministrima i državnim sekretarima, lobiranje, te tzv. kuloarski poslovi kojima rešavaju probleme onih koji su ih izabrali. Ali i da se, po ponašanju, i ne mogu razlikovati od naroda koji ih je izabrao. Na vesti o tuči poslanika u tuđim parlamentima (u Ukrajini i u nemačkoj pokrajini Saksoniji, u novembru, bilo je ozbiljnih okršaja) obično nam lakne. Znači, nismo jedini. Ili, nije baš Vojislav Šešelj izmislio polivanje vodom, čupanje mikrofona, niti se samo radikalni dr Vojislav, kad bi zaradio izbacivanje iz sale, tromboljio tako da celo obezbeđenje nije moglo da ga iznese napolje. Pa valjda nisu najgori ni Čačanin Velimir Ilić (NS) i Kruševljanin Srđan Milivojević (DS) (epizoda: “kikiriki, čokoladice, karanje i šamari”, mada poslanici nisu sigurni kad se i kojim redom šta dešavalo). A ni Miloš Aligrudić (DSS) i Dragan Šutanovac (DS) kad su pre godinu i sedam meseci u raspravi o izboru Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine razgovarali ovako: “To što vi pričate nema veze ni sa istinom ni sa mozgom”, reče Aligrudić, a Šutanovac odgovori: “Sledeći put pre nego što kažete da nešto što ja pričam nema veze ni sa istinom ni sa mozgom, skinite hulahopke i spremite se da vam uši izvučem.” “Nije opravdanje reći: tuku se poslanici u Ukrajini i u Japanu, pa što ne bismo i mi ovde. To nije opravdanje”, reći će za NIN Timoti Yon Bajford, čuveni TV reditelj dečjih emisija na Radio-televiziji Beograd. Ovaj britanski Beograđanin i srpski državljanin podseća da i u engleskom parlamentu ima verbalnih svađa, ali to su “duhovite svađe”: “Jedanput nedeljno poslanici mogu da postave pitanje premijeru. I dođe pri tom do svađa, verbalnih prepucavanja, ali oni umeju da budu duhoviti u tome. U Britaniji ne možete u parlamentu da kažete vi ste lažov, ako to kažete bićete izbačeni iz parlamenta. Možete da kažete ekonomični ste sa istinom, ili čini mi se da ste pogrešili.” Tako je nedavno, recimo, opozicija u Velikoj Britaniji optužila premijera Gordona Brauna kako neprestano, od početka globalne finansijske krize, naduvava svoj značaj na međunarodnoj sceni. Međutim, onda je Braun posebno bio ismejan zato što je napravio lapsus, rekavši da je njegova vlada “spasila svet”. Odmah se ispravio: “spasila banke”, ali bilo je kasno. Lapsus je bio dočekan salvama zvižduka opozicije. Nik Kleg, lider liberal-demokrata, sarkastično je prokomentarisao: “Da premijer nije umislio da je Atlas, koji na svojim leđima nosi svet?!” Bajford podseća na anegdotu o Vinstonu Čerčilu i laburistkinji Besi Bradok. “Čerčil je bio poznat po tome što je voleo da popije. Jednom je, malo pijan, uz konjak, u baru držao govor, a Besi Bradok, nedopadljive spoljašnjosti, kazala mu je: Gospodine, vi ste pijani. Premijer je njoj odgovorio: Gospođo, vi ste ružni, a ja ću ujutro biti trezan. Oni su izvređali jedno drugo na duhovit način”, reći će Bajford. Postoje najmanje dve srpske zablude o skupštinskim svađama u nas. Jedna je kako je razvijeni srpski parlamentarni život prekinuo komunizam. Otad naši poslanici ni posle dve decenije ne mogu da se nauče uljudnom ponašanju u Skupštini; još uvek se uče parlamentarizmu posle poluvekovnog mraka. I druga, koja proizlazi iz prve, kako je rodonačelnik prostakluka, fizičkih obračuna, i ostalih kerefeka u Skupštini dr Vojislav Šešelj, čiji i radikali i naprednjaci, istini za volju, i danas prednjače u skandal-majstorisanju u Skupštini, ako ni po čemu drugom a ono po novčanim kaznama koje tu i tamo plaćaju, ali koje im, čini se, ne mogu ništa. O tradiciji parlamentarizma u nas teško da se može i govoriti. Dosta pre komunizma, parlamentarni život Srba koji je počeo sa dolaskom kralja Petra Prvog na presto, prekinut je Prvim svetskim ratom. Desetogodišnja parlamentarna monarhija nije mogla da zahvati dublje korene u Srbiji. Dalje, u Poslovniku Narodne skupštine koja je izabrana posle 1921. samo deo spiska neparlamentarnih i visokouvredljivih izraza izgleda ovako: “vucibatina, životinjo jedna, lažov, ordinarna špijunčina, podrepaši, izdajice, izrodi, kalašturo, creva ću ti prosuti, razbojnička banda, sram vas bilo...” U međuratnom periodu, u doba kraljevine Jugoslavije, na predizbornim plakatima pisalo je, na primer, ovako: “falsifikator, ubica i izdajnik”, “zaštitnik kokošara”, “sebičnjak – nenasita hala”, “ratni zabušanti, kukavice”, “izdajice, zelenaši, bankari, kapitalisti, izelice, trovači, kartaroši i secikese”... Kako bilo, najstrašniji događaj u istoriji srpskog i jugoslovenskog parlamentarizma bili su pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. godine. Srpski poslanik, četnik dobrovoljac kod vojvode Vuka, nije mogao da otrpi uvrede na račun prolivene srpske krvi za Kraljevinu, koje su stizale od hrvatskog poslanika Stjepana Radića i njegovih sledbenika. Dr Bokun na to kaže: “Pamtimo mi te pucnje na parlamentarce, a ne pamtimo kako je spasao kralja Aleksandra na Solunu.” Danas je i Puniša Račić uzrok novih srpskih političkih borbi i uvreda. Dragoljub LJubičić Mićko, glumac i pisac Srbija gori a Skupština se češlja Prati li neko redovno “seriju” na drugom kanalu RTS-a “SRBIJA GORI, SKUPŠTINA SE ČEŠQA”? Ja ne mogu dugo. Spopadne me neka želja da dignem ruku na sebe, iako bih radije spustio najmanje 2008 tona na njih, kad bi, bar jednom, svi bili prisutni... Gledano s programske strane, iritira me gledanost koju ta maratonsko-populistička serija ima, s obzirom na to kakvog su kvaliteta scenario, režija i glumci. Ipak, novca za nju ne nedostaje, jer ga obezbeđujemo mi, “uhapšena” publika. I to onaj malobrojniji, radni deo publike, a kroz poreze, doprinose, akcize, takse i ostale TV pretplate. Dakle, bud`et za to šmiranje pred kamerama bi praktično bio neograničen, da ipak nije ograničen samom dužinom mandata skupštinskih poslanika. Ali ostavite svaku nadu, ni sledeća smena tih netalentovanih naturščika neće se ponašati mnogo civilizovanije, niti će raditi bogzna šta korisnije i bolje. Jer, kriterijumi za dolazak u Skupštinu/na vlast i za opstanak u/na njoj ne mogu dovoljno brzo da se promene, te će ovom zemljom i dalje dominirati skupštinska vulgarnost, drskost, nestručnost i neodgovornost (besprizorni gurmanluk da i ne spominjem). Sve je to skupljeno na jednom, ma šta na jednom, na 250 mesta, sa zadatkom da se u pauzi između nerada i blokiranja, a posle svađanja, vređanja i proklinjanja, izglasa poneki zakončić i odradi još poneka sitnež, kao što je, recimo, usvajanje bud`eta. A mi ćemo i dalje sve te individualne i kolektivne (po život i mentalno zdravlje građana često fatalne) ludosti pratiti u direktnom prenosu, kao neki jeftini realitd`-shonj. Samo što je ovaj sve, samo ne jeftin. Baš se nešto i ne snalazimo s tim parlamentarizmom, a? Da i ne spominjem kakvi smo baksuzi, šire gledano, kao narod: taman smo ponovo počeli pomalo da živimo, da držimo i menjamo pare u bankama i menjačnicama, da kupujemo benzin na pumpama, a skoro sve ostalo u radnjama, da koliko-toliko sređujemo ulice, fasade i javne klozete, da koristimo kredite i kreditne kartice, da putujemo, i uopšte, da radimo sve ono što smo toliko dugo priželjkivali, ne bismo li po standardu malo pomalo ponovo počeli da ličimo na taj famozni Svet, a desilo se nešto do juče nezamislivo – taj isti Svet je bukvalno preko noći počeo (i nastaviće?) da liči na nas, i to iz one najgore faze! S tim što za to nema svrhe kriviti ni ovu vladu, ni ovu Skupštinu, ni ovaj Narod. Mi, jednostavno, nemamo više na koga da ličimo!