Lovac na glave

Indikativan je kontekst u koji je stavljena priča o promeni imena Šabačkog pozorišta. Povezivanje ovog događaja sa streljanjem glumaca Ace Cvetkovića i Jovana Tanića, koje su, uzgred rečeno, ubili partizani kada su „sa titovkom na glavi i petokrakom na njoj“ došli u Beograd, na prvi pogled može da izgleda kao sabiranje baba i žaba, ali je u stvari politički ostrašćena i opasna zamena teze. Pošto se autor članka više puta poziva na istinu, onda istinu treba reći do kraja, a ne polovično, koliko nam to odgovara. Dakle, LJubiša Jovanović nije bio samo sekretar Odbora Narodnooslobodilačkog fronta Narodnog pozorišta, nego i poslanik Savezne skupštine FNRJ. Ne mislim da to značajno menja stvar, ali mislim da je namerno i tendenciozno preskočeno. Zašto? Zato izrazi poput „divljeg čišćenja“, „lovac na glave mrtvog sugrađanina“, „rehabilitacije LJubiše Jovanovića“ (?), „da li će živi odgovarati“, liče na poziv na obračun, na linč. A to je već politikantstvo, to su smutne radnje, to nema veze sa pozorištem i njegovim imenom. I protiv toga se bunim. Nemojte koristiti pozorište za političke i lične obračune. A kako će se zvati pozorište u Šapcu odlučuju oni koji ga i izdržavaju, dakle Šapčani. Inače, bio sam 1. oktobra 2008. u JDP-u na obeležavanju stogodišnjice rođenja LJubiše Jovanovića. I izašao odatle tužan i razočaran. Bilo je svega tridesetak ljudi, među kojima sam ja sa 57 godina starosti bio jedan od najmlađih. Još kad je uz čestitke stiglo meze i piće povodom 90-. rođendana divne glumice Marije Crnobori (rođene istog dana kad i LJubiša, samo deset godina kasnije), morao sam da se zapitam: a koliko bi nas bilo da nema ovih đakonija? Bio sam i na omažu velikom reditelju Jovanu - Bati Putniku. Izostao je sjaj prestoničkih reflektora i pažnja medija (dešavalo se u Kruševačkom pozorištu), ali to ne bi trebalo da umanji značaj događaja. Publike je bilo isto kao i u Beogradu. Malo! To samo govori o prokletstvu profesije, o efemernosti pozorišne umetnosti. Teško je u našem poslu iskoračiti iz svog vremena, a skoro nemoguće postati svevremen. Čuo sam te večeri, 1. oktobra 2008. i čuvenu rečenicu uvažene Ksenije Jovanović: „Šabac živi svoju sramotu.“ Treba imati veliku hrabrost pa izreći takvu rečenicu. Trebalo bi biti potpuno čist, izdići se skoro do božanskih visina da bi se mogli lupati moralni šamari celom jednom gradu. Takvi moralni čistunci u našoj tradiciji postaju sveci. Da se, na kraju, vratim LJubiši Jovanoviću čija se bista nalazi u holu Šabačkog pozorišta. NJegov kredo, njegovo vjeruju bilo je: Neka se baci kamenom ko je bez greha!... Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta