Mutanti

e bože mirnog deteta i nemirne babe” protokom vremena nije ništa izgubila. Evo Mihnjik i Havel bi opet da dižu revoluciju, da se prikače na neki novi voz događaja. Opet bi da nađu nekoga ko bi im poverovao, a to je sve teže, što strava sa atinskih i pariskih ulica nemilosrdno potvrđuje. Urbanogerilska, kao jedina izvesna budućnost, na njihovu žalost, odvijaće se bez njih. NJima je ostalo samo da jedan drugom laskaju sa vojvodo ili serdare. Mihnjiku je za njegove promašaje i prodavanje magle uvek neko drugi kriv, pa smo tako nedavno čitali intervju u NIN-u da je sada besan zbog situacije u Poljskoj. A Poljska - perjanica “nove Evrope”, najistočniji američki kip slobode, nije imala razbijanje zemlje, sankcije, Miloševića, izbeglice... Imala je svu ljubav i pažnju sveta, svoga papu, a danas je očajna i besna, zadužena preko svake mere, jer je imala neodgovorne sanjare, uobražene električare, mesare za koje interveniše Kristofer lično, lažne intelektualce željne slave i vlasti, pažljivo odabrane u laboratorijama CIA, a koji su navodno samo bili žedni i gladni demokratije, tržišta i divljeg kapitalizma. A Havel? Ko o čemu, Havel o moralu. Obnevideo nije ali misli da su svi doživeli amneziju i da je stoga došlo vreme da čita stare lekcije. A ništa nije zaboravljeno. Založio se čovek u Vašingtonu da se bombarduju Srbi i Beograd, koje, inače, voli isto kao što ih voli i Madlenka Korbelova alijas Madlen Olbrajt. Potapšao ga Klinton po ramenu jer je bio rešio da pravi novi poredak, a to bez ulizica ne ide. Šta reći o Havelovom “osnovnom imperativu: Živeti u istini”? Pa ništa! Dovoljno je pročitati samo kako se on i Mihnjik prave da nisu čuli za Kosovo. Znaju za Baskiju, Korziku, Belgiju, ali o Kosovu ni reči. Dragan Vidaković, Prilike