Gruzija – druga strana

Srpskoj javnosti uskraćena je istina da je iz pokrajine Abhazije proterano skoro pola miliona Gruzijaca, navodno proterali su ih Abhazi kojih je bilo svega 90.000. Naravno, to je učinio Jeljcinov režim uz podršku ruske mafije... Tamo su ostali kuće i imanja prognanih Gruzijaca, njihove plantaže čaja, citrusa... Ostala je najuređenija, najlepša obala Crnog mora u dužini od 150 kilometara (to je kao cela obala Crne Gore). Tamo su ostali i hramovi pravoslavnih Gruzijaca iz VIII, IX i X veka. Svima je jasno da to nisu gradili islamizirani Abhazi... I glavni grad Južne Osetije je etnički očišćen. U Chinvaliju više nema Gruzijaca. Od ukupno 75.000 stanovnika ostalo je 30.000. To su uglavnom poljoprivrednici koji su iskonski vezani za zemlju. Seljak teško napušta svoje imanje. Umesto zaključka, konstatovaćemo: 17. februara ove godine pod okriljem NATO-a i birokratskog aparata Vašingtona i Brisela, od Srbije je oteta pokrajina Kosovo i Metohija, 16. aprila Putin uspostavlja specijalne odnose sa Abhazijom i Južnom Osetijom. Između 7. i 8. avgusta Sakašvili započinje petodnevni rat. Ova njegova avantura svakako nije bila u interesu gruzijskog naroda, već kao vašingtonski službenik on je hteo da, preko tog ratnog pohoda, Gruziju uvuče u NATO. A 25. avgusta – ruski parlament donosi odluku o priznanju nezavisnosti otcepljenih gruzijskih pokrajina Abhazije i Južne Osetije. To su činjenice koje se mogu različito tumačiti, ali sigurno da uz sve srpsko-gruzijske specifičnosti, ipak vidimo strahovitu sličnost. Na kraju ipak treba reći: svega sedam meseci od američkog trijumfalizma („stvaranje NATO države na srpskoj zemlji“) i huškanja drugih naroda (Gruzijaca na Ruse), ovih dana Amerika doživljava ekonomski „infarkt“, a samim tim i pad svih njenih ideja kojima je ona kao bejzbol palicom vitlala poslednjih 20 godina. Ovo nije radost zbog toga, nego konstatacija da je propala njena ideja po kojoj ceo svet mora da se savija onako kako ona hoće. Dakle, Srbija i Gruzija imaju razloga da sa optimizmom gledaju na budućnost, jer je američkom „vitlanju“ došao kraj. Amerika mora da se pozabavi svojim problemima, a ostale zemlje treba da otvore proces preispitivanja svih (ne)dela koje je američka administracija ostvarila pod plaštom neoliberalizma i demokratije, a uz pomoć NATO sile. Na sreću, sve to sad odlazi u istoriju. U svetskom procesu preispitivanja američkog učinka („usrećivanja demokratijom“), Srbija treba da bude u prvim redovima, jer je na svojoj koži najžešće osetila američke batine. A zna se – batina ima dva kraja. Cisana Murusidze, dugogodišnji reditelj Narodnog pozorišta, potpredsednik Srpsko-gruzijskog društva, nosilac ordena Svetog Save