Marketing je go!

Političke stranke su za takve podatke zainteresovane samo pred izbore. U dogledno vreme izbora neće biti, pa ni agencije za ispitivanje javnog mnjenja nisu imale narudžbi koje bi nam rekle kako je narod reagovao na obelodanjivanje samo dela priče o partijskom guljenju javnih preduzeća. Ali ključnom igraču domaće političke scene Borisu Tadići mora da su poznati preovlađujući utisci počev od najporaznijih zaključaka da bi “čak i okupator imao više obzira”, pa do u osnovi ne manje depresivnih pitanja upućenih ne zna se kome “pa šta sad Tadiću ostaje da uradi, sem da sam podnese ostavku”. Nikome živome više ni na pamet ne pada utešno samozavaravajuće objašnjenje da predsednik prosto o svemu tome ništa nije znao, kao ni ostali partijski šefovi. Jer, nema komentara koji će se toliko kompromitovati da tvrdi kako je to neki stranački pojedinac na svoju ruku pokupio tolike pare, svi redom govore samo o stranačkom pljačkanju javnih preduzeća. Da je i Tadiću jasno da se nešto preduzeti mora, posvedočila je predsednikova najava tromesečne kontrole ministara iz njegove vlastite stranke. Metodom o kome nas je obavestio preko medija koji su na predizbornom, ali naročito postizbornom marketingu njegove vladajuće kombinacije radili više od njega samog sve sa marketinški edukovanim kabinetom. Predsednik će se, naime, najpre osloniti na mišljenje struke, a zatim na stav javnosti. I jedan i drugi kriterijum su, u najmanju ruku, diskutabilni. Jer, mnoge su struke pretežno sastavljene od potencijalnih kandidata za državnu apanažu bilo konsultantsku ili direktnu. A mediji, to je tek priča. Uticaj političkih stranaka na medije postaje komičan. Koga politička stranka nije licencirala, taj ne postoji, ne samo u politici. Poslednji kriterijum je dodatnim objašnjenjem relatizovao sam predsednik. Naime, o tome ostaje li jedan ministar na svome mestu ili ide, odlučivaće se i na osnovu ostvarenja predizbornih rezultata. Pri čemu će predsednik uzimati u obzir okolnosti pod kojima su obećanja data i okolnosti pod kojima se ostvaruju. Pri tom predsednik misli na svetsku finansijsku krizu i hoće da nam kaže da u aprilu i maju ove godine pojma nismo imali da će se svet ovako strašno finansijski tresti da ćemo i mi morati da osetimo. Pa smo obećali onolike penzije, pa Fijat u Kragujevcu, pa šengensku belu listu do kraja 2008. godine. Obećali, dakle, zato što nismo znali. A to, pardon, nije tačno. Da Dojče banka, pre svega zbog novonastalih finansijskih okolnosti, neće dati finansijsku garanciju konzorcijumu Alpina–Por, ova je novinarka prvi put saznala na inauguraciji našega predsednika. Iz izvora bliskih njegovoj stranci. Dakle, nije to bilo iz neznanja, nego iz marketinga. Kao proizvod marketing je doveden u pitanje u celom svetu. Ni tamo još nisu priznali da je samo kao takav mrtav. A vesti kod nas ionako stižu sa zakašnjenjem. SVI ĆE ONI MLAĐI BITI DRUGI? “Ukoliko preživi tekući opšti napad, Mlađanu Dinkiću će sto posto svi oni biti drugi”, kaže za NIN Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose, zamoljen da pri sadašnjem stanju stvari prokomentariše svoju izjavu datu pre nekoliko meseci takođe NIN-u da će svi aktuelni političari u Srbiji Dinkiću biti drugi. “Ovo je za njega odlučujuća bitka. Očigledno su mnogi postali svesni te opasnosti. Tako ja tumačim taj opšti napad na njega”. Od 2000. godine do danas nije bilo vlasti u Srbiji u kojoj nije učestvovao Mlađan Dinkić (G17 plus). I nije bilo vodeće stranke u toj vlasti čiji čak i vodeći članovi nisu sanjali da ga se reše nekom bezbolnom zamenom. Čak je i u politički najidiličnijoj, ako je takvo što u Srbiji uopšte moguće, prvoj vladi Vojislava Koštunice bilo uzaludnih želja, kojima su ne bezrazložno punjene novine, da se Dinkić zameni socijalistima. Tu je neugasivu želju sebi ispunila jedino vlada Zorana Živkovića. Ali nije bilo bezbolno. Otada je Mlađan Dinkić remetilački faktor svih vlada. S tim što on sam sebi verovatno ne može da objasni zašto je rušio vladu iz 2004. godine. I definitivno izgubio moćno mesto ministra finansija. Danas je opet u opticaju kombinacija sa zamenom Dinkića. Ali ovoga puta preobraćenim radikalima Tomislava Nikolića. To što na izbornoj skupštini stranke G17 plus nije bilo nikoga iz Demokratske stranke može se tumačiti kao marketinški prilično smešan pokušaj demokrata da javnosti kažu kako i oni dele mišljenje “Kurira” da je Mlađa glavni gutač državnih para, a da sami sa time nemaju baš ništa. Ili ništa više od ipak sitne vojvođanske afere “Knežević i drugovi”. To što se Socijalistička partija spremno ponudila da na sednici skupštinskog Odbora za finansije njen član Zoran Kasalović dovede navodno iz samo principijelnih proceduralnih razloga (zato što je predložila jedna politička stranka) u pitanje izbor Dinkićeve kandidatkinje Danke Aksentijević (i pored “impozantne biografije”) za člana, obratite pažnju, Saveta Državne revizorske institucije, već više nije smešno. Nema nikakve sumnje da Dinkiću već nije bio smešan izostanak demokrata sa njegove skupštine kada je “hrabro i drsko” sa iste skupštine poručio, mada ne prvi put, da će se u sopstvenoj stranci obračunati sa onima kojima su “pare popile mozak” i pozvao “druge veće partije u Srbiji, koje imaju i veći broj članova i FUNKCIJA i PRIVILEGIJA” (podvukla R.Ć.) da slede njegov primer. Nema dileme na koju je stranku Dinkić “hrabro i drsko”, što bi rekao Janjić, mislio, pominjući funkcije i privilegije. Kao što nema nikakve sumnje da je pri tome bio u pravu. Ni to što je, nepravedno, skandal sa javnim preduzećima na teret pao samo njemu, ni to što u Vladi neki misle da mu “Srbija nikad neće oprostiti” konfrontaciju sa Rusima, ni ličnost i metod rada, koji iritiraju, ni potajnu zavidljivu sumnju da je postigao i “zavidan lični materijalni uspeh” bilo bi mu oprošteno da je uspeo da proda tridesetak preostalih velikih preduzeća, smatra Janjić. Ali nije. “Ono što je mene iznenadilo, jeste da Dinkić očigledno nije bio dobro obavešten o stanju u samom Fijatu. Tu će on moguće izgubiti prednost, ali ja ga ne bih otpisao. On je vrlo ozbiljan igrač. Nije čak sigurno da i u ruskom Gazpromu ne postoji struja, kojoj on ide naruku”. Dinkića, dakle, iz Vlade neće najuriti demokrate, ali Janjića ne bi iznenadilo da on sam odstupi, pa kad Vlada padne u krizu kaže: evo, vidite! AKO WEMU JEREMIĆ NE POSTANE PRVI: Mada su predstavnici međunarodne zajednice nezadovoljni više načinom nego sadržinom istupa našeg ministra za spoljne poslove, njegova popularnost u predsedničkom kabinetu se ne smanjuje, a u srbijanskoj javnosti raste. Tako da bi u budućoj rekonstrukciji vlade, koja je potrebna ne samo iz marketinških razloga, Vuk Jeremić mogao samo da se pomera naviše. Recimo na mesto potpredsednika. Na spoljnopolitičkom planu, Vlada bi po mišljenju NIN-ovih sagovornika trebalo da bude rekonstruisana i u delu zabavljenom evropskim integracijama i u delu zabavljenom Kosovom. S tim što NIN-ovi sagovornici baš ne dele oduševljenje Kabineta i šire javnosti Jeremićevim spoljnopolitičkim dometima. “Ja sam kod poslednje kampanje podržala proevropsku politiku, pa sam se sad potpuno razočarala. Ministar Jeremić je potpuno preusmerio Srbiju ka Rusiji i izneverio sve birače koji su glasali za demokratski program. On je kod dve stvari ugrozio princip odbrane prostora Kosova i Metohije kao srpskog: jednom, kad Srbija nije branila suverenitet Gruzije kad je Rusija okupirala Osetiju; drugo, bilo mi je neshvatljivo da naša država u Ujedinjenim nacijama glasa protiv rezolucije o kršenju ljudskih prava u Iranu jer mislim da je to potpuna moralna relativizacija evropskih standarda”, kaže za NIN Rada Trajković. Ona podseća da je svojevremeno Slobodan Samardžić monopolisao i Ministarstvo za Kosovo i Ministarstvo spoljnih poslova, a sada je Jeremić sa druge pozicije, ministra spoljnih poslova, potpuno monopolizovao i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i Ministarstvo inostranih poslova, “a da nikada nije došao na Kosovo i Metohiju, ne verujem da uopšte zna etničku strukturu ovoga prostora u ovom momentu”. U ovom pogledu sa Trajkovićevom se slaže i Janjić: “Ispada da Jeremić koordinira celu politiku prema Kosovu. Pa sad imate u senci jednog ministra za Kosovo čija se moć ne oseća. Onda ne treba ministarstvo nego je dovoljno koordinaciono telo”, kaže Janjić.” Naš ministar za Kosovo, žao mi je što to kažem, samo je figura koja dobija instrukcije šta treba da radi, a da suštinski niti ima inicijativu niti sme samostalno da uradi bilo šta”, kaže Rada Trajković. Ona smatra da ministar spoljnih poslova treba da prikazuje Srbiju kao faktor stabilnosti u regionu, a on, naprotiv, kandiduje teme koje nas vuku ka izolaciji i praktično ne potencira vrednosti koje ceni EU. “Ja sam mislila da će DS reformisati i transformisati SPS, a sada više liči kao da je bilo obratno”, kaže gđa Trajković. Janjić u nesumnjiv spoljnopolitički uspeh Vuka Jeremića knjiži prihvatanje Ujedinjenih nacija da Srbija legalnost nezavisnosti Kosova postavi pred Međunarodnim sudom pravde, što je prvi put da je Srbiji tako visoko dato za pravo, ali i on smatra da bi poziciju i nadležnosti ministara za spoljnu politiku i Kosovo trebalo redefinisati. Janjić veruje da ni struktura vlade u delu zabavljenom evropskim integracijama nije srećna. To što je na vrhu Kancelarije za evropske integracije izvršena smena možda uticajnijom Milicom Delević, njega očigledno ne sprečava da ovu instituciju nazove šminkom. “Društvu kakvo je Srbija potrebno je ministarstvo za evropske i regionalne integracije”, smatra Janjić. Vlada bi ne samo zbog pretećih socijalnih teškoća imala sve razloge da izvrši strukturne promene i u oblasti socijale. Jer, nije jasno da li je ministar Rasim Qajić ministar za Bramerca ili za porodilje. I može li da bude oboje. TOMA NIJE ŠTAKA: Tomislav Nikolić u dogledno vreme neće postati član Vlade Srbije. Rano je i njemu, a rano je i Tadiću. Mada je rascep Srpske radikalne stranke verovatno jedan od najsenzacionalnijih političkih događaja u Srbiji poslednjih godina. Nikolić je naravno u pravu kad tvrdi da je postojeća koalicija napravljena trgovinom, i zasnovana na ucenama. Ali nije jasno ni da li je njegov trenutni položaj u Narodnoj skupštini drugačije potkovan. Zato Demokratska stranka na njegovu manjinsku podršku može računati i duže od glasanja o budžetu za 2009. godinu. Ako bude zatrebalo. I ma šta o tome sada govorio Nikolić. Politički izuzetni Tokom moguće rekonstrukcije Vlade Srbije vrlo će interesantna biti i pozicija dve nestranačke ličnosti na bukvalno formalno najvišim pozicijama u vladi, premijera Mirka Cvetkovića i ministarke finansija Diane Dragutinović. Ukoliko bi u Vladu zaista bio uveden Tomislav Nikolić, ona bi konačno bila formirana po svim principima političke izuzetnosti. Cvetković bi bio na čelu kabineta u kome već sedi jedan ministar koji ga je pobedio u Kabinetu, kome bi se pridružio i jedan član vlade (Nikolić) koji ga je pobedio na terenu. Vlada kojoj ionako manjka na autoritetu, time bi definitivno postala haos od izmešanih uticaja i nadležnosti. Čak ni Božidar Đelić ne zna tako dobro kao Mlađan Dinkić na kako punom mogućnosti mestu sedi dr Diana Dragutinović, aktuelna ministarka finansija. Da je Dinkić sada na toj stolici, teško da bi Demokratskoj stranci palo na pamet da izostane sa njegove izborne skupštine. Izmeštanje dela budžeta u neka druga ministarstva očito nije zamena za pravu ulogu. Diana Dragutinović, budući da nije poznato da ima bilo kakvih političkih ambicija, svakako ne koristi špekulativne mogućnosti svoga ministarstva ili recimo Trezora Republike. Što ne znači da ih ne koristi niko. Za mesto ministra finansija svakako bi opet bila žestoka bitka. Mada je ulog veliki, teško da će se ona rekonstrukcijom na vrhu ovog ministarstva izazivati.