Opera za 15 groša

Još se pamti i pripoveda o neredima prilikom izbora u selu Goračić kod Guče, februara 1893. godine, kada je poginulo 15 ljudi. Intervenisala je i vojska. Od tog doba neredi su postali deo običajnog prava koji je prenet u skupštinsko zdanje. Nekada je u našim skupštinama bilo ubistava, bilo je i potezanja pištolja bez krvnog delikta, bilo je i tuča... Tako je bilo nekada. A onda je uvedeno obezbeđenje koje čuva one napolju od onih koji su ušli u Skupštinu da svrše pos’o. U međuvremenu je zabranjeno unošenje oružja u pomenuto zdanje, zlu ne trebalo. Te mere doprinele su da u ovo, naše vreme, nije evidentiran nijedan smrtni slučaj. Tuče u Skupštini, doduše, nisu iskorenjene (ipak naš čovek ne može da vodi dijalog bez fizičkog kontakta), ali u principu najveći broj sukoba među poslanicima završava se samo na pretnjama. Na top-listi neispunjenih obećanja vode batine, a odmah iza njih nalaze se šamari... Civilizacijski pomak je evidentan. Umesto vrljikama, što bi bilo u duhu ovdašnje tradicije, nedavno su naši poslanici vodili sledeću intelektualnu raspravu (preko sredstava komunikacije zvanih novine): Velimir Ilić: “Milivojević je juče preterao. Lepo sam za skupštinskom govornicom pričao o Euleksu, o izgradnji vodovoda na Kosovu, a Milivojević je sve vreme mog izlaganja dobacivao: ‘Sad ću da vas karam, al’ ću da vas karam, mamu vam je...!’ Pominjao je i neke lešnike, kako ih jede da bi nas karao.” Srđan Milivojević: “Ilić ima ozbiljne simptome. Ja kao inženjer stočarstva ne mogu da mu pomognem, treba mu psihijatar. On čuje glasove, a svi oko mene, i predsednica Skupštine, i pozicija, i opozicija to ne čuju. Moguće je i da duplo vidi.” Velimir Ilić: “Bruka je za Srbiju da takav čovek sedi u parlamentu i da se tako ponaša. Strašno! Psovao je, svi su čuli. Neću uopšte da polemišem s njim. On je budala, bre!” Srđan Milivojević: “Ni ja neću nasedati na njegove provokacije niti ću mu dozvoliti da Skupštinu pretvori u cirkus. Uglavnom, drago mi je kad god izađe za govornicu, jer znam da su tada taksisti u Beogradu sigurni i bezbedni.” Ova priča, ipak, nema tužan kraj. Mada se po parlamentarnim kuloarima šuškalo da je Velimir Ilić opalio šamar Srđanu Milivojeviću u restoranu Skupštine Srbije, ovaj je to demantovao. Srđan Milivojević: “Bilo je nekih čarki, ali fizičkog sukoba i šamara nije bilo.” Već u prvim zakonima o Narodnoj skupštini, propisano je da niko ne može pozvati poslanika na odgovornost ili ga pritvarati zbog onoga što je izgovorio u Skupštini. Čak i ako je uhvaćen u krivičnom delu, poslanik nije mogao biti pravno gonjen bez saglasnosti najvišeg zakonodavnog tela. Skupština je, dakle, bezbedno mesto. Toplo je, ne prokišnjava... a kapne i po neka parica. Poslanička dnevnica (dijurna) od Svetoandrejske skupštine (30. 11. 1858.) pa sve do raspuštanja Srpske narodne skupštine (14. 12. 1918.) iznosila je 15 groša, odnosno 15 dinara. A kako je to danas, objasnio je Tomislav Nikolić: “Tamo sede ljudi koji, ako ostanu bez ove plate, ne znaju šta će sutra. Jedan poslanik mi kaže: – Sad je mnogo dobro šefe. Ranije, dok sam prodavao na kutijama, kad dođem kući, žena ujutru kaže deci: – Lupajte vratima da tata ide da prodaje što ranije. Sad kao poslanik, kad legnem da spavam, žena kaže: – Tišina, tata poslanik spava.” U moje vreme bilo je slučajeva da obezbeđenje iznosi poslanike iz skupštinskih klupa... a bilo je i čupanja kablova. Čupanje se, doduše, dešavalo u onoj tuđoj, Saveznoj skupštini. U ovoj srpskoj, u kojoj sam kraće vreme obitavao, to nije moglo da se desi. Kablovi su preventivno bili sakriveni u zidovima. Umalo da zaboravim, bio je i jedan slučaj da se poslanik upišao za vreme zasedanja. Danas je to neizvodljivo jer je ćenifa smeštena znatno bliže govornici i klupama. Zahvaljujući sukobu radikala i bivših radikala, jesenje zasedanje počelo je sa radom u transcedentalnoj atmosferi. Prvo je na KZŠ SRS izgovorena fatva. Vjerica Radeta: “Podsećamo i Borisa Tadića, žutog diktatora, kojeg rado zovem Boris Broz, jer se tako ponaša, da se u Srbiji izdaja nikada nije praštala. Ne pretimo ali upozoravamo na prokletstvo koje je sve izdajnike u srpskoj istoriji pratilo... podsećamo na krah dinastije Obrenović i rekla bih ovim sadašnjim vlastodršcima da možda svi neće imati sreću Zorana Đinđića jer Bog kažnjava do sedmog kolena, a po nekim stavovima i do jedanaestog kolena.” Potom je isti stručnjak za “onostrano” (sa specijalizacijom na kletvama samo do sedmog kolena), za skupštinskom govornicom izgovorila: “I srpskim radikalima kažemo, proklet bio svaki radikal, proklet mu bio i rod i porod, koji se ikada sastao sa Borisom Tadićem posle njegove sramne isporuke Radovana Karad`ića Haškom tribunalu, i posle ubistva Ranka Panića.” Sve što je do sada citirano, čulo se samo zato što u skupštinskim klupama sede politički protivnici. Mislim da bi političke protivnike trebalo ukinuti dekretom. To bi, ionako, bilo u duhu naše svetle tradicije. U odnosu na doba kada su Srbi jeli zlatnim viljuškama i kašikama, a posle dezinfekcije u sirćetu, taj isti escajg koristili za vađenje očiju bližoj familiji – u našem poimanju dijaloga sa političkim protivnicima mnogo toga se promenilo, što se neminovno odrazilo i na ovdašnji parlamentarni život. U vreme rahmetli drugova Tita i Slobe, politički protivnici bili su izdajnici i strani plaćenici – danas su po pravilu samo budale. Doduše, takvi u Brozovo vreme nisu ni mogli da privire u skupštinsko zdanje, u Slobino vreme samo su provirivali, a danas se, bogme, ne zna ni ko je kome politički protivnik. Današnji politički protivnici već sutra mogu da postanu jednojajčani blizanci, kao što se jesenas dogodio obrnut medicinski fenomen: hirurškim razdvajanjem jednojajčanih blizanaca uz pomoć kletvi i zarđalih kašika, jedan od njih je preko noći postao najveći izdajnik u istoriji srpskog čovečanstva a drugi je, po priznanju njegovih najbližih saradnica, poprimio intelekt kakav još nije pronađen na kugli zemaljskoj. A sve to se odrazilo i na rad Haškog tribunala. Valjda se zato tamošnji službenici spremaju za štrajk. Tako se posle pomenute hirurške intervencije, direktno iz Haga oglasio autor težak preko 130 kilograma knjigetina, Vojislav Šešelj, lično: “Bivši šef tima za moju odbranu Tomislav Nikolić, koga su u međuvremenu neke zapadne obaveštajne službe vrbovale da pokuša da rasturi SRS, po nečijem nalogu sada daje izjave koje treba da mi onemoguće odbranu.” Na to je intelektualna gromada u obličju Nataše Jovanović konstatovala (za neupućene, to je ona potpredsednica Skupštine koja je dobacivala: “Đubre jedno!”, za vreme eksplikacije Tomislava Nikolića na temu “nečijih” švalerki): “Varate se ako mislite da naš predsednik ne stoji iza svojih reči. Takav intelekt ne postoji na kugli zemaljskoj, a u to možete da se uverite i gledajući njegovu odbranu u srpskom kazamatu u Hagu.” Gotovi citati, hvala Bogu! Tako pričaju današnji poslanici. A davne 1994. godine, Slobodan Gavrilović je izašao za skupštinsku govornicu i ćutao deset minuta. Tako je iskoristio Poslovnikom predviđeno vreme, u znak protesta na tadašnja dešavanja u Skupštini. To izlaganje ostalo je do dana današnjeg zapamćeno kao jedan od svetlijih trenutaka u istoriji srpske Agore. Stvarno, šta je danas sa ćutanjem? Pa makar i u znak protesta! PS: Svetoandrejska skupština održana je u “Velikoj pivari”. Posledice i dan-danas osećamo. (Autor je u prvoj polovini 1994. bio šef poslaničke grupe DEPOS-ND. Jedini je šef poslaničkog kluba u istoriji Narodne skupštine Srbije koji je podneo ostavku na tu funkciju i svojom voljom vratio poslanički mandat.)