Pijančev hod

Popodne, 29. maja 1868. knez Mihailo Obrenović i Anka Konstantinović izgubili su živote u atentatu kod Hajdučke česme. O kneževoj sigurnosti brinuo se samo ađutant, poručnik Svetozar Garašanin, naoružan paradnom oficirskom sabljom. On je bio ranjen i preživeo je kao i Tomanija Obrenović, Katarina Konstatinović i sluga Mita Timarčević. Posle suđenja u Beogradu 14. juna 1868. svi atentatori osuđni su na smrt. Sutradan, tokom egzekucije streljanjem na Karaburmi, jedan od osuđenika je bio samo ranjen. Kad je najbliži vojnik pokušao da ga dokrajči plotunom iz puške, metak se odbio od stuba za koji je bio privezan osuđenik, usmrtivši komandira streljačkog voda, kapetana Vasu Mijatovića. Čudo! Kakvi su izgledi da se tako nešto dogodi još jedanput. Veoma mali, iako rastu s vremenom, i brojem egzekucija na isti način. Postoji pravilo koje govori da se i neverovatno događa – samo mu daj dovoljno vremena i prilika. Možda biste stavivši beskrajno mnogo šimpanzi za klavire i pustivši ih da se vežbaju beskonačno dugo, u jednom trenutku čuli kako neki od njih izvodi Mocartovu „Mesečevu sonatu”. Kako se definiše „čudo”? Na razne načine, a za ovu priliku možemo uzeti da je čudo nešto što se događa s verovatnoćom 1:1.000.000. Uzmimo da je broj podataka koji preko naših čula dolazi do centralnog nervnog sistema otprilike jedan bit (podatak) u sekundi. Kad znamo da smo pri punoj svesti, najmanje 12 sati dnevno, znači da dobijamo 43.200 bita na dan, ili 1,294 miliona mesečno. Čak i ako uzmemo da je 99,9999 odsto od ovih podataka malo značajno i besmisleno i da ih filtriranjem kroz svest odbacujemo, ipak sačuvamo 1,3 podataka mesečno, odnosno 15,5 godišnje. Ti podaci su pravo čudo, ne znamo čemu služe i šta znače, nepotrebni su nam ali ih pamtimo jer se ne kose s onim u šta verujemo. U koincidenciji su. Uostalom, podatak postaje vredan onog trenutka kad čovek zna šta će s njim. Nije Paster uzalud govorio da slučajna otkrića vole pripremljen um. Tokom evolucije mozak nije razvio neuronsku mrežu za lako rešavanje složenog računa verovatnoće. U igrama na sreću i u kockanju, nemamo rešenja. Uzmimo da vam ponudim izbor jedne od tri kutije različite boje: belu, crnu i crvenu. U jednoj od njih – treba da je pogodite – nalazi se ključ automobila koji vam se poklanja, dok su i ostale prazne. Vi pružate ruku prema beloj kutija, a ja vam pomažem i kažem da je crvena kutija prazna i pitam vas da li ostajete pri svojoj odluci, Ili, želite da je promenite? Vaše instinktivno računanje verovatnoće s malim brojevima, možda govori da su izgledi pola – pola, pa vam je svejedno, je li tako? Pogrešno! Na početku su izgledi za dobar izbor bili 1:3, ali sada kad sam vam pokazao da je crvena kutija prazna, šanse da dobijete auto ukoliko promenite odluku iznose 2:3. Moguće su sledeće konfiguracije u ovoj igri: 1. auto, ništa, ništa, 2. ništa, auto, ništa i 3 ništa, ništa, auto. U prvoj konfiguraciji promenom odluke ne dobijate auto, ali ga možete dobiti drugoj i trećoj konfiguraciji. Možda mislite da je vaša računica o pola – pola, ipak ispravna? Uzmimo lakši primer. Pred vama je 10 kutija, U jednoj je ključ za automobil. Krećete prema desetoj kutiji, a ja vam kažem da su sve kutije, od druge do desete, prazne. Ključ je u prvoj ili desetoj kutiji. Menjate li odluku? Da li su izgledi za dobitak sa 1:10 došli na pola – pola? Ne. Oni su sada 9:10 za vas! Ukoliko niste razumeli, ne brinite. Niste jedini, i ja sam među vama. To je matematika i služi kao ilustracija za ovu priliku. Odlična je za mozganje – ko ima strpljenja. Ovaj tip zadatka poznat i kao „Monti Hal problem”, prvi put je postavila 1990. kolumnistkinja Merilin vos Savant (Merilyn vos Savant) u magazinu Parada (Parade) U svojoj kolumni godinama je davala rešenja za razne „nerešive” zagonetke i matematičke probleme koji su joj pristizali iz celog sveta. Inače, gospođa je kao osoba sa najvišim koeficijentom inteligencije na svetu u Ginisovu knjigu rekorda bila upisivana tri puta uzastopno od 1986. pa nadalje. U naslovu zabavne knjige fizičara sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju Leonarda Mlodinoua, „Pijančev hod” (Leonard Mlodinow „The Drankard Walk” Pantheon 2008 ) u kojoj se pored mnogih drugih zagonetki govori i o „Monti Hal problemu”, podvlači se analogija teturavog hoda pijanca i haotičnog kretanja i međusobnog sudaranja molekula u prostoru. Hodu pijanaca analogan je i naš život, otkad završimo školovanje, pa do karijere koju smo napravili. Koliko li je bilo slučajnih događaja bez uzroka?! Da bi se desilo nešto što je izuzetno, nije uvek potreban izuzetan uzrok. Potrebno je vreme. Razlozi loše intuicije o brojevima i nesigurne procene, mogu se naći u evoluciji, odnosno u onome što evolucioni biolog, Ričard Dokins, naziva “središnjim svetom”. To je teritorija između malog i velikog, kratkog i dugačkog, brzog i sporog, mladog i starog. U središnjem svetu prostora, naša čula su se razvila da bi dobro opažala objekte srednje veličine, one koji su između zrna peska i vrha neke planine. Qudska čula nisu u mogućnosti da opažaju molekule i atome, ili viruse i bakterije, niti da, s druge strane, pažljivim gledanjem u nebo prepoznaju galaksije. Na toj „središnjoj teritoriji” lako vidimo objekte koji se kreću brzinom hodanja, trčanja ili nekog automobila. Ali, zato, ne možemo pratiti nešto što se kreće tako sporo kao što su tektonske ploče na kontinentima ili nešto što pored nas prolazi brzinom svetlosti. Opseg opažanja ljudi kreće se od onog psihološkog “sad”, što, otprilike, traje 3 sekunde, pa do nekoliko decenija ljudskog života, što je suviše malo da bi se mogla posmatrati evolucija, pomeranja kontinenata ili globalne promene temperature. Na oba kraja su veliki brojevi. Za njih nemamo dobro razvijen nervni sistem, ali svoje odluke možemo poboljšati ukoliko više vodimo računa o potencijalno mogućim ishodima donete odluke, nego o njenom trenutnom rezultatu. U tom je sva životna mudrost.