Kolekcija gluposti

Početkom pedesetih godina prošlog veka, u najotmenijem beogradskom komisionu, u blizini “Londona”, stajala je u izlogu ogromna slika tigra razjapljenih čeljusti, koju je naslikao Kolesnjikov, siroti “beli Rus”, emigrant, učenik velikog Rjepina. Tigar je režao prosipajući slinu na kristalne servise za dvanaest osoba, srebrne burmutice, raspareni escajg od alpake, perle i minđuše, koje su prodavali nekada bogati, tada osiromašeni Beograđani. Nalazio se tu godinama i ja sam, idući u školu, zastajao svaki put da ga gledam. U polutami komisiona stajao je otmeni gospodin u geštraft pantalonama sa jednom od retkih leptir mašni u to vreme, kada su ih nosili samo najhrabriji: general, doktor Isidor Papo, direktor Vojnog muzeja, general Čejvan, i dopisnik “Politike” iz Londona, Miro Radojčić. Po tigru je padala lagano prašina ranog socijalizma, niko nije hteo da ga kupi – šta će mu, kog vraga, tigar u sobi? Danas ta slika vredi stotine hiljada evra i san je mnogih kolekcionara koji se živi pojedoše što ga tad nisu kupili. Kolesnjikov je, inače, sve do pre desetak godina neopravdano smatran kičerom, mada mu po virtuoznosti i poetičnosti belih breza na plavičasto-belom snegu nema ravnog u modernoj istoriji umetnosti. Ali, zavladala je estetika ružnog; danas su u modi instalacije, pacovi i multimedijalne nakaze. Bilo bi potrebno napisati Skraćenu istoriju umetnosti po kancelarijama raznih ustanova i ministarstava, nešto slično Kratkom kursu SKPb. U to daleko vreme postojale su, naime, komisije koje su otkupljivale slike po Proletnjim i Jesenjim izložbama ULUS-a, a gde su tada izlagala i neka od najvećih imena srpskog slikarstva. Te slike su posle deljene da ulepšavaju prazne zidove novih ministarstava i državnih ustanova, viseći godinama iznad glava tipova svežeg seljačkog porekla, koji nisu ni sanjali da sede ispod remek-dela Lubarde, Peđe, Konjovića ili Tabakovića. Kada bi ih čovek upitao znaju li ko su autori ovih slika, samo bi slegli ramenima, čudeći se što ih neko uopšte pita nešto slično. Na poleđinama tih platana, tačnije na blind ramovima, bile su zakucane male metalne pločice sa rednim brojem kojim se obeležava inventar. “Stolica vrtljivih, komada tri – kom. 3. Čiviluka, komada dva – kom. 2. Umetničkih slika, komada četiri – kom 4.” Sve te stvari vodile se su kao “osnovna sredstva” firme, kojima je isticao rok upotrebe, pa su, otpisana, odnošena na otpad na Karaburmi gde su se, tako, među rolo-ormanima i starim kancelarijskim stolovima, mogla pronaći i neka od najlepših dela Jovana Bijelića. Tamo jedino nisu odlazili portreti druga Tita, koji su zauvek ostajali na zidovima iznad šefovog stola. Oni lukaviji i obrazovaniji činovnici, krali su ta platna iz svojih nadleštava, a na “cveća” iz staklarskih radnji prikucavali pločicu sa rednim brojem, tako da su umetničke slike (kom. 4), ostajale na broju. Slika je bilo i po ambasadama SRJ, ali su ih, uglavnom, pokrali ambasadori i njihove pretenciozne žene, koje su veoma brzo od nedepiliranih seljančura počele da igraju brid` i da gaje pudlice, slične onim, dvorskim. Pratio sam tako, između ostalih, i nestanak tih remek-dela u rezidenciji ambasadora u Rimu, još od vremena kada smo imali zaista sjajne diplomate (Ivo Vejvoda, Srđan Prica, Leo Mates...), pa do priučenih diplomata, koji su na crne smokinge nosili sandale sa prugastim čarapama. Nestajali su lagano pejzaži Milana Uzelca i Dobrovića, a za vreme vladavine jednog bosanskog ambasadora, nestale su iz vrta i mermerne skulpture, teške i po nekoliko tona, prenesene, verovatno, diplomatskom poštom, koje sada krase njegovu kaldrmisanu avliju u najsevernijoj islamskoj državi u Evropi. Slično je bilo i u pariskoj rezidenciji, a iz velelepne ambasade na Trgu heroja u Budimpešti, u kojoj se zatekoh jedne godine, a koju je na poklon dobio Jovan Dučić od svoje bogate ljubavnice, grofice, volšebno su iščezla sva platna naših predratnih velikana. Nebrojane slike nestale su zajedno sa čitavim ambasadama, koje su pri deobi pripale bivšoj polubraći, Hrvatima i Slovencima. Ukratko, naši novi bogataši, koji su stekli imetak, za koji je u Engleskoj potrebno najmanje pet generacija, nađoše se u svojim velelepnim poslovnim palatama i vilama među praznim zidovima. Znajući to, i arhitekte novog stila, nisu, uglavnom, ostavljali mesta za platna, već su ih zamenjivali mahagonijem, mesingom i staklom. Ali, ipak, kad naš kontroverzni biznismen kupi naručeni nameštaj “Ktitora”, na primer, naročito projektovan za taj prostor, koji košta pravo bogatstvo, posle izvesnog vremena primetiće da, najpre, nema zavese, a zatim i slike. Tako ćete u mnogim sedištima moćnih kompanija na zidovima od umetničkih dela zateći jedino mapu sveta, na kojoj gazda prati kretanje svog kapitala, kalendar i, ispod njih (ko zna zbog čega), usamljeni fikus. Tada počinje rađanje novih kolekcija. Oni, mudriji, za pravljenje svojih zbirki pozvaće nekog iskusnog istoričara umetnosti, koji će im stilski odrediti period koji sakupljaju i paziti da se među tim delima ne potkradu falsifikati, kojima je preplavljena Srbija. Ima li, naime, ičeg lakšeg od falsifikovanja platana Miće Popovića? Parče stare daske, siva, crna i bela na lesonitu i lubenica na rastvorenim novinama... Najteže je falsifikovati slike Petra Lubarde, čije površine kao da su isprane dugim cetinjskim kišama i južnim vetrom, a boja porozna poput kamena iz Qubotinja; sve to slikano dahom koji mu je poklonio Gospod Bog, a sasvim je nemoguće napraviti falsifikat Peđe Milosavljevića, tog nadahnutog majstora, magičnog poteza špahtlom punom modre boje, gde se na pejzažima Dubrovnika sasvim jasno može razaznati da li duva šilok ili bura. No, sa Konjovićem ide mnogo lakše, a Šumanović je prava poslastica za falsifikatore. I tada nastupaju oni – dileri umetničkim slikama, koji dovode čak i onemoćalu staricu (plaćenu sto evra za tu uslugu), koja se kune da joj je Ignjat Job ili Petar Dobrović poklonio tu sliku za venčanje 1938, ali da je u neimaštini i da se mora odvojiti od nje, istina, teška srca. Kupac, sveži kolekcionar, tu, naravno, naseda suzama, a cene slika se dižu vrtoglavom brzinom, jer se o njih otimaju kontroverzni biznismeni. To me podseća na priču koju sam nedavno čuo u Ženevi o dvojici Rusa koji se sreću na ulici, pa se jedan hvali drugome kako je kupio sat od sto hiljada evra, a ovaj mu kaže da je budala i da iza ćoška ima isti takav za dvesta hiljada. Niko me, naime, ne može ubediti u ispravnost cene od milion evra za jednog Šumanovića, kada on, sem na lokalnom tržištu, već u prvom inostranstvu, vredi koliko i ram u koji je uramljen. Neću da tvrdim, ni u snu, da Šumanović nije veliki slikar, ali govorim o njegovoj neverovatnoj vrednosti na lokalnom tržištu. Prevrtao sam pod pocepanim šatrama pariske buvlje pijace na Klinjankuru prava slikarska remek-dela prekrivena prašinom i blatom, bugarskih, rumunskih i mađarskih slikara, koji su ih verovatno ostavljali gazdaricama umesto neplaćene kirije. Moj prijatelj, pokojni Avdo Romić, stari trgovac slikama, vlasnik pariske galerije “Mona Liza”, pronašao je tako, u jednoj gostionici u Bretanji, platno Milana Uzelca ispod otvora na kaljevoj peći, da pepeo ne pada na pod, i kupio ga budzašto zajedno sa još tri Uzelčeve slike počađavele od dima te krčme. Neverovatno koliko novi bogataši vole slikarstvo između dva rata, a savremenici su izuzetno vrednih umetnika. Kada je Ernest Hemingvej došao u posetu staroj američkoj spisateljici Gertrudi Stejn, zadivljen platnima Pikasa, Braka i Van Goga, upitao je kako bi i on mogao da dođe do njih. To su moji vršnjaci, rekla mu je Gertruda Stejn, vi morate da sakupljate dela svoje generacije, koja će jedanput vredeti kao i ova. Sve donedavno, naše slikarstvo kasnilo je najmanje pedeset godina za evropskim. Jedna od najtužnijih izložbi na kojima sam bio, bila je izložba srpskog impresionizma u galeriji Akademije nauka. Taj impresionizam kasnio je najmanje sedamdeset godina za francuskim. Naša sirota Nadežda Petrović, poznata u Beogradu kao Gospođica, bila je optuživana za impresionističke mazarije, mada je već uveliko pripadala ekspresionizmu. Weno platno, koje predstavlja senovit putić kroz drvored u Šumadiji, slikano je 1907. godine, tačno u vreme kada Pablo Pikaso u straćari Bato Lavuar, na Monmartru (u kojoj danas živi Miloš Šobajić), slika Devojke iz Avinjona – prvu kubističku sliku. Sa nostalgijom se sećam priče o Jovanu Bijeliću, koji je imao atelje na vetrovitom tavanu gimnazije na čijem se mestu danas nalazi zgrada “Politike”. Često nije imao novca za novo platno, pa je slikao sa druge strane slike. Jednoga dana odluči da prekine sa siromaštvom i pozove desetak najotmenijih beogradskih dama u svoj tavanski atelje da kupe njegove radove. Poređao ih je svugde unaokolo, prislonivši ih uz grede, a gošćama je skuvao čaj. Pošto vam je ovaj pejzaž, upita ga jedna dama. Pejzaž je predstavljao bosanski predeo sa belim minaretom d`amije između brda. (Danas, inače, novi kolekcionari daju Bijelićeve predele sa belim akcentima minareta restauratorima da ih izbrišu; šta će im d`amija na zidu, misle.) Tri hiljade, reče zažmurivši Bijelić. Tolika je, naime, bila visoka plata u to vreme. Tada na tavan uđe Graovac, zidar i stolar, koji je popravljao atelje i učio slikarstvo kod Bijelića. Napravi se promaja, pa slika pejzaža pade na patos, a na njenoj poleđini se ukaza ženski akt. “A, koliko košta akt?” upita dama. “Petsto dinara” reče Bijelić, odmahnuvši rukom. “Uzimam, onda, akt!” rekla je dama i odnela sliku. Jedna druga dama, neka američka glumica, koja je snimala u Rimu, kupi povoljno Bogorodicu s Hristom iz 16. veka, i da bi je iznela iz Italije, daje jednom mazalu sa Pjaca Navone da preko nje namala neko cveće. U Wujorku, pošalje sliku čuvenom restauratoru, i posle nedelju dana dobije pismo: “Poštovana gospođo, skinuli smo cveće, ali smo, greškom, skinuli i Bogorodicu. Pojavljuje se portret Musolinija. Da li da skidamo dalje?”