Nije se odrekao bremena

Kada bi ovi zidovi progovorili, rekli bi nešto dostojnije od onog što ću ja umeti da kažem u ovom potresnom času u kojem se pod svodom Kolarčeve zadužbine ponovo začuo glas Slobodana Jovanovića, koji je putovao više od 60 godina da bi stigao do nas pola veka posle njegove smrti. Sloboda – kako mu je bio nadimak – obećao je da će se u otadžbinu vratiti sa slobodom, ali slobodu nije dočekao ni živ ni mrtav. A kad je došla ta sloboda, često je izgledala tako da među onima koji su je dočekali nisu bili retki oni koji bi više voleli da nisu. Ali, kad god došla da došla, dočekalo bi je delo Slobodana Jovanovića, čije mesto nikad neće zauzeti nijedno drugo. Slobodan Jovanović nije bio član nijedne stranke, pa ni fond i stranka koja ga je osnovala nemaju nameru da ga u stranke naknadno upisuju. Program fonda sažet je u njegovom imenu i ako ne zaboravi kako se zove, to ime će ga učiti i šta i kako da radi. Da se prihvatim ove časti presudilo je uverenje da među onima koji bi imali nešto protiv ne bi bio Slobodan Jovanović. Kao što je zapisano, on se “da bi sačuvao svežinu duha, družio s mladim ljudima i bavio novim idejama”, a po Stanislavu Vinaveru, “stalno se podmlađivao, ali ostajući veran samom sebi, ne izdajući svoje ideje nego ih produbljujući i pronalazeći sve nove akcente u njihovoj povezanosti.” Izlazeći u susret zahtevima svog vremena, u koga bi se uzdao i šta bi činio fond njegovog imena, nego da, poput Slobodana Jovanovića, ostane “iznad svih političkih i državnih podela, kako bi mogao da bude u službi svome narodu”. Rečeno je da je Slobodan Jovanović primio teže breme nego ijedan prethodnik na tom mestu i stupio u politički život u najcrnje vreme za njegov narod i zemlju, ali se svog bremena nije odrekao. Isto to mogli bismo reći i za okolnosti u kojima osnivamo njegov fond, kad iza sebe ne bismo imali primer Slobodana Jovanovića. “Wegovo ime je ponos i slava za srpski narod”, objavila je “Politika” na najvidnijem mestu, čestitajući mu 70. rođendan one godine kad se rodio onaj koji ovo govori. Posle dvadeset godina isti list je, najsitnijim slovima, tri dana pošto je preminuo, doneo vest o njegovoj smrti. Pa i tako kad je i kako je doneo služi mu na čast, jer je bio jedini u njegovoj otadžbini, koji je tu vest uopšte objavio. Kad je emigrirao iz Hitlerove Nemačke, Tomas Man je rekao: “Nemačka je tamo gde je Tomas Man!” I Slobodan Jovanović je izbegao pred Hitlerom, ali to nije i ne bi nikad rekao, mada je na takvu reč imao jednako pravo. I Srbija je tamo gde je Slobodan Jovanović, ma gde on bio i to ne samo onda nego i sada, ako mislimo na pisanu, učenu i misleću Srbiju, na njen moral, njenu suštinu i duhovnu visinu. S vašim dopuštenjem, učinio bih za ljubav ove svečane prilike još jedno poređenje. Nebesko očinstvo i sinstvo sišlo je među Srbe u liku svete dvojice, Simeona i Save. I posle njih se tokom vekova ponavljalo pa je praobrazu koji su ustanovila dva Nemanjića pribrojano očinstvo i sinstvo dva Jovanovića. Možda, a i bez možda, nema nežnijih reči na srpskom jeziku od onih kojima se, na samrtnom času, Simeon Nemanja obraćao svom sinu: “Čedo moje omiljeno/Svetlosti očiju mojih/Uteho i čuvaru starosti moje/Evo dođe čas da se rastajemo…” Nisu li ove reči ponovo rodile preobučene u one koje je Vladimir Jovanović napisao svom tek rođenom sinu Slobodanu: “U prvoj radosti s kojom sam te na ovom svetu dočekao, dao sam ti što sam ti najviše dati mogao – ime što će te opominjati na slobodu, kojim Srbin kao čovek napredovati može!” Teško da ima oca koji je bolje poslušan i sina koji je doslednije ispunio očev amanet. I ovaj otac i sin bili su dvojica, a postali jedan, pa nije bilo teško uočavati poistovećivanje njihovih sudbina. Obojica su živeli u izgnanstvu, i jedan i drugi bili su monarhisti i zapadnjaci, jedan je preveo a drugi napisao knjigu o britanskom parlamentarizmu, obojica su predstavljali svoju zemlju u Engleskoj, jedan bio protivnik Knezu, drugi Maršalu, jedan robovao, drugi suđen na robiju, jedan je uređivao “Slobodu” u Ženevi, drugi “Poruku” u Londonu, obojica su bili profesori univerziteta, jedan član Srpskog učenog društva, drugi Srpske kraljevske akademije, jedan se družio s Lazom Kostićem, drugi s Jovanom Dučićem. Jedan je imao sina i ćerku, Pravdu i Slobodana, a drugi se upisao u one očeve s neizbrojenom duhovnom decom. I obojica bila od onih, kako je zapisala Isidora Sekulić, “što ne odumljuju kad poume, što ne spavaju dok ne umru”. “Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma”, napisao je nacionalist Slobodan Jovanović, “njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u službu.” Verovao je da smo narod “koji je dao dovoljno dokaza o svojim kulturnim sposobnostima – i što je naročito važno, ne ide slepo za tuđinskim obrascima i da se u njemu oseća neka tvoračka snaga i težnja za originalnim”. Da je na Balkanu u svakom trenutku sve moguće, kako je izgleda rekao Ivo Andrić, nema bolje potvrde od sudbine Slobodana Jovanovića, kada je “naš Volter”, “jedini građanin sveta, “univerzalni duh”, “savest srpskog naroda” suđen kao “ratni zločinac i saradnik okupatora”, mada to, kako je tvrdio tužilac, “gledajući površno izgleda paradoksalno”. Izvršenje kazne trebalo je da počne tek kad im padne šaka, ali njegovo delo je bilo pri ruci i odmah poslano na robiju gde je, i posle autorove smrti, ostalo do naših dana. Koja bi se knjiga nekako dokopala svetlosti dana brzo je hvatana i živa spaljivana. Na taj sud i njegovu presudu Slobodan Jovanović, koji je svoju misao posvetio ideji slobode i vladavini zakona, nije potrošio ni reč, pa da je ovde uštedimo i mi. Sad svi znaju ono što je Slobodan Jovanović znao odmah, da je sud koji ga je osudio teže presudio sebi i svojoj pravdi. Kao da je i nedavno poništavanje te presude prošlo nečujno ne bi li se nešto toliko stidno nekako zaboravilo i sakrilo kao da nikada nije ni postojalo. Najbolji komentar takvih vremena dala je ona majka koja je postala čuvena kad je slušajući kako lete sve same birane glave, rekla sinu: “Nek' si ti meni niko i ništa!” Slobodan Jovanović je i kao izgnanik brinuo svoju najdužu i najvažniju brigu, brigu o svojoj rečenici i svom jeziku, jedinoj državi koja mu je preostala, a koja mu je bila i država u državi i država nad državom. Proučavajući srpski nacionalni karakter napisao je da je pred nama i pre komunizma stajao težak zadatak, a da će posle komunizma taj zadatak biti još teži. Ovo – posle komunizma – nije pomenuo, a kamoli napisao niko sem Slobodana Jovanovića, ne samo na srpskom jeziku. Iz istorije je znao da ništa u prošlosti nije bilo večno, pa neće biti ni komunizam. I da će uvek biti ono posle, pa i posle komunizma. A da će posle komunizma biti još teže uverili su se svi narodi Istočne Evrope, a među njima opet i ponajviše Srbi i Srbija. Više od pola veka provela je pod jedinim režimom na svetu koji je krio nemačku poternicu za vođom svog pokreta otpora kako bi ga streljao kao saradnika okupatora. I druga Jugoslavija nestala je u krvi i sramoti, ali kao da su njene najveće mane ostale u Srbiji. Srbima zameraju prosutu nevinu krv i nečuvenu izgibiju u otporu svemoćnim satrapima i porobljivačima, ali ne zameraju međusobne istrage i satiranja. Država sa najviše izbeglica u Evropi optužena je za etnička čišćenja, a tužba za genocid protiv Srba mogla bi biti najava takve tužbe protiv Jevreja i Roma. Jedino se od Srbije traži da prizna tuđu državu u svojoj državi. A kad to učini, čeka je nagrada i najveći uspeh, da kao stara evropska država, prvi put u svojoj mnogovekovnoj istoriji – trijumfalno uđe poslednja u Evropsku uniju. Šta će se dogoditi videće se kad tad, jer će i ovo što se događa sad, imati svoje posle. Hvala vam, dame i gospodo, u ime Fonda Slobodana Jovanovića, koga su, kako je rekao Jovan Dučić, “svi slobodnjački pokreti smatrali učiteljem, a svi mračnjački svojim glavnim protivnikom”. Matija Bećković (Reč na Svečanoj akademiji, KNU, 11. 12. 2008)