Zanos višeg reda

Zvali su ih Rica, Rale, Toške i Mole. Rale i Mole više nisu među živima. Sve je počelo u kućici u Ricinom dvorištu u Molerovoj ulici broj 33. Tu je ova družina, kako je zapisao povodom 35-godišnjice glumac i reditelj Zoran Ratković Rale, “sačinila Dramski atelje Doma omladine Vračar, uz blagoslov Mikija Savićevića, šefa vračarske omladine i Joce Zidverca, bosa Doma omladine”. Rica je reditelj Jovan Ristić, njegova kućica gde je nastao Dadov je odavno srušena, a on spada u one umetnike koji svoju pripadnost ovom pozorištu nisu nikada mogli da definišu. Jer, to se jednostavno osećalo, pa nije bilo potrebe da se opisuje. Momčilo Baljak, novinar, potonji političar, počeo je kao glumac u Dadovu. Za života, Mole nije propustio da nabroji zasluge ovog pozorišta: - Dadov je, pored energije koju je obnavljao u sebi, bio i jeste pouzdan oslonac amaterskog pokreta u Srbiji. Iz Dadova je rođen BRAMS (Beogradska revija amaterskih malih scena), ugledna pozorišna manifestacija nastala pre BITEF-a, koja je široko otvorila vrata jugoslovenskoj i svetskoj avangardi. Mihailo Tošić Toške i danas misli da je “pravi život bio samo Dadov i da boljeg života, bar neki od nas, nisu imali, a možda neće ni imati”. Ovi su dadovci bili posebno ponosni kada su 1965. godine otišli na Svetski festival amaterskog pozorišta u Monte Karlu i pobedili! Igrali su Izbiračicu Koste Trifkovića, a slavni Žan Vilar je tada, na festivalskom programu, zapisao: - Trupu sa Vračara krasi red, ukus, prefinjenost i talenat. Direktor TNP-a i glumac Žan Vilar bio je očaran igrom mladih beogradskih amatera koji su briljirali u režiji Nebojše Komadine, dok je scenu opremio Žak Kukić. Četiri godina kasnije, kao kulturni poslenik, Vasilije Tapušković je boravio u Monte Karlu i sreo se sa Vilarom. Čim je čuo da Tapušković dolazi iz Jugoslavije, Vilar je odmah reagovao rečima: - Nikada neću zaboraviti predstavu Izbiračica iz vaše zemlje i aplauz koji smo joj uputili nakon otvaranja zavese. Ta scena mladih, lepih, nasmejanih mladića i devojaka u ljuljaškama za sve je enciklopedije pozorišta. U proteklih pet decenija u Dadovu je izvedeno 200 premijera i veliki broj repriza. Neke predstave su igrane i po nekoliko sezona. Predstave Dadova godinama prati verna publika, jer dadovci su zapravo pleme. “Jednom dadovac, uvek dadovac”, bila bi u najkraćem maksima tog zavetnog prijateljstva u kome se mnogo toga podrazumevalo. Glumac, i kratko vreme umetnički direktor Goran Sultanović, kao da u ime svih postavlja najtačnije pitanje: - Kako objasniti i ko će mi poverovati u priču da sam redovnije odlazio na popodnevne sastanke u Dadov nego na predavanja u XIV beogradsku gimnaziju, i da smo svake nedelje odlazili pešaka od Krsta do “Madere” da kontrolišemo kako napreduje zgrada novog Doma omladine u Ulici Đure Salaja, koji niko nije tako zvao nego prosto Dadov... I kad bih danas imao moć da vratim neki period svog života i da ga ponovim, izabrao bih te godine provedene u Dadovu. Ne zbog svojih tinejdžerskih godina, nego zbog ljudi i duha, entuzijazma, elana i vere koju smo svi imali. Darijan Mihajlović je danas član Gradskog veća zadužen za kulturu u Beogradu, a od 1994. do 2000. je bio u Dadovu. Međutim: - Jesi li još u Dadovu? – to pitanje mi postavljaju nekih pet godina od kada sam otišao sa mesta umetničkog direktora. Moj odgovor je da nikada nisam ni odlazio Ako pozorište može da se nauči, onda sam ga ja naučio u Dadovu. Ove godine, povodom pet decenija postojanja i rada, Dadov je proglašen ustanovom kulture Beograda. A njegov direktor Vladimir Mijović je tim povodom rekao: - Hvala svima koji su imali samo jedan, jedinstveni cilj, a to je da Dadov mora da postoji i da ima svoje mesto na kulturnoj mapi Beograda, Srbije, da kažem i Evrope.