Zašto smo onakvi kakvi jesmo

Lonesome George, tj. Usamljeni DŽordž, zrači ležernim zadovoljstvom. On je jedini živi primerak podvrste kornjače znane kao Geochelone nigra abingdoni. Grickajući nešto sa tla, povremeno pogleda prema nebu prekrivenom oblacima, iznad ostrva Santa Kruz, koje pripada ostrvlju Galapagosa. Prava otadžbina Usamljenog DŽordža bila je na susednom ostrvu Pinta, ali su njegov nekadašnji životni prostor danas zauzeli ljudi i koze. Ova životinja, koja je stara između 60 i 90 godina, nešto duža od metra i teška 90 kilograma, uživa u svom skloništu koje je, u stvari, nekadašnja istraživačka stanica Čarlsa Darvina. Usamljeni DŽordž ne razbija glavu razmišljajući da li su tri jajeta nađena u njegovom skloništu oplođena. Za njega se zna da nije preterano sklon parenju. S vremena na vreme naskoči na jednu od ženki donetih sa nekog udaljenog galapagoskog ostrva, ali uspeh parenja više je nego pod znakom pitanja. Do sada nije utvrđeno postojanje bilo kakvog života u nađenim jajima, a neuspeh dosadašnjih napora da Usamljeni DŽordž dobije prinovu, doveo je dotle da će i njegova vrsta doživeti sudbinu mnogih drugih. Sve životinje i biljke koje su danas rasejane po Zemlji čine samo dva odsto onih vrsta koje su nekad postojale. Izumiranje je jedan od normalnih procesa evolucije. Ipak, životni lanac koji počinje od prve jednoćelijske životinje do sada nije prekinut. Svako od današnjih živih bića može se, makar privremeno, smatrati pobednikom u evoluciji. Po kojim pravilima se odvija život vidimo sve bolje i bolje zahvaljujući ljudima od nauke, naročito evolucionim biolozima. Oni se pri tome pozivaju na Čarlsa Darvina, čiji 200. rođendan pada februara sledeće godine. Istraživači prirode postavili su temelje evolucionoj biologiji odmah pošto su 1859. dobili u ruke Darvinovu knjigu „O nastanku vrsta uz pomoć prirodnih procesa”. NJegova teza je: u promenljivom svetu rađa se mnogo više potomaka nego što pod datim okolnostima mogu preživeti. Teorija o nastanku vrsta nije došla sama od sebe niti je Darvin bio jedini koji je shvatio da se, u svetlu ondašnjih geoloških zapažanja, živi svet mora posmatrati i tumačiti mnogo drugačije nego ranije i da će se na biblijsku sliku postanka sveta i svega živog morati gledati kao na legendu. Početkom 1858. mladi prirodnjak Alfred Rasel Valas, inače strastveni skupljač raznih vrsta životinja i biljaka, tumarao je po Maleziji u potrazi za retkim rajskim pticama, kad ga je iznenada pogodila malarija. „Svakog dana smenjivali su se napadi groznice s vrućicom i hladnoća tela i morao sam ležati u krevetu. Za sve to vreme nisam imao šta drugo da radim osim da mislim o temama koje su me naročito interesovale“, prisećao se. Razmišljanja o novcu i ženama možda bi išla iz neke manje vredne glave, ali Alfred Rasel Valas bio je stvoren od posebnog materijala. Počeo je da razmišlja o bolesti i sušama, i koliko je život ljudi od njih zavisio. Po ceo dan je mislio o novim otkrićima koja su govorila da je Zemlja znatno starija nego što se tvrdi. Kroz glavu su mu prolazili svi talasi umiranja živih bića kroz eon i pitao se o njihovom uticaju na oblikovanje različitih životnih vrsta. Groznica je stala, a inspiracija počela da buja. Najspremniji će najduže živeti i sve ostale nadživeti i na kraju će iz njih postati i razviće se nove vrste, shvatio je. Tako se kao groznica pojavila teorija o prirodnoj selekciji. Pojavila se u glavi samoukog čoveka za koga se danas smatra da je bio genije i jedan od najvećih prirodnjaka. Valas je opisao svoje ideje i poslao ih pismom Čarlsu Darvinu koji je takođe bio prirodnjak, ali sa znatnim ugledom. Valasov tekst stigao je 28. juna 1858. do Douna u Kentu, gde je živeo Darvin. Po sopstvenim rečima, Darvin je po prijemu pisma bio potpuno smlaćen. Radio je dve decenije na istoj ideji, a sada se pojavio neko ko će prigrabiti sva priznanja za nešto što je Stiven DŽej Guld kasnije nazvao „najvećom ideološkom revolucijom u nauci“. Ričard Dokins danas govori da je to „najvažnija i najveća ideja koja se uopšte pojavila u ljudskom umu“. U panici, Darvin je odmah napisao pisma prijateljima, botaničaru DŽozefu Hukeru i geologu Čarlsu Lajlu. Ono što se potom dogodilo je sadržaj velike naučne legende. Da bi sačuvali Darvinovu prednost, Huker i Lajli organizovali su zajedničko čitanje Darvinovih i Valasovih tvrdnji na sastanku Lineovog društva u Londonu, u Berlingtonovom domu na Pikadiliju. U jednoj prostoriji koja je danas deo Kraljevske akademije, 1. jula skupili su se članovi društva kako bi čuli nešto o teoriji koja je donela više uvreda ljudskom rodu nego bilo šta drugo u dotadašnjoj istoriji. Tvrdnje su bile znatno radikalnije nego Marksove i već su se širile po svetu. Na nesreću, ni Darvin ni Valas nisu održali elokventne govore okupljenoj masi, jer nisu bili u Londonu - Valas je bio u Maleziji, a Darvin je sa svojom ženom Emom bio u žalosti za 19-mesečnim sinom koji je 28. juna umro od groznice prouzrokovane šarlahom. Slušaoci su bili džentlmeni, amateri zainteresovani za nauku. Načuli su da je bog mrtav. Nekoliko sati, koliko je trajala sednica i čitanje tekstova, bili su bombardovani podacima i navodima iz beležnica oba prirodnjaka. Na kraju, članovi društva razišli su se ne naročito impresionirani novim idejama. Popriličnom tišinom pozdravljena je novost da čovek nije više centralna figura i da je biblijsko postanje samo lepa priča. Ipak, fitilj je zapaljen. Valasovo pismo dobro je prodrmalo Darvina koji je 20 godina oklevao da iznese podatke o prirodnoj selekciji i verovatno bi čekao još dvadeset, da nije shvatio da je neko drugi došao na trag istoj ideji. To leto 1858. promenilo je Darvina. Iako ni po čemu nije bio arogantan čovek, znao je svoju vrednost. Već je bio nosilac zlatne medalje Kraljevskog društva i nije želo da mu neki skupljač leptirova i retkih životinjskih vrsta u Maleziji preuzme primat. Zbog toga je najzad seo na stolicu koja je bila prilagođena njegovim dugim nogama i počeo je da opisuje istraživanje koje je sprovodio u proteklih 20 godina. Krajnji rezultat bilo je delo O nastanku vrsta uz pomoć prirodne selekcije čija će pojava biti proslavljena sledeće godine zajedno sa autorovim rođendanom. Značajno je da rasprava O nastanku vrsta predstavlja jedino veliko naučno delo namerno pisano popularnim jezikom, knjiga čija isprepletena priča može biti upoređena sa pričama DŽordža Eliota ili Čarlsa Dikensa i koja je prepuna inventivnih metafora. „Darvin je stvorio trajno umetničko delo“, pisao je njegov biograf DŽenet Braun. Kad se čita O nastanku vrsta, ima se stvarni utisak da je Darvinu bilo stalo da ga razumeju ne samo naučnici, kolege, već je želeo da publici pokaže istinitost svojih ideja. Pristupačno pisani tekst i jasno iznete ideje o prirodnoj selekciji izazvali su javnu pažnju u mnogo življoj formi nego što bi se očekivalo, ali i mnogo bržu oštriju reakciju od one koju je Darvin anticipirao i zbog koje je 20 godina odlagao javno objavljivanje ideje o evoluciji. Darvinov nekadašnji učitelj Adam Sedžvik u pismu đaku govori: “Potpunio pogrešno i žalosno netačno.“ Darvinovi prijatelji i pobornici ideje o prirodnoj selekciji, Huker, Lajl i Tomas Haksli stupili su u borbu sa protivnicima, što je kulminiralo famoznom debatom o poreklu čoveka, vođenom između Hakslija i elokventnog biskupa Vilberforsa, 7. juna 1860. Debata je vođena u Britanskom udruženju za napredak nauke u Oksfordu. Smatra se da je Haksli odneo pobedu i to u instituciji iz koje je dve trećine diplomiranih zaređeno. Nije to bila loša priredba, a crkva koja je dotle bila autoritet o pitanjima prirode, počela je da gubi tlo. Nekoliko decenija posle, Darvinove pristalice zauzele su najvažnija i najuticajnija mesta i u britanskom i u američkom intelektualnom životu. Bilo ih je svuda: u parlamentu, Anglikanskoj crkvi, na univerzitetima, u vladinim kancelarijama i kolonijalnim službama, aristokratiji, mornarici, u upravama i medicinskim kućama, bilo u Britaniji, bilo u prekomorskim zemljama. Darvin je i danas slavna ličnost i njegov portret nalazi se na novčanici od 10 funti. Suprotno tome, Valas je zaboravljen. Međutim, on je bio srećan što je Darvin promovisao prirodnu selekciju. „To mi osigurava poznanstvo i pomoć eminentnih ljudi kad se vratim kući“, pisao je majci. Opšte je uverenje da je Valas bio na gubitku. Samouk i skromnog porekla, nije imao nikakve privilegije koje je univerzitetsko obrazovanje pružalo Darvinu, inače sinu uspešnog lekara. Valas je bio prvo šegrt kod nekog stolara, a potom nadzornik drugim šegrtima, pre nego što se upustio u prirodnjačka istraživanja. Bio je među prvim socijalistima borac za prava žena, zagovornik zemljišne reforme i član pokreta za reforme. Pre svega, bio je opsednut pisanjem i to odličnim. DŽozef Konrad je na noćnom stolu uvek držao primerak Valasove knjige Malajski arhipelag u kojoj se govori o osam godina provedenih u tom regionu, a iz sadržaja tog prirodnjačkog putopisa nastale su i neke njegove knjige od kojih je najpoznatija Lord DŽim. Valas je bio žrtva loše sreće i svog karaktera. NJegova prva ekspedicija u kojoj je skupljao primerke raznih životinjskih vrsta, završila se katastrofom u kojoj se brod na putu za Britaniju zapalio i potonuo zajedno sa hiljadama primeraka retkih životinjskih vrsta koje je trebalo da mu osiguraju dobar prihod kod kuće. Valas je srećom preživeo, spasivši nekoliko beležnica i jednog papagaja. Osim toga, bio je i nestrpljiv. Dok je Darvin čekao zgodan trenutak za publikovanje svojih zapažanja, znajući da će izazvati ozbiljne reakcije u društvu, naročito među vernicima, uključujući i sopstvenu ženu, Valas je jedva čekao da izazove komešanje. Ta potpuna nezavisnost i nehaj za javno mnjenje, jedan je od nekoliko razloga koji su doveli do njegovog potpunog iščeznuća s javne scene i iz kolektivne svesti. Uz sve to, Valas je bio je glasni učesnik kampanje protiv vakcinacije i verovao je u spiritualizam kojeg se Darvin klonio, jer ga nije smatrao ozbiljnim. „Valas je čovek dostojan divljenja i skoro svetac u ophođenju prema drugima“, kaže Dejvid Atenboro. „Međutim, kao naučnik, nije se mogao meriti sa Darvinom. Valas je na ideju o prirodnoj selekciji došao tokom nekoliko nedelja u malaričnoj groznici, dok je Darvin teoriju ne samo dobro obradio, već je i ilustrovao gomilom informacija koje su je podržavale.“ Ovo je naročito istakao istoričar DŽim Endersbi. “Prirodna selekcija bila je briljantna ideja. Ali težina dokaza koje je obezbedio Darvin, učinila ju je prihvatljivom i verodostojnom. Zbog toga Darvina pamtimo kao glavnog autora teorije. Na putu oko sveta na jedrenjaku `Bigl`, između 1831. i 1836, on je ispunio beskrajno mnogo beležnica svojim opservacijama, naročito o blisko srodnim životinjama koje je viđao na različitim ostrvima Galapagosa. A onda je u velikom vrtu kod kuće u Dovnu, ukrštao orhideje. U jednom trenutku je zasvirao fagot želeći da vidi reakciju gliste na vibracije. Skupio je ogromnu količinu podataka o razmnožavanju biljaka i životinja, što bi sve podržalo njegovu tezu o nastanku vrsta. Valas nije imao ništa od toga.“ Ipak, ni to nije pomoglo zaustavljanju optužbi na račun Darvina i njegovih sledbenika koji su se navodno služili prljavim trikovima ne bi li marginalizovali Valasa. Kad se malo bolje pogledaju neke pojedinosti, vidi se da je Darvin od Valasa primio pismo iz Ternea u Maleziji, nekoliko nedelja ranije nego što je kasnije tvrdio. Ideje iz pisma je iskoristio i uneo ih je u Poreklo vrsta. Ovi argumenti istaknuti su u dve američke knjige Arnoldsa Brekmana i DŽona Lengdona Bruksa, koje su objavljene pre 20 godina i opisuju Darvina kao beskrupuloznog oportunistu i intelektualnog lopova. Nijedna od ovih knjiga ne pruža nešto što bi bili ubedljivi dokazi, tako da većina učenih ljudi smatra da su iznete tvrdnje nefer i bez kredibiliteta. I zaista, tvrde istoričari, da nije bilo Darvina, ideja o prirodnoj selekciji kasnila bi s pojavom u javnosti i verovatno pretrpela mnogo štete. Da on nije bio prvi koji je razvio ideju o prirodnoj selekciji i da je Valas bio taj koji bi dobio svu pažnju i priznanja, teorija bi imala sasvim drugačiji uticaj na nauku. Na kraju, Valas je došao dotle da je verovao u višu silu koja je upravljala evolucijom. Tvrdio je da se prirodna selekcija ne može primeniti na ljudski um i dokazivao da na čovečanstvo deluju sile koje su ga i izvukle iz životinjskog sveta. Ovo je vrlo blizu ideji inteligentnog dizajna – shvatanja koje zastupaju moderni kreacionisti, odnosno, da je božansko direktno uticalo na put kojim se kretala evolucija. Nasuprot tome, Darvinova vizija bila je jasna i opisivala je ljudski rod kao „grančicu ogromnog stabla života, koje nikada ne bi dalo tu istu grančicu ukoliko bi ponovo izraslo iz sopstvenog semena“, kako što je svojevremeno napisao Stiven DŽej Guld. Po Darvinovom shvatanju, mi smo vezani za zakone prirodne selekcije na isti način kao i bakterije ili kornjače. Koreni ove doktrine imaju ljudsko lice. Darvin je život i karijeru isprepletao i čvrsto povezao. Bio je do srži porodični čovek. Žaleći 1858. za sinom Čarlsom, bebom od godinu i po dana, još uvek nije bio prežalio smrt 10-godišnje kćeri Ani, koja je umrla od tuberkuloze 1851. NJegov čukun-čukun-unuk Rendal Kejnz o ovome govori u knjizi Anina kutija: Čarls Darvin, njegova kćer i evolucija ljudi. Obloge od slačice, brendi, hlorid iz kreča i amonijak bili su jedini lekovi koji su ponuđeni maloj Ani kad je počela da se razboleva od tuberkuloze. Nijedan od njih nije imao nikakvo dejstvo na njeno sve češće povraćanje i delirijum, sve dok nije jednostavno usahla 23. aprila 1851. Darvin se seća: „Izgubili smo radost u porodici i utehu za naše stare dane.“ Kejnz ubedljivo tvrdi da je smrt male Ani imala značajno dejstvo na Darvinovo mišljenje. „U njenim poslednjim danima on je osmatrao kako joj se lice menja pod uticajem fatalne bolesti - skoro do neprepoznatljivosti. Život se može shvatiti samo onda kad se oseti i shvati sva nemilosrdnost prirode.“ Darvinove oči bile su širom otvorene i video je neizbežne procese koji su pokretači evolucije. „Mi gledamo prirodu i njenu lepotu sa zadovoljstvom“, pisao je godinama kasnije. „Ali mi ne vidimo ili zaboravljamo da ptičice koje lete oko nas i cvrkuću, žive jedući insekte i zrnevlje i tako konstantno uništavaju život. Zaboravljamo da te pevačice, njihova jaja i gnezda uništavaju druge ptice i da je to sve za nekog običan plen.“ Negde je napisao: “Sva priroda je rat.“ Ova vizija bez milosti – koja je isticala da je slučajnost glavna odrednica u preživljavanju i za tok evolucije, prilično je uzdrmala viktorijance koji su svačiju sudbinu videli u pouzdanju u samog sebe i u zavisnosti od teškog rada. Prirodna selekcija koja ima podršku obrazovanih već čitav vek i po, danas je u suštini prihvaćena u svim naučnim krugovima. Ali to nije bio lak proces, naravno. Čak i danas prirodna selekcija ima poseban status među naučnim teorijama. Na nju se napada skoro rutinski iz manjih segmenata društva, uglavnom fundamentalista, bilo hrišćana, bilo muslimana. Oni imaju uvid u teoriju relativiteta, u prvobitni prasak, tj. Big-Beng i u kvantnu mehaniku, ali nepopustljivo odbijaju ideju o povezanosti čovečanstva sa životinjskim svetom i da smo svi mi nastali iz čovekolikih predaka. Svi se mi razlikujemo među sobom. Neke individue iste vrste delimično se razlikuju jedne od drugih i to se naziva varijabilitetom. Darvin je svojevremeno na Galapagosu video da neke kornjače iste vrste imaju nešto druži vrat od drugih tako da lakše dolaze do lišća sa okolnog žbunja. Ovo im olakšava preživljavanje, naročito za vreme suša. Na razlikama koje postoje u vrsti, zasniva se prirodna selekcija. One vrste koje se bolje razmnožavaju, u više generacija stiču preimućstvo. Ovo je kasnije u svetskoj literaturi nazvano Survival of the Fittest, ili preživljavanje najsposobnijih i označava večnu borbu jedinki iste ili različite vrste, a okolina za to vreme stvara sve kompleksnije i kompleksnije forme života. Pojedini pseudonaučni i religiozno motivisani skeptici osporavaju evoluciju kao istorijsku činjenicu. U većini društava na svetu, Darvinova teorija je priznata. „Dokazi za evoluciju su impozantni”, kaže Šon Kerol, profesor molekularne biologije iz Viskonsina u Americi. On u to ubraja fosile i anatomske podudarnosti sadašnjih i ranijih vrsta. Ali, pre svega, sve životinjske i biljne vrste spaja genetski kod koji otkriva srodnost između vrsta i tokove evolucije. Evoluciona biologija rešava mnoge zagonetke o ljudima i, ponekad, ruši sliku koju imamo sami o sebi. U našem telu skriveno je nasleđe iz proteklih miliona godina koje nam je donelo začuđujuće sposobnosti i talente, ali i strašne deficite. „Što bolje razumemo ljude i njihove korene u evoluciji, to bolje procenjujemo njihovo ponašanje i prilagođavanje”, naglašava Ekart Foland, profesor bioloških nauka iz Gisena u Nemačkoj. Anatomija čoveka, njegova genetika, fiziologija i psiha, rezultat su neprekidnog razvitka života tokom milijardi godina. Nije slučajnost da ljudi na svakoj šaci imaju po pet prstiju. Zemaljski kičmenjaci, kao i čovek, samo su izdanci istog prethodnika. Oni potiču od riba, koje su nekad bile zemaljske životinje i hodale po zemlji, i u kojima i danas postoji svi potrebni elementi koji su nekad bili pet prstiju. Mnoge druge životinje, npr. konji, izgubili su neke prste, ali nijedan kičmenjak nikad nije dobio dodatne prste, koji bi se nadovezali na prvobitnih pet. Očigledno je da se tokom evolucije prsti mnogo lakše mogu izgubiti nego se po broju povećati na više od pet. Naše evoluciono nasleđe nam ponekad i danas pričinjava probleme. Uzmimo štucanje. Naši amfibijski preci, punoglavci, sprečavali su na naročiti način prodiranje vode u pluća dok su bili pod vodom i disali na škrge (koje žabe inače nemaju). Oni su na refleksan način membranoznim poklopčićem zatvarali prolaz vode iz ždrela u kanal koji je danas kod čoveka grkljan. LJudski embrion profitira iz te situacije sve dok pliva u plodovoj vodi, a bebe se zahvaljujući ovom refleksu nikad ne zagrcnu sisajući majčino mleko i dišući istovremeno. Štucanje odraslih osoba posledica je pomenutog refleksa i teško se prekida. Ali kad se jedno vreme diše iz papirne kese, povećava se sadržaj ugljen-dioksida u krvi, posle čega se pod njegovim dejstvom u mozgu ovaj refleks gasi, poklopac sa grkljana odiže se i vraća na svoje mesto i štucanje obično prestaje. Osim u našoj anatomiji, tragovi evolucije vide se i u genima; u molekularnoj dubini ćelije naše poreklo može se daleko bolje ispitati kad se ide unazad i posmatra kako je tekao razvoj. Razvojem očiju insekata i kičmenjaka upravljaju isti geni, što je jedan od ubedljivih dokaza za zajedničko poreklo. Molekularni biolozi otkrili su u međuvremenu gene konzervisane u grupama tokom miliona godina i utvrdili kako se oni razvijaju u organizmu. Plavetnilo očiju daje jedan od primera kako evolucija iz raspoloživih osnovnih struktura formira nove varijante. Osnova za mnogovrsnost je fleksibilna, nasledna supstanca koja se naziva DNK. Mi odskora znamo da svaki genom raspolaže instrumentom koji je potencijalno u situaciji da promeni strukturu sopstvene nasledne supstance. Jedan od značajnih procesa je udvostručavanje gena ili ukupnog genoma. U takvim slučajevima kompletno se udvostručava sistem nasleđivanja. Zbog toga čovek u proseku sadrži tri puta više gena za enzim amilazu, nego njegov rođak šimpanza. Ovo je rezultat pojačane i poboljšane hrane posle otkrića zemljoradnje. Međutim, prilagođavanje novih uslova ishrane nije u potpunosti uspelo i nije savršeno. Crevna flora (bakterije) čoveka vrlo je slična crevnoj flori vrste šimpanzi koja se naziva bonobo. To pokazuje da je čovek svaštojed, ali da po prirodi ima najjači oslonac na voće. Mnoge navike u jelu uslovljene kulturom, prevazilaze naše fiziološke sposobnosti. Šećer, na primer, predstavlja hranu sa ogromnom energijom. Nekada je bio važan zadatak pronaći hranu koja zadovoljava energetske potrebe, dok je danas šećer pristupačan svakome i bez truda. Posledice su: samo u Evropi, 2010. godine biće gojazno 150 miliona odraslih i 15 miliona dece. Koliko ozbiljno utiče naše evoluciono nasleđe na odluku o ispravnoj ishrani dokazuje studija sa holandskog univerziteta Vageningen. Na pitanje da li će izabrati jabuku, bananu, tablu čokolade ili šećerni vafl, više od polovine ispitanika opredelilo se za voće. Nedelju dana kasnije, kad su isti ispitanici stavljani u realnu situaciju i kad su im ponuđeni jabuka, banana, „štangla čokolade”, četvrtina njih uhvatila se za slatkiš iako su prethodno znali, i to pokazali, da šećer nije zdrav. Pogrešan razvoj uslovljen hranom, koje ima najviše na raspolaganju može se korigovati. Roditelji bi učinili dobru stvar deci kad bi odabrali da žive u zelenilu. U američkoj studiji koja se bavila mladim svetom, od 3. do 18. godine, najmanje gojaznih je bilo među onima koji su živeli u zelenilu. Evoluciono posmatrano, čovek nije, prilagođen anonimnosti u velikim grupama. Takve stvari deluju stresno na mnoge ljude. Depresija i zavisnost od narkotika posledice su takve situacije. Najbolja preventiva protiv psihičkih bolesti je negovanje značaja ličnosti i samopoštovanja. Jedno od najozbiljnijih pitanja u odnosima ljudi jeste izbor partnera za zajednički život. Takođe, i tu se mogu naći evolucioni programi koji protiču kroz naše telo. Ono što je najvažnije u proceni prvih utisaka jeste posmatranje ljudskog lice. Samo jedan pogled dovoljan je da se proceni nečija privlačnost, a odluka se donosi za stotinak milisekundi. Približna simetrija lica jedan je od znakova zdravlja, dobrih gena i, pri tome, odlične plodnosti. Ovakva procena važi za ceo svet. Što se tiče žena, one mogu jednim jednostavnim trikom povećati svoj uticaj na muškarce. Crvena boja, koja privlači primate ženkama, deluje i na ljude. Oni smatraju da su žene obučene u crveno privlačnije nego kad nose druge boje. Privlačno i mladalački deluje i ravnomerna boja kože. Neravnomeran ten ostavlja utisak dvadeset godina starijeg lica. Kada je reč o telesnoj građi žene su manje izbirljive. One ne žele preterano nabildovane muškarce nego, radije, telo koje je blizu prosečnog. Naročito dobre izglede imaju muškarci čiji je odnos između struka i kukova 0,9. A muškarci daju prednost partnerkama čija je vrednost tog odnosa 0,7. Žena u muškarcu posmatraju i naročito cene njegov interes za decu. Ukoliko se oko potencijalnog partnera konkurencija povećava, žene su spremne na velike kompromise, naročito one žene koje same sebe ne smatraju dovoljno atraktivnim. One obaraju svoje kriterijume kako u odnosu na spoljašnjost partnera, tako i na njegove unutrašnje vrednosti. Do koje mere na čoveka utiče njegovo evoluciono nasleđe ukazuje Gerd Gigerencer sa Instituta Maks Plank. On tvrdi da ljudi u sebi još uvek nose „emocionalne uslovne reflekse iz preistorijskih vremena“. LJudi imaju urođene mehanizme za preuzimanje straha od drugih. Nekad je dovoljno da se odigra događaj koji će nam trajno ostati zapisan u svesti i koji će u nama trajno buditi strah. Najbolji primer je strah od pauka. Ukoliko neko dete posmatra majku koja se prestravila pred paukom, onda će mu taj događaj ostati urezan u pamćenje i u prilici kad vidi pauka osetiće panični strah, sličan onome koji je ispoljila majka. Još dublje u emocionalnom repertoaru urezan je strah od pojedinačnih događaja u kojima je samo za tren mnogo ljudi izgubilo živote. Ako se krene od toga da je rani čovek živeo u malim grupama može se onda shvatiti da je postojao strah kako će cela njegova grupa, a time i njegov genetički materijal, biti izbrisani. U modernom svetu to se odigralo prilikom udara na Trgovinski centar u NJujorku, 11. septembra 2001. Eksperimenti u Institutu Maks Plank pokazali su do koje mere je socijalna evolucija imala dejstvo na homo sapijensa: ukoliko čovek zna da će drugi saznati za njegov dobrotvorni prilog, onda obično daje više nego kad davaoci ostaju anonimni. Društvena reputacija mogla bi, shodno studiji sa univerziteta u Cirihu, biti daleko veći izazov nego materijalno zadovoljstvo. U tom smislu, nagrađivanje menadžera na osnovu ostvarenog profita često deluje kontraproduktivno, zbog toga što se socijalno odgovorni i orijentisani menadžeri na taj način proteruju iz firme. Gubitak ugleda u grupi dovodi do subjektivnog osećaja hladnoće. Ukoliko se ljudi osećaju isključenim njima se čini da je u nekoj prostoriji znatno hladnije nego što jeste. Što god da im se ponudi, oni se odlučuju za fizičku kompenzaciju, pa će pre uzeti toplu supu nego hladno piće, utvrdili su američki istraživači. Kad u hladnoj prostoriji držimo među dlanovima šolju toplog čaja, mislimo da su ličnosti preko puta nas vrlo simpatične. Kad je ta ista šolja u drugoj prilici puna hladnog napitka, sagovornici nam se čine manje simpatičnim. Kako mogu biti varljivi socijalna hladnoća i toplina pokazuju nam šimpanze. Posle konflikta članova dveju grupa, onaj koji je dobio batine odmah biva prihvaćen i drugi mu dodiruju telo sa svih strana, čime se umiruje. „Dodirom se neutrališe stres”, primećuje britanski biolog Orlejt Frejzer. Uostalom, ima li nečega utešnijeg od dodira prijateljske ruke. Onoliko koliko na čoveka utiču evolucioni koreni, toliko i on ispoljava evolucioni uticaj na okolinu. To je najbolje vidljivo kad se posmatraju bezbrojne vrste domaćih životinja. To je činjenica koja je ostavila utisak na Darvina isto koliko i raznovrsnost životinjske vrste. Vukovi, koji su divlji preci pasa, jedva da laju. Pošto je čovek razvio direktnu i usmerenu komunikaciju jezikom, negovao je i pripitomio pse s kojima je mogao da uspostavi akustički sporazum. Selekcija četvoronožaca imala je za posledicu da psi, slično čoveku, pokazuju znatno veću pokretljivost desne polovine lica, koja je barometar emocionalnog shvatanja i emocionalnih reakcija. Čovek iza sebe ostavlja tragove i na druge populacije. Među bakterijama uspeo je da stvori rezistentne sorte preteranom upotrebnom antibiotika. Ovo se pojačava sve više, budući da postoji borba mikroba i ljudi koji pokušavaju da protiv klica pronađu uvek nove odbrambene medikamente. Evolucija nam je pokazala da su komercijalno korišćene riblje vrste po dimenzijama sve manje i manje, i da zbog toga uspevaju da se izbave iz ribarskih mreža, dok one koje i dalje imaju velike dimenzije svoj život završavaju u mrežama. U Aziji su prosto nestali slonovi sa dugačkim kljovama, dok su ženke i mužjaci sa znatno manjim kljovama u prednosti u odnosu na one čije se kljove koriste za proizvodnju raznih ukrasnih materijala. Uticaj privrede na okolinu predstavlja jedan od najnovijih izazova. Ukoliko želimo da zadržimo našu sadašnju ekološku nišu, ekološki efekti se moraju predvideti na osnovu očekivanih privrednih efekata, jer smo, na kraju krajeva, svi mi zavisni od resursa na Zemlji. Drugim rečima, da bi se koristila okolina, za to se mora platiti. Iako čovečanstvo možda punim gasom putuje ka ćorsokaku zemaljske istorije, za evoluciju je to nevažno, jer u njenoj hronici izumiranje vrsta je sasvim normalno.