Maljevi i divovi

Poludeću, bre, od srpskih inferiornih medija, od Javnog servisa, ali i od ovih ostalih! Jer, pazi šta javljaju u udarnim vestima! Te mećava u Wujorku, te zemljotres u Upsali, te poplave negde u nekoj vukojebini! Da li, bre, CNN ili BBS javljaju da u Beogradu deset dana neprestano duva košava i da je, u centru grada, pala građevinska skela kod “Splendida”!? Bajdvej, kad spomenuh skele i dunđere, znate li, Srbi moji, šta su macole? I ne ljutite se, ali ko macolu u ruke nije hvatao, taj ništa u životu nije ozbiljno radio, temelj za kuću sebi nije pravio, avliju pošteno nije ogradio, put do kuće sebi nije napravio, a i ovu državu kao da si, moj Srbine, bez macole gradio... E, sad, tačno je, za macolu treba da si jak ko govedo! Sa macolom od tri kile, jednog leta, pre trideset godina na Suvoj planini, kamen sam lomio i kamenu zadužbinu sebi dizao. Cepao sam, brale, kamen kao stare novine, lako ti je kad znaš da ga pogodiš u žilu. Dobro, leđa su pucala, ali su se, bajo, i nadimala, a vrat mi je bio kao u bika, mišice ko vekne hleba, a oči plave, plave poput neba... Nego, zašto sam navalio sa macolom? Čitam, bre, da su u drevnim rudnicima bakra “Kod Velikog bresta” u Velsu, arheolozi našli macole, to jest, maljeve. Našli dve i po hiljade komada, a neki su teški 29 kilograma!!? Držalja za takvu malj-macolu morala bi da bude, bar, dva metra! Tim maljevima su, dakle, mogli da rukuju samo DIVOVI! Arheolozi su izračunali da bi ti divovi morali da budu četiri do pet metara visoki, to jest, tri puta viši od prosečnog čoveka današnjice. Mada danas vladaju kepeci, mislim Solana, Sarkozi, Berluskoni, ali i Putin i Medvedev. Kepeci, brale, načisto upropastiše i Srbiju! Kepeci, kepeci vladaju svetom! Kepeci vidljivi i nevidljivi, mislim, na Kisindžera i kompaniju iz Svetske vlade u senci. Ali, nauka se ne bavi tiranijom kepeca, već se, na osnovu nađenih džinovskih maljeva, pita: otkud na Zemlji divovska rasa? Lično, smatram da su došli sa Sir(b)ijusa i posejali svoje znanje širom planete; od Dogona u Africi, do Srba na Dunavu. I ti bogovi, ti divovi nisu bili samo telom ogromni. Veliki su im, brale, bili i mozgovi, “imali su vrlo visok stepen inteligencije”, nešto kao slonovi. I, čitajte Bibliju, Talmud, Kuran, čitajte “Ep o Gilgamešu” i “Mahabharatu”, pa i Homerovu „Odiseju” i shvatićete da divovi nisu bili samo ogromni i snažni, već da su bili i mnogo, mnogo dobri ljudi. Nego, čovek se onda grdno prožgadio. Setite se samo da je Odisej, prvo, Kiklopu ovce krao, a onda ga je i oćoravio. I šta su Liliputanci samo Guliveru uradili! Kažem vam, zaista, Srbi moji; ljudi su se prema divovima gadno poneli, grdno su ih u svetim knjigama satanizovali. I, gle, od pametnog i dobrog diva postao je DIVJAK, to jest DIVQAK, a onda i DIJAVOL, ĐAVOL! I sa tim Đavolom, sa tim satanizovanim divom, nije se samo vajni Isus, već i Sava Nemanjić nadmudrivao i uvek ga nadmudrio. Jer, đavo, to jest div, bio je samo jak ali, šatro, glup. A div je, kažem vam, bio samo – dobar. Srbi i za to imaju poslovicu: “Dobar i glup su braća rođena.” Jung sluša moju divovsku analizu i dirnut, setno gleda, kroz prozor, u Avalu i počinje besedu: “Kao dečak imao sam opsesivne snove o divu koji je u vidu muškog polnog organa sedeo na ogromnom prestolu. A posle, taj san o divu zamenio sam snom o Isusu ljudožderu!? Jedna ranohrišćanska barbelognostička sekta iz Aleksandrije verovala je da je Isus i pojeden na Tajnoj večeri. Zato, po barbelognosticima, i nema Isusovog tela u jerusalimskom grobu. Mada je meni, kao gnostiku, bliža tvrdnja da Isus nikad nije ni postojao u fizičkom telu već je bio samo gnostička metafora!” Slušam Junga, a u ušima mi odzvanja jevanđeljska rečenica: “Koji jede telo moje i pije krv moju, u meni je i ja u njemu.” (J.N.6,56) A onda uzmem Bibliju, otvaram Prvu knjigu Mojsijevu, i, čitam poglavlje „Pokvarenost ljudi”. I, evo, šta piše: “A kada se ljudi počeše množiti na zemlji i kćeri im se narodiše. Videći sinovi Božiji kćeri čovečje kako su lepe, uzimahu ih za žene koje izabraše. A Gospod reče: Neće se duh moj do veka prepirati s ljudima jer su telo, neka im vek života bude sto i dvadeset godina...” Pa, kaže: “A beše tada divova na zemlji, a i posle kad se sinovi Božiji sastajahu sa kćerima čovečijim, pa im one rađahu sinove, to behu snažni ljudi, od starine na glasu.” Šamaram plazmu i recitujem kao mantru: Divljana u podnožju moje Suve planine, Divci i Divčibare kod Valjeva... Svuda su tu živeli srpski divovi i sa bogovima se rvali. Nije li, recimo, i biblijski Jakov bio srpski div koji se, svu noć, ej tu negde kod Jakova u Sremu, sa Gospodom rvao i na nogama ostao! Nije li se zato JAK(OV) zvao!? Kad, na „Histori” kanalu, prvi krstaški rat. I, gle, krstaši ruše kamene kule u Antiohiji, kule koje su neki divovi dizali. Ruše i bedeme jerusalimske koje su neke macole divovske klesale. I, ajd, što ruše delo divova nego jedu, bre, ljude u čast oslobađanja Isusovog praznog groba. I, pazi šta krstaši rade, moj brale! Odrasle kuvaju u loncima, a zaklanu decu vrte na ražnju kao jagnjad i ne mare koje je dete muslimansko i jevrejsko, a koje je, njino, hrišćansko. Tu Jung duboko uzdahne: “Ah, izgleda da sam još kao dete znao dok sam Isusa sanjao da je hrišćanstvo, ništa drugo, do prikriveno ljudožderstvo.” Brine me Jung, brine me moj Švajcarac, kao da je, na ovoj košavi, postao malo depresivan. Čas se vraća u detinjstvo, čas svojim „poznim mislima”. A brinete me i vi, Srbi moji! Bojim se, kada nas patrijarh Pavle ostavi da ćete se, između sebe, poklati; prvo među vladikama, među strankama i sve tako do poslednjeg pastira, do poslednjeg Srbina. Te noći, do u sitne sate, sa Jungom sam ovogodišnje vino Nikolino šljemao. A kada sam u beržeri zadžonjao, moja Crna iz Vrčina mi je u san dovela jednog suvoplaninskog diva sa macolom od dvadeset i devet kila! A onda mi je tiho rekla: “Kao što sam tebi i Srbima potrebna ovakva crna crncijata, potrebni su vam i beli lavovi koji su se kod Vuka Bojovića okotili, e da bi Srbi, uopšte, opstali. A potrebni su vam i dobri i pametni divovi kojih još uvek ima u tvojoj Suvoj planini.”