2009.

Pred 2009. nešto se izbistrilo. Svima valjda. Pošto je i veliki US-Steel Serbia objavio da je Velika svetska kriza stigla do Smedereva, i naš potpredsednik Vlade, koji je škole učio na Sorboni, moći će to da prihvati kao nespornu činjenicu prema kojoj se valja upravljati. Pa i drugi potpredsednik, magistar ekonomije koji, na vest da „Fijat” obustavlja proizvodnju, obznanjuje narodu da nema nikakvih naznaka da bi „torinski gigant” mogao Srbiju uskratiti za „stranu investiciju” – imaće priliku da razmisli o svom gorostasnom optimizmu. Nova godina je, Božić će, biće vremena. Jer, šta će umnim ekonomistima iz naše vlade reći narod i javnost dok lobiraju da naši poreski obveznici pomognu bankama (stranim bankama, koje profit iznose u svoje zemlje!) na isti način na koji su američki poreski obveznici pomogli svojim američkim bankama, ili nemački poreski obveznici svojim nemačkim bankama? Kako li će se deliti odgovornost ako se, ipak, uskoro nađe da je štetna odluka da se bez ikakvog logičnog razloga jednostrano primenjuje Predlog SSP i nejaka srpska privreda izlaže konkurenciji neuporedivo moćnijih evropskih ekonomija? Pri tom, nema veze što se našim ludo hrabrim potezom poništava i sama suština SSP-a – da se privrede i društva budućih članica Unije postepeno i bez trauma inkorporiraju u EU. U jednom je u pravu Nenad Čanak. Zalud se premijer i ekipa nadaju da će u budućnosti biti sasvim amnestirani za sve poteze koje čine: iz neznanja ili sa namerama koje posle mogu biti procenjene kao lobiranje za nedržavne ili protivdržavne interese. Pošto više, zaista, nije sporno da se ova Velika recesija može uporediti sa krizom kapitalizma iz 1907. i Velikom depresijom koja je započela 1929, a posledice uticale na svet do 1945, naši učeni predstavnici vlasti mogli bi da malo prelistaju knjige koje govore o tom vremenu. Finansijska kriza je samo početak. To je kao kad medicinska sestra izmeri pacijentu temperaturu, pa doktor zna da neki procesi u organizmu ne teku normalno. Druga faza je obelodanjivanje ekonomske krize. Fabrike automobila otpuštaju desetine hiljada radnika, pa stotine hiljada ljudi prestaju biti solventni kupci, ne grade se fabrike i stanovi, staju kranovi, a pada i proizvodnja šampona, žvaka, kompjutera, bicikala, piva i kobasica, ljudi ne putuju, prizemljuju se avioni, staju kamioni, priređuju se skromnije proslave, proređuju posete daljnim rođacima, sahrane se svode na dostojan ispraćaj, televizijski programi gube sjaj, knjige i novine se štampaju na lošijem papiru i na manjem broju stranica, rudnici se zatvaraju, a mladi nezadovoljnici (zasad u Grčkoj) izlaze na ulice... Nastupa društvena kriza. Narodi više ne veruju da tržište može da reši probleme, demokratija postaje sumnjivo neefikasna, sve rasprave liči na vajmarsko mlaćenje prazne slame... Oseća se da stega zakona popušta. Sve je više onih koji veruju da se društveni problemi ne mogu poravnati u redovnom toku stvari. Pretnja vansudskim poravnanjem porodila je – pa to ima i u udžbenicima – u zemljama zapadnih demokratija razne vrste etatizama, gde je sistem poništen „maršem kroz institucije” – fašizam, nacizam, liberalni fašizam. Nije li Čerčil 1933. (peta godina krize!) govorio o „rimskom geniju u liku Musolinija, najvećem živom zakonodavcu” koji je „uvođenjem fašističkog režima, postavio smernice za sve zemlje koje se direktno bore protiv socijalizma”. A to protiv čega su bili Čerčil i Musolini je „drugi put” koji se ukazao u krizi: kad narod nađe lidere koji ga ubede da je jedino moguće rešenje da se „uzme pravda u svoje ruke”, pa se razviju crveni barjaci, „ustanu prezreni na svetu”, maršira se na Dedinja i Zimske dvorce... Mi ne znamo da li će društveni tok naše krize poroditi revolucinarne komitete ili nekakve SA-odrede – svi se nadamo da neće – ali svakako je daleko od zdrave pameti da će se moći narodu predstaviti kao „socijalno odgovorni” lideri oni koji kane upravljati nužnom preraspodelom nadolazećeg siromaštva, a naočigled svih su se sa „tetkinih kauča” i iz skromnih službenih stanova posle godinu-dve ministrovanja preselili u dedinjske vile, koji posle ministarskih službi kupuju placeve od 800.000 evra, „mislioci” koji su pravilno pristupili „procesu privatizacije” skrećući pristojne provizije na lične račune na dalekim ostrvima, pa sad drže predavanja o „socijalnim transferima” razumevajući, logično, je l’, da je izvor socijale samo deficitarni budžet. Kriza obnovi sećanje na neumerene šefove kabineta koje je dobra pozicija pretvorila u tajkun(čić)e, na mahere koji su za evro pazarili nekadašnje gigante, na policijske službenike koji su se preko noći pretvorili u brokere na angro, savetnike prerazvijenih biznisa, direktore državnih preduzeća kojima ni enormne plate očigledno nisu pokriće za stečeno vlasništvo... Jer, setimo se opet znanja iz knjiga, lideri u kriznim vremenima morali su pokazivati neku vrstu očigledne solidarnosti s bedom i nesrećom naroda. Može biti da je to demagogija, ali morala je biti uverljiva. Stariji čitalac će se setiti „Crvenog šala”. Ser Vinston Čerčil je promovisao „krv, znoj i suze”. Veliki Mao se obukao u prostu odeću koju je sebi mogao priuštiti svaki kineski seljak. A nije anegdota iz agitpropa da je svemoćni Koba na ponudu da rođenog sina, ratnog zarobljenika, zameni za nemačke generale, rekao tvrdo – ne. Dramatične situacije imaju svoj red vrednosti i svoja pravila ponašanja. Ova kriza je dovoljno velika i razorna da će čitav svet – naučiti pameti. Platiće se za bahatost, nemoral, licemerje, otpisivanje značaja morala i poštenja; za gledanje na druge kontinente i civilizacije kao na nedoraslu decu, za neumerenu pljačku i besprizorno uništavanje prirodnih resursa. Kriza će napraviti preraspodelu moći, podići nove institucije, modifikovati principe, izmeniti sredstva, kazniti elite i čitave klase, oslobodiće drugačiju misao; ceniće se drugačija znanja, iskrsnuće novi mislioci i pisci, stvaraće se tražnja za novom robom, izmaštaće se drugačiji snovi, ideali i idoli. Samo genijalci koji su izmislili da nastupa vreme „negativnog rasta” (toga se ni Sovjeti nisu setili!) mogu da „izračunaju” kako će se u nekom (već smo svi zaboravili kojem) kvartalu 2009. „slobodno padanje” zaustaviti, a privrede vratiti – večnom rastu. Ozbiljni mislioci znaju da se Velika kriza ne može misliti tako. Habermas bi rekao da nam treba „velika rasprava” da vidimo gde se nalazimo. To je 2009. godina – godina kad ćemo da se učimo pameti. I da – kriza nije Pravda. U njoj svi žive po principima najbolje formulisanim u vicevima o Romima: „Neki će izginete, a neki će preživimo.”