Žrtva je sloboda

Peter Sloderdajk (Peter Sloterdijk), rođen 1947. u Karlsrueu, ubraja se u najpoznatije filozofe Nemačke. Autor je nekoliko poznatih i značajnih knjiga. Početkom 2009. u knjižarama će se pojaviti njegova knjiga “Du sollst dein Leben ändern” (“Ti treba da promeniš svoj život”). Gospodine Sloterdajk, ko su, po vašem mišljenju, junaci prve decenije XXI veka? - Odgovor je jasan: to su ljudi, koji pobesne na aerodromima kada ih podvrgnu kontroli a sve u ime “bezbednosti putnika”. U nedeljniku “Špigl” nedavno su pobrojani ti divni primeri pobune: jedan putnik je, kad su hteli da mu oduzmu kolonjsku vodu, umesto da je baci u korpu za otpatke, tresnuo bocu u obližnje prozorsko staklo. Drugi je ošamario kontrolorku koja je suviše nametljivo pregledala njegove lične stvari. To su moji heroji, usamljeni borci protiv sulude, apsurdne idiotske borbe državnog sistema za što efikasniju bezbednost. Kada tako pričate, čovek stiče utisak da mora da ste i sami imali loše iskustvo sa kontrolama na aerodromu? - Savršeno ste u pravu. Neću nikada zaboraviti pokret ruke kontrolora na aerodromu “Amsterdam”, kojim mi je nedvosmisleno pokazao da moram baciti u korpu za otpatke flašu vina. Ukoliko odbijam, onda mi je zabranjeno da uđem u avion. A reč je o divnom italijanskom crnom vinu koje sam dobio na poklon od domaćina. Dan ranije sam imao promociju svoje knjige i domaćin mi je, eto, darovao to pravo, prirodno vino, u kome, dakle, nema nitroglicerina. Tom majmunu iz bezbednosnog aparata aerodroma kazao sam kako nisam spreman da ovaj čin nasilja nada mnom uradim sopstvenom rukom, već da to mora on. Uzeo je moju flašu i bacio u kontejner za otpatke. Taj tupi udar čujem i sad. To za mene simbolizuje zvuk naše decenije. Govorite o opsednutosti države bezbednošću? - U pitanju su neki od loših, zlih znakova poslednje decenije. Svedoci smo glupe, kontradiktorne formulacije “rat protiv terorizma”. A mi smo tu pilulu više ili manje bezvoljno progutali. Qudi su postali pitomi, izdresirani, a da to uopšte nisu primetili. Preko noći su se građani pretvorili u poslušne podanike bezbednosnog aparata. Živimo u društvu koje je opsednuto opasnošću od terorizma. Niko se više ne zanima za teme slobode. Primat ima sigurnost i njoj je sve podređeno. Ko danas stavi u pitanje prvenstvo bezbednosnog aparata, brzo mu se prilepi etiketa da je neprijatelj čovečanstva. I neobično je koliko ima malo protesta. Sloboda je, nema sumnje, glavna žrtva prve decenije XXI veka. Pobeda bezbednosti nad slobodom. Koje još tendencije vidite u prvoj deceniji XXI veka? - Savremenici obično ne vide šta je zapravo važno. Godine 1968. svi su govorili o studentskim nemirima i njihovoj “epohalnoj važnosti”. Danas je jasno da je ta pobuna uglavnom bila prilično banalna. A te iste 1968. na svetskoj političkoj sceni imali smo daleko važniji događaj: Engleska je najavila da će da se povuče sa teritorija Emirata. No, o tom događaju jedva da su dvoje-troje ljudi napisali nekoliko reči. Naša je namera da saberemo kamenčiće iz mozaika kako bismo dobili što potpuniju sliku koja najbolje govori o našem dobu. Koji je to pojam? - Glavna, centralna reč je – pohlepa. Da bih objasnio šta pod tom rečju stvarno mislim, moram da skrenem pažnju na sledeću stvar. Napisao sam knjigu “Bes i vreme”. U njoj pravim razliku između “timosa” i “erosa” (Thdžmos i Eros). Da celu stvar pojednostavim, kazaću da “timos” predstavlja svest koja je vođena ponosom da je čovek u stanju nešto da daruje. “Eros” je, međutim, nešto sasvim drugo. Wega karakteriše težnja za posedovanjem. On sam nema, ali je sav usmeren ka tome, da to što nema – poseduje. To je eros. On predstavlja žudnju. U idealnom slučaju eros i timos se nadopunjuju i stoje u izvesnoj ravnoteži. Naša savremena kultura dala je suviše veliko značenje erosu, a timos je potpuno zapostavila. Vodilja našeg doba jeste žudnja za posedovanjem. Naša kultura ne poznaje ravnotežu timosa i erosa, davanja i primanja. U naše vreme odlično se uklapa propagandni spot “baš je simpatično biti škrt”. Čovek bi mogao da kaže: ovaj jednostrani pristup životu, gde prevladava eros, dakle, žudnja za posedovanjem, na kraju i jeste prouzrokovala krah međunarodnog finansijskog sistema. Za vas, dakle, krah ne predstavlja iznenađenje? - Ovo što ću sada da kažem, možda će zvučati pomalo arogantno. Ali ja već deset godina stalno živim u očekivanju krize. U poslednjim filozofskim radovima uvek sam pisao o tome. U mojoj knjizi “Bes i vreme” postoji poglavlje “Privremeno zaustavljanje kraha u dinamičnom sistemu pohlepnosti”. Od jednog živog filozofa više čovek zaista ne može da očekuje. Šta za naše društvo zaista znači ova duboka, fundamentalna privredna i finansijska kriza? - Od 1945. postoji stalna igra na Zapadu između dve ekonomske struje: jednom prevladava površna, lepršava, a malo kasnije dođe na red ozbiljnija struja. Obe struje se neprestano smenjuju. Od 1945. smo bili i ranije svedoci privrednih kriza. No, one su uvek bile blaže. Danas smo, međutim, svedoci teške krize, koju Zapad nije imao već četrdeset godina. Mislite da je ova kriza veoma ozbiljna? - Ne postoji sahrana decenije, a ni sahrana duha vremena. Kada bi takve sahrane postojale, onda bismo danas prisustvovali sahrani na najvišem nivou. Sahranjivali bismo profitabilnu lakoću našeg načina postojanja i življenja, čiji su ideolozi bili zagovornici neoliberalizma i sa tim povezan sindrom nestalnosti, frivolnosti. Šta još pripada ovom sindromu? - Ovde svakako valja ubrojiti tip čoveka koga najbolje utelovljuje pojam “Castingshonjs”. Reč potiče iz sveta filma i označava proces pronalaženja glumaca za film koji treba da počne da se snima. U prenesenom smislu ovaj pojam predstavlja san modernog čoveka: dobiti glavnu ulogu u filmu, odnosno u nekoj popularnoj televizijskoj emisiji i slično. Čovek danas prosto želi da postane slavan. Živeti ima smisla samo ako si slavan. To su poruke reklama našeg vremena. Qudu sanjaju o velikim platama, a da ništa ne rade. Hoće da budu bogati, ali bez napora. Da postanem imućan a da moram da radim? Tu priču podvalite nekom drugom. A još više ljudi sanja da postane slavno i to bez muke. Zašto bih ja morao da budem zvezda i da pri tome nešto znam? Deca tzv. prominentnih ljudi iz sveta šou-biznisa predstavljaju najrasprostranjeniju grupu ovakvog tipa razmišljanja. Imate li pred očima sliku, kada razmišljate o našem vremenu? - Imam. To je svečano krštenje i porinuće u more luksuznog putničkog broda “Queen Mardž 2”. Odmah sam imao ovaj osećaj: sada svi moraju da vide šta se danas zapravo događa. Qudi žele da se vrate u doba kad je vladao veliki luksuz. I zato su izgradili ovu lađu za baš bogate. U njihovim očima putovati prvom klasu u avionu izgleda suviše banalno. Novi luksuzni brod, to je prava stvar, jer obećava doživljaje koji su postojali na putovanjima pre nego što se pojavilo doba masovnog, jevtinog turizma. Lađa “Kvin Meri 2” predstavlja odličnu sliku našeg vremena. Proživeli smo prvih osam godina XXI veka. Postoje li neke paralele sa počecima ranijih vekova? - Svet je prepun pogrešnih poređenja. No, jedno je tačno. Početak svakog novog veka obavezno je praćen euforijom, lepim željama i pojavom naglog rasta na ovom ili onom polju ljudske delatnosti, ali euforija isto tako brzo splasne. Tako je bilo 1800. Tako je bilo i 1900, odnosno, kratko pre početka Prvog svetskog rata. Tada je vladala čudna, nervozna klima. Umni duhovi osetili su da se nešto sprema. Da nam nešto kažete o kompjuteru, Internetu i mobilnim telefonima. Šta imate od tih stvari? - Intenzivno upotrebljavam Internet. Mobilni nisam nikada kupio. Nemam volje da neprestano odgovaram na pitanje: odakle se javljaš? Na mobilnom telefonu pre me zanima pitanje: kako je on promenio pokretljivost ruke i prstiju, a naročito palca. Postoje zaista ispitivanja koja tvrde da je naš palac postao veći, jer stalno moramo da šaljemo SMS-poruke. - Eto vidite! Palac je prerastao ostale prste na ruci. On je veliki dobitnik prve decenije XXI veka. Die Zeit (Preveo sa nemačkog Nikola Živković)