Čovek sa dva lica

Svestrani Takeši Kitano (Tokio, 18. januar 1947), oskarovac i trostruki venecijanski laureat (“Vatromet”, “Lutke”, “Zatoiči”), nepredvidiv, ekscentričan, umetnik-kameleon jer je istovremeno i glumac i scenarista, reditelj i producent, slikar i autor televizijskih šou-programa, na 49. solunskom festivalu (novembar) dočekan je kako i dolikuje nekom ko je u Evropi odavno stekao status kultnog reditelja. Uručena mu je nagrada “Zlatni Aleksandar” za izuzetan doprinos svetskom filmu (do sada je osvojio 43 nagrade i 25 nominacija), a publika je imala priliku da vidi i njegovo najnovije delo “Ahil i kornjača”, s kojim se jesenas premijerno predstavio u Veneciji, ponudivši poetsku, humanu i vizuelno raskošnu dramu iz slikarskog sveta – u formi provokativne polemike sa javnošću koja često precenjuje umetničke ambicije. A upravo Venecijanskom festivalu Kitano – a on to ne krije, duguje veliku zahvalnost, jer je upravo tu pre pet godina za film “Vatromet”(“Hana-bi”) osvojio “Zlatnog lava” i iskoračio na internacionalnu scenu. Zanimljivo, ali “Vatromet” je bio već njegov sedmi film (Kitano je debitovao 1989. godine “Nasilnim policajcem”)! Od tog “venecijanskog otkrića”, pa do poslednjeg filma “Ahil i kornjača”, Kitano je snimio “Kikujiro”, “Brat”, “Lutke”, “Zatoiči”, “Takešijevi”, “Počast filmadžijama”, i u svim ovim filmovima bilo je mesta i za ljubav i za smrt. Naime, ljubav i smrt su okosnice njegovog promišljanja o životu koji je često skučen stegama, onim unutrašnjim – ljudskim, iniciranim često onim opštim – društvenim. Nemilosrdnim, tradicionalnim, neretko i nemoralnim. Intervju sa Takešijem Kitanom, ovakav kakav je danas pred čitaocima NIN-a, vođen je u nekoliko navrata, na nekoliko različitih mesta u Evropi (dva puta u Veneciji i jednom u Solunu), a svaki novi susret sa njim bio je pun iznenađenja. Baš kao i prvi... “Ahil i kornjača” je ponovo jedan od onih filmova o vama, poslednji film iz vaše “samoreflektujuće trilogije”? - Za sada je tako, ukoliko ne poželim da nastavim sa samoispitivanjem ko sam, šta sam, gde sam i kada sam ko. U filmu “Takešijevi”, istraživao sam konflikt između Bita Takešija, dakle moje persone kao filmske zvezde i Takešija Kitana kao privatne ličnosti. Psihološki sam portretisao dileme protagoniste koji je izgubio osećaj ko je zaista, s obzirom na to da igra mnogo različitih uloga. U “Slava filmadžiji”, drugom filmu iz trilogije, istraživao sam filmskog stvaraoca koji se pita kakav film želi da snimi, zaključuje da to mora biti hit i biva frustriran činjenicom da od hita nema ništa, kao što sam ja frustriran činjenicom da nisam postao Felini. U “Ahilu i kornjači” zaključujem sveukupnu unutrašnju debatu u pogledu umetnosti i zabave. Ako si okupiran umetnošću, jasno je da će kreativni čin rešiti sopstvene probleme i da će pitanje imam li hit postati irelevantno. Ko ste vi zapravo? Više Bit, manje Kitano? Obrnuto? - Možda nisam filmski maestro kako vas navodim da verujete. Ja sam samo komičar! Da li zato treba da vas, kao filmskog stvaraoca, doživljavam manje ozbiljno? - Moje filmsko stvaralaštvo je najluksuznija igračka koju sam ikada imao, zato što je to sinteza mojih svekolikih interesovanja i nastojanja. Kako je od zvezde televizijske “stendap” komedije Takeši postao reditelj? - Rad na televiziji u šouu “Dva Bita”, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, doneo mi je mnoga iskustva u pisanju scenarija i režiji. Postalo je prirodno da se ja kao glumac, poznat po svom “umetničkom” imenu Bit Takeši, ozbiljnije pozabavim režijom i počnem da se potpisujem svojim pravim imenom. Prvi put sam se kao Takeši Kitano potpisao kada sam počeo da snimam “Nasilnog policajca”. Naravno, u Japanu me dugo nisu doživljavali ozbiljno. Smatrali su da to što radim nije ništa drugo do hobi superstara komedije i zabave. Šta im je pomoglo da se osveste? “Zlatni lav” za “Vatromet”? - Sve se promenilo te 1997. godine i u Japanu sam od onog koji se u slobodno vreme sticajem okolnosti bavi snimanjem filmova, postao “svetski slavan filmski majstor”! U Japanu ne baš toliko voljen kao Kurosava? - Voljen kao nestašno dete! Vidite, nemam osećaj da sam pod senkom Akire Kurosave, iz prostog razloga što sam po originalnoj profesiji komičar, autsajder japanskog filma koji je postao filmski reditelj, a da nije studirao režiju ili posećivao kurseve u organizaciji japanske filmske industrije. Čak i danas mi je teško da se nazivam “japanskim filmskim stvaraocem”, u pravom smislu te reči. Da ste veliki poštovalac Kurosave, pokazali ste nam u filmu “Zatoiči”? - Gospodin Kurosava je jedan od svega nekoliko reditelja koje obožavam. Wegove sjajno izrežirane scene mačevanja imale su neverovatan uticaj na čitave generacije filmskih reditelja iz celog sveta, koji ga stalno “citiraju”. Imao sam priliku da ga sretnem više puta i uvek bi me ohrabrivao da radim to što radim, tvrdeći da mu se veoma dopada moja sirovost. Sa “Zatoičijem” pošlo vam je za rukom da prikujete gledaoce za sedišta, izazovete njihovo divljenje. Šta se to zapadnjacima dopada u vašim filmovima od kojih nisu svi filmovi velike atrakcije kao što je “Zatoiči”? - Možda moja iskrenost, strast stvaranja. Ne znam. Izuzetno sam obradovan kako je publika primila “Zatoiči”. Možda ovaj film ne bi tako sjajno prihvatili da su gledali originalnu verziju gospodina Šintaru Katsua koja je posle prerasla u televizijsku seriju što se emitovala u Japanu od 1962. do 1989. godine. Možda bi im se gospodin Katsu više dopao kao originalni Zatoiči, a onda se to meni ne bi dopalo. Pripadate japanskoj tradiciji, a tek je “Zatoiči” bio vaš prvi film epohe? - Sa tim sam morao kad tad da se suočim. Ta želja je uvek postojala, ali se ideja iskristalisala tek onda kada mi je pre nekoliko godina gospođa Katsu ponudila prava da uradim novog Zatoičija, da ponovo oživim lik jednog od najpopularnijih japanskih heroja. Za mene je bio izazov da ga učinim potpuno drugačijim od originala i zato je moj Zatoiči zapravo antiheroj. On je drugačiji, i fizički i psihološki. Zatoiči je u mom filmu kockar i maser, skitnica, slepac koji barata mačem brže od svetlosti. Bar mi mislimo da je slep. Da bih ga i fizički učinio drugačijim, smislio sam da Zatoiči ima plavu kosu, nema preterano veliku komunikaciju sa lokalnim stanovništvom koje spašava od “loših momaka”, već da ima “kontakt” sa pripadnicima gangova koje, jednog po jednog, eliminiše. Ovaj film obiluje akcijom ali i komedijom, završili ste ga kao mjuzikl, dali ste filmu neočekivani srećan kraj. Ne čudi vas što “Zatoiči” smatraju velikim omažom svetskom filmu? - Drago mi je ako ljudi tako misle. Vidite, kada radite moderan akcioni, kriminalistički film u kojem se koriste pištolji, to onda zahteva izvesnu udaljenost između likova. Borba mačevima u filmu epohe je borba prsa u prsa, likovi su u tesnom dodiru, gotovo da intimno razmenjuju emocije. A ta emocija je mržnja i strah. To je ono što ovakvu vrstu akcionog filma može učiniti atraktivnijim. Ali, da ovaj film ne bi bio samo puko brojanje leševa koristio sam mnogo komičnih elemenata, čak i dva veoma komična lika koji su balans negativcima u filmu. Što se mjuzikla tiče poslužio sam se još jednom tradicijom – japanskih dramskih filmova – u kojima se likovi na kraju okupljaju da proslave odlazak tirana. Samo što je u “Zatoičiju” to pravi festival igre i to stepovanja, sa odličnim japanskim step– igračima i to film čini neobičnim. Da li vam je u “Zatoičiju” bilo prijatnije kao glumcu ili kao reditelju? - Tokom čitavog perioda snimanja nisam mogao da “izbacim” iz glave originalnog Zatoičija, te sam možda zbog toga bio više okupiran sobom kao glumcem i više sam se pribojavao finalnog rezultata kao glumac, nego kao reditelj. Jednom prilikom ste izjavili da “Lutke” smatrate najnasilnijim filmom koji ste ikada snimili. Priznaćete da to, s obzirom na celokupan vaš opus, zaista zvuči čudno? - Moji filmovi o gangsterima, jakuzama i policajcima, možda su nasilniji vizuelno, fizički. Oni su ti koji žive riskantnim životom, nose pištolje, rizikuju svakog dana. Oni su, dakle, u “stalnim dnevnim pripremama” za smrt. Ali, u “Lutkama” glavni likovi nemaju tu stalnu svest o nasilnosti života. To ih stiže iznenadno, i zato je mučnije i teže. I uticaj smrti je veći. Bolniji, jer je pre toga ljubav bila ta koja je vladala životom. S druge strane, ukoliko oživite lutke, i ljubav u njima zamenite nečim što je božje, religiozno, priča vam otvara neke druge perspektive i plaši vas ukoliko je i smrt u društvu Boga. I u tom smislu je ovaj film nasilniji od drugih, u kojima je nasilje– bukvalno. U ovom vašem filmu, ni u jednoj od tri priče koje sadrži, uopšte nema mesta za nadu? - Ako hoćete da vidite nadu, da dobijete ohrabrenje i vidite srećan kraj, onda idite da gledate holivudske filmove. Znate šta, živeti i tražiti više od toga, tražiti još i nadu, to je prezahtevno. Je li zahtevnost uloga u “Lutkama” razlog što ste u ovom slučaju odlučili da ne budete glumac, već da isključivo stojite iza kamere? - Jeste, pred glumcima je bio težak zadatak. Tretirao sam ih kao lutke iz Burnaku pozorišta. Zahtevao sam da ne budu emocionalni ni previše sentimentalni, jer lutke nemaju osećanja. Ja sam bio u poziciji lutkarskog majstora-animatora koji pomera konce gore-dole i manipuliše glumcima tretirajući ih kao lutke. Na trenutke sam ih žalio, jer sam ponekad možda bio i arogantan i konopce vukao jače nego što treba, gurajući ih tako izvan granica izdržljivosti. Ovaj film je i romantičan i poetičan i violentan istovremeno. Kako vi pojašnjavate vezu između poezije, ljubavi i nasilja? - Ne mogu da govorim o ljubavi bez da je smrt ne prati. To je poput klatna. Što je klatno u višoj poziciji, to će se snažnije vratiti u suprotnu stranu. Tako je i sa klatnom ljubavi koje može dostići ogromne visine, ali se i snažno vratiti u svoj ekstrem – u nasilje i smrt. Meni je potrebno da te dve opozitne strane klatna koegzistiraju u mojim filmovima. To je uostalom priroda univerzuma. To su i zakoni fizike. To je priča o ljubavi, rađanju novog života koje zahteva smrt prethodnog. Qubav i smrt su sudbinski povezane. Često u vašim filmovima vidimo junake koji ne umeju da pokažu ljubav, ni da prepoznaju kada su voljeni? - To je jedna od posledica razvoja posleratnog japanskog društva, stvaranja i razvoja japanskog kapitalizma. Novac je vodilja, mesta za ljubav je sve manje. U “Lutkama” glavni junak Macimoto odlučio je da ostavi devojku koju voli i oženi se ćerkom šefa kompanije za koju radi zarad karijere i novca. Šef jakuza je svojevremeno ostavio svoju ljubav kako bi postao “velika zverka” i imao novac. U trećoj priči o mladoj pop pevačici Haruni takođe su novac i slava ono što zamenjuje ljubav. Međutim, nije tako samo u modernom japanskom društvu. Generalno gledano, u vezi između muškarca i žene teško da se može reći da je količina ljubavi podjednaka na obe strane. Mislim da je balans u ljubavi veoma retka pojava. Skoro u svim slučajevima jedno uvek voli više. Nekada je to muškarac, nekada je to žena. Odnosi su uvek u disbalansu. A kada muškarac izda ženu, mora li uvek da bude kažnjen? U “Lutkama” se to dogodilo. - Reći ću vam kroz sopstveno iskustvo: sve što sam ružno učinio ženi, vratilo mi se! Pre nekoliko godina imao sam užasnu saobraćajnu nesreću vozeći svoj motocikl. Otuda su i ovi ožiljci na mom licu. Nesreća se dogodila kada sam se od ljubavnice vraćao kući, svojoj ženi. Varao sam svoju ženu i doživeo saobraćajnu nesreću! I ima li gore kazne za preljubu? Poznat mi je vaš stav da je film umetnost koja kombinuje sve ostale umetničke forme. Dosledni ste u tome? - Film je složena umetnost u koju možete da uključite sve druge vrste umetničkih formi ili elemente zabave. Koliko sam u tome dosledan, na publici je da kaže. Evropska publika vas obožava, u Evropi, u Srbiji imate status kultnog reditelja, a i kritičari vas stalno hvale? - Čudno je što moje filmove bolje razumeju u inostranstvu nego u Japanu, mada nisam u potpunosti svestan reakcija evropske publike. Zapravo, moje je pravilo da nema većeg obožavaoca niti strožeg kritičara tandema Bit Takeši–Takeši Kitano, do mene samog. Ukoliko bih snimio film iznad mojih standarda, imao bih poverenja da ga pokažem bilo kome! Jednom prilikom ste mi rekli da volite Felinija i Godara iako ne umete da objasnite zašto. Od Evropljana ste mnogo naučili? - Više nego od Holivuda. Prvi zapadni film koji sam ikada video bio je “Ferovijere” (Čovek od gvožđa) Pjetra Đermija. U bioskop koji je, tih 50-ih godina, bio udaljen od moje kuće pola sata vožnje vozom, odveo me moj stariji brat. Kako sam sa projekcije izašao tužan, jer me je potresla beda radnika koju sam video na platnu, brat me odveo u kafe da me oraspoloži, a tamo su ga napali kriminalci i oteli mu sav novac. Morali smo da hodamo do kuće čitava dva sata i ja sam zato sve bolje razumeo film čije su mi se scene stalno vrtele u glavi. Bilo je to najtužnije iskustvo u mom životu. Taj prvi susret sa zapadnim filmom. Veliki filmski reditelji po pravilu imaju i veliki ego. Koliki je vaš ego gospodine Kitano? - Razočaraću vas, ne naročito veliki, a znate li zašto? Zato što sam kao reditelj apsolutno bio početnik, koji se oslanjao na svog snimatelja i dizajnera zvuka. Čak i kada bi moj ego da malo poraste, njih dvojica su i dalje tu da me podsete koliko još toga ne znam dovoljno. U tome su nemilosrdni. I što je još gore– istrajni...