Nesporazum koji namerno traje

Kad zaduva bura na Jadranu, Arsa Jovanović (1932) diže sidro i dolazi u prestoničnu lagunu. Ovaj istaknuti pozorišni i televizijski reditelj, te radiofonski umetnik i moreplovac, tek prošle godine dobio je sudski spor sa FDU, odakle je 1992. bukvalno oteran sa mesta redovnog profesora glume. Inače, spada u red najproduktivnijih domaćih reditelja, a vlasnik je i 27 svetskih i domaćih nagrada. Neke od njegovih pozorišnih predstava smatraju se kultnim: Magbet, Kolubarska bitka, Tomas Mor, Zli dusi, Korešpodencija... Režirao je u Austriji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, SAD... Predavao je u Sidneju (Australija) i Olbeniju (SAD). Pored dokumentarnih drama i eksperimentalnih filmova, u njegovom opusu važne su i serije radio-eseja sa originalnim radiofonskim kompozicijama, za koje je dobio mnogobrojna međunarodna priznanja. DOLE TITO: Dok je otac završavao Trgovačku akademiju, moji stričevi, bogati Resavci, industrijalci, bankari, sagradili su banku u Despotovcu. Jednu ozbiljnu, dvospratnu, kamenu zgradu, na kojoj je ogromnim, mesinganim slovima pisalo: GORWORESAVSKA PRIVREDNA BANKA; čim je otac završio Akademiju, imenovan je za direktora banke. Iz perioda okupacije sećam se nekoliko slika, za koje nisam baš siguran da li su iz mojih snova ili su se zaista dogodile. Na primer: da su me na konju odveli u manastir Manasiju, a da je na čelu dugačkog stola sedeo neki bradati četnički vojvoda, kome sam recitovao. Sumnja da nije san proizlazi iz činjenice da su takva porodična prepričavanja mogla da se obiju o glavu, tako da niko nije pominjao taj događaj. Sećam se nekih kolona, čak i tenka u kome su bili Nemci, zatim, spektakularan prolazak Rusa kroz Despotovac: silna vojska na konjima i kamilama. U našu kuću se uselio major Ozne, zapravo, u prizemlju zgrade banke koja za vreme okupacije nije radila, a posle rata se nije otvorila. Jednom se začula neka vriska, taj major je izleteo, pretrčao put, i sa nekoliko hitaca usmrtio čoveka koji je bežao. Šuškalo se da ga je pustio, a zatim namerno ubio pred svima, i tako pokazao svoju moć i autoritet. Posle se oženio našom kućnom pomoćnicom, izbeglicom iz Bosne, bio je nekakav prinudni kućni prijatelj. Ruskim kamionom preselili smo se u Beograd. Kao mnoga deca, i ja sam tada vršljao po ruševinama i magacinima, i tako došao do dve puške, koje sam krio u podrumu zgrade, tj. kuće Jovanovića Resavaca. Zajedno s bratom, iz jednog magacina ispod kule Nebojša ukrali smo 750 metaka i jednu dimnu granatu. Sećam se da sam upalio tu granatu, i kad je počela da šišti i baca dim ja sam pojurio s njom, a za mnom je išla dimna zavesa, koja je potpuno prekrila park na Studentskom trgu. Ponekad, kad nikog nije bilo kod kuće, opaljivao sam iz mojih pušaka. Iznad je bila porodica Mađara, koji su od pucnjave u podrumu padali s kreveta, urlali, ali ja ih nisam voleo i baš me bilo briga. Onda je na našoj kući osvanuo grafit DOLE TITO! Nešto pre toga, sa sada čuvenim oftalmologom dr Slobodanom Savićem i jednim od braće Novaković iz Rajićeve ulice, u poštanske sandučiće po okolnim zgradama ubacivao sam papire sa istom porukom. Kad sam završio osnovnu školu, od oca sam dobio malu štampariju sa gumenim slovima, kojom smo ispisivali to DOLE TITO! Trajalo je sve dok jednog dana nisu naišli neki ljudi, baš kad smo ubacivali papire. Povikali su: Šta to radite?! Prepao sam se, pobegao, i odmah uništio štampariju. Bili smo ubeđeni da je taj grafit na kući ispisala policija, jer već sutradan otac je poslat na Sremski front. Upisao sam Jugoslovensku književnost, da bih pod uticajem školskog druga iz Prve muške gimnazije promenio odluku. On je bio toliko intelektualno superioran da se rugao profesorima, nazivao ih je neznalicama. Naravno, s takvim znanjem, i jednom legalnom nadmenošću koju je imao prema svima, budući da je bio izuzetno obdaren i obrazovan, izazivao je moje duboko poštovanje. Tačno pamtim kad sam ga na ulazu u Studentski park pitao šta će da studira? – Režiju! To je bilo kao da progovara Gospod Bog – Režija! Znači, to je nešto strašno važno. I, ja sam upisao režiju, a on Bogosloviju! Posle je i on prešao na režiju. Izvadio sam ga iz nekih neprilika: uspešno sam radio studentske poslove i rediteljske vežbe, on je počeo da tone. Učestvovao sam u njegovom spasavanju, tako da sam mu se odužio. Ako se može reći da sam se usrećio time što sam postao reditelj. Bilo bi bolje da sam postao arhitekta, nešto slično, šire bi mi bilo područje rada. Posao reditelja vezuje čoveka za sredinu, za jezik – te ropske vezanosti oslobodio sam se relativno nedavno, kad sam počeo da komponujem radiofonske kompozicije, koje nisu zavisne od jezika. FINCI I NOVI TEATAR: Pred kraj studija pozorišne režije pohađao sam jedan kurs na Bi-Bi-Siju, specijalno organizovan za usavršavanje televizijskih reditelja njihove kuće, i nekih iz zemalja Komonvelta. Ne znam kako se dogodilo da se ja nađem tamo, mucao sam engleski, to me je užasno frustriralo, mučilo beskrajno. Ispostavilo se da sam ja zvezda čitavog tog društva, i Endrju Meklenen, divni gospodin, koji je vodio kurs, nudio mi je da ostanem u Bi-Bi-Si timu, da nastavim usavršavanje. Prepoznao je neke moje mogućnosti, koje sam posle dokazao i pokazao ovde, ponekad mi se čini uzalud. Možda sam pogrešio što ponudu nisam prihvatio, ali imao sam tek dvadesetak godina. Kad sam diplomirao bilo mi je ponuđeno da ostanem u Novom Sadu, a onda sam dobio poziv iz Dubrovnika, ne znam zašto nisam prihvatio, ali sam zato, takođe iz nepoznatih razloga, otišao u Zadar. I tamo proveo sjajnu godinu, radeći kao reditelj u pozorištu. Potom sam otišao u Šibenik, u divno, malo pozorište. To je čarobno vreme prijateljstva, Mediteran cveta, ljudi blistaju, da ne govorim o hrani. Imam dnevničke beleške koje se prividno odnose na pozorište: U 10 sati proba, drugi čin, nedostaje taj i taj, i kraj probe. Ručak u kafani sa menijem od dve stranice riba i školjki, salata. Volim da zapišem imena riba koje prvi put jedem, često se ispostavi da su imena lokalna, kad odem u Istru zovu se drugačije. Naravno, to govori o mojoj radosti življenja, koje nije bacilo ružnu senku na moj odnos prema pozorištu. Beležio sam onoliko koliko je to pozorište u tom trenutku zasluživalo. Mislim da je susret s novom ribom ili školjkom, u izvesnom smislu spiritualniji nego susret s nekim prosečnim piscem i isto takvim glumcem. Naravno, kad sam se našao u boljem okruženju, onda sam se osećao kao za pravom trpezom. Za koju sam bio spreman da se žrtvujem, i s njom provedem deo života. I, kao što se pojedu dobre stvari sa trpeze, tako nestane i sećanje o nekim dobrim predstavama. Još malo, niko se neće sećati moje Korešpodencije! A, moja prva predstava bila je Nadstojnik u starom Ateljeu, komad koji sam preveo i režirao. To je bio prvi izvedeni Pinter, izvan Engleske, nepunu godinu posle londonske premijere. Ataše za kulturu, jedan pravi engleski gospodin, koji je video predstavu u Londonu, stalno mi je govorio da je moja predstava bolja, u šta nisam poverovao sve dok nisam video snimak londonske predstave. Rekoh: Stvarno, možda je onaj čovek bio u pravu! Igrali su: Petar Banićević, Bekim Fehmiu u alternaciji sa Batom Stojkovićem, Milan Butković... Moram ovo da ispričam, odnosi se na Fincija, možda i celu sredinu: u Politici je ovako napisao: Evo jednog reditelja od budućnosti, i jednog pisca koji će biti zaboravljen! Napravio je grešku i po, da ne kažem dve. Finci je imao naklonost prema tada vladajućem mišljenju, bez percepcije vrednosti nove literature, nove poetike, novog teatra – dolazećih vrednosti. Bio sam minoran u odnosu na njegovo poznavanje kulture, ali sam u tom novom teatru bio fasciniran repeticijama izvesnih replika, nečim što dodiruje teatar apsurda, blesavim nesporazumima. Posle toliko decenija pokušavam da razumem Fincija, jednostavno, bio je čovek svog vremena. Naravno, nije bio jedini. Moje predstave u Narodnom pozorištu nazivali su formalističkim, bezidejnim... Kao stalni član ansambla Narodnog pozorišta, režirao sam Maksima Crnojevića, i Peru Kralja izveo iz školske klupe. Pre toga bio sam asistent Vjeku Afriću na FDU, Pera me je oslovljavao sa “profesore”, gotovo donedavno. A, samo par godina stariji sam od njega. Jednog dana se rasplakao – Šta je bilo? Hoće da napusti glumu, ne snalazi se. Sećam se da sam ga tešio, ubeđivao da to ne čini. Zaboravio je on to, čak i da nije, glumci su neverovatni: sve što im se dešava u životu lako strpaju u koš sa ulogama koje igraju, a ime reditelja brišu kao da je nešto ponižavajuće. Interesantno se desilo i s jednim rediteljem, kog sam na silu, uz anonimna pisma, doveo u Beograd. Pisali su da sam za novac doveo geja u Narodno pozorište, znate koga – Paola Mađelija! Molio sam upravnika da preko policije izdejstvuje vizu za njega, bio je u Rumuniji, a predložila ga je jedna genijalna Rumunka, kostimograf, Florika Maloreanu. Posle je došla u Beograd, i sa mnom pravila predstavu Kraljevski lov na sunce, grandioznu likovnu fantazmagoriju. DOLANC I KOLUBARSKA BITKA: Neko je napravio inicijativu da me uvedu u televiziju, sećam se studija na Sajmištu, i Save Mrmka, ali koliko god prizivam sećanje, ne mogu da se setim svoje prve televizijske režije. Svakako, došao sam u situaciju da istovremeno radim u pozorištu i televiziji, ponekad i na radiju. Jurio sam iz jednog pozorišta u drugo, pa u televiziju, i to sam radio uspešno. Od Dramske redakcije Televizije Beograd dobijao sam mnogo više ponuda, nego što sam bio u stanju da ih realizujem. Možda je moja sposobnost da se snađem u teškim situacijama rezultirala tako velikom produkcijom. Nije bilo ozbiljnih proba s glumcima, pola ih dođe, pa i oni odu s probe. Praktično, dolazili su da potpišu ugovor, uzmu skripta i dobiju uputstva od lektora – pažljivo se pratilo šta glumac govori. Svakako, bilo je ozbiljnije nego što je danas. Sada su opale vrednosti u svakom domenu, u svim medijima. Mislim da tada nije bilo glumca koji nije prošao kroz moje podele. Radio sam seriju dokumentarnih drama kao što su: Paljenje Rajhstaga, Sarajevski atentat, na osnovu autentičnih skripti, onda, Slučaj Openhajmer, sa briljantnim Plešom, pa, Zašto je pucao Alija Alijagić, po autentičnom zapisniku sa suđenja. Sećam se službene plave koverte iz koje sam, posle mnogo decenija, izvadio metak koji je ubio ondašnjeg ministra policije Draškovića. Ubeđen sam da je Rodoljub Čolaković, kao organizator atentata, celog svog života nosio teret krivice. Svakako, među najznačajnijim je projekt Vreme fresaka, koji sam radio sedam godina. Zora Korać je bila urednica Dramskog programa, lukavo je uspevala da premosti jaz između konzervativne vlasti i mladih, modernih reditelja. Ja sam bio jedan od takvih, posle dolazi Miša Radivojević, pa Slobodan Šijan, Petar Teslić... U JDP-u sam režirao Kolubarsku bitku, i donedavno strepeo da ne budem stavljen u isti koš sa onima koji su poradili na krvoproliću. U tekstu postoje dva mesta u kojima se pljuju drugi narodi, izbacio sam to. Ne volim generalizaciju, pljuvanje po bilo kom narodu, da bih dobio aplauz od budala iz gledališta! Nije bilo struje, grejanja, u rukavicama smo probali Kolubarsku bitku. I, desilo se, na predstavu su dolazili ljudi koji od Kolubarske bitke nisu izlazili iz svog sela, i nikad nisu videli pozorište. Gledao sam ih kako plaču, bez suza. Dva i po dana je jedan starac putovao do Beograda, da bi gledao predstavu, ubeđen da će ponovo videti Kolubarsku bitku. Desanka Maksimović drži cveće i čeka kraj predstave, da ona baci cveće na pozornicu. Pa, dođe monah iz nekog manastira, nema mesta. Svaka predstava bila je rasprodata, a nedeljno ih je bilo nekoliko. I, po 200 ljudi bilo je više od broja sedišta. Onda je stiglo pismo uvaženog Predraga Matvejevića, poslao ga je Dobrici – Kuda to vodi? Zaista, moje namere nisu bile da napravim provokaciju. Bojao sam se da će mi neko reći: Zar si mogao biti toliko glup da veruješ da to neće izazvati nacionalističku euforiju?! Morao bih da priznam da jesam bio glup, i to ne bi bilo prijatno. Ipak je to bila malo neobična priča: Janez Šenk je bio upravnik pozorišta, neko dolazi na ideju da se postavi Kolubarska bitka. Ali, kako smeš to da postaviš, to je srpska priča!? Ne možeš, kao što ni Zrinski Frankopani ne mogu da se postave u Zagrebu! Dolazi do čudnog obrta. Šenk mi je pričao da mu je drugi Slovenac, Stane Dolanc, tada savezni ministar unutrašnjih poslova, rekao: Slušaj, pusti ti to, da ne ispadne da mi Slovenci ne damo Srbima da proslave veliki datum u svojoj istoriji! Šenk donosi senzacionalnu vest: Kolubarska bitka se može staviti na scenu! Mijač je u bio nekom konfliktu s pozorištem, ili nije hteo da režira, mene zovu da spasem stvar. I, ja sam to prihvatio čista srca, bez ikakvog predumišljaja. MILOŠEVIĆEVIZAM: Naša intelektualna elita uglavnom se vrtela oko Akademije nauka, koja je Miloševića, posredno ili neposredno, snabdevala argumentima da će biti u pravu ako uradi to što je uradio. Bilo je uglednih književnika, koji su išli da mu to direktno kažu. A, isto tako zlonamerni bili su oni koji su to pričali u knjižari Matice srpske. Slušajte, šta se tamo govorilo...!? Mnoge knjige i studije mogle bi da budu napisane na osnovu tog materijala. Šta je govorio Šešelj, Dobrica, Vuk Drašković, i desetine drugih. Mihiz je držao banku, njegovi monolozi su bili višesatni. Kao dramski, literarni, scenski oblik, bili su vrlo zanimljivi. U suštini, tu nije bilo mnogo pameti. Bar ne onoliko koliko se auditorijumu činilo. Zapravo, to je bilo posrnuće jer se tu sve slomilo. Ja nisam bio u stanju da se popnem na sto, i da se nametnem: E, sad ja da kažem! Da sam to mogao, učinio bih. Možda bi me neko i podržao. Sećam se, jedanput sam Veselinu Đuretiću rekao: Je l’ vi znate šta radite i govorite?! Nisam toliko blesav, i samoljubiv, da mogu da poverujem da sam jedini normalan!? Stalno pričate o zaveri, prihvatimo da postoji, a na koji način se vi borite protiv nje? Pričom da postoji – pa to je blesavo! Napravite vi svoju zaveru, ali ne kod Milana u galeriji Matice! Jednom smo se, kasnije, sreli, kaže: Čoveče, pa ti si bio u pravu! U leto 1991. zatekao sam se u Rovinju, granica između Hrvatske i Srbije se zatvorila. Sretnem Slavka Ćuruviju, poznavao sam ga površno, došao je da radi intervju s Mirkom Kovačem, koji je već dobio oreol žrtve srpskog šovinizma. Pita me za telefon, pomislim: Sad ti se vrzma u glavi da bi mogao i sa mnom da razgovaraš! Sutradan, evo njega: Molim te, intervju! U tom trenutku imao sam osećaj lične slobode. Nekako sam udahnuo pejzaž pred sobom, čisto nebo i more, kuća, brod, jedna žena... Imam prijatelje na italijanskoj obali, mogu tamo da odem kad hoću. Kao što drugi idu do Terazija, ja brodićem odem u Veneciju. Kad je napadnuta kasarna u Puli, više puta sam išao u Italiju, i vraćao se u Rovinj. Odem tamo, ne znam šta ću sa sobom: Gde sam, šta se događa, šta će biti?! Moja majka se zatekla u Rovinju, nema papire, nema izlaska. Odem do Ravene – Šta ću tamo?! Imam prijatelje, ali sramota me da živim na njihov račun! Osećaj isti kao da sam u zatvoru, vratim se u Rovinj. Jadran je bio apsolutno pust. Čak ni italijanski ribari nisu zalazili na ovu stranu, potpuna pustoš. Tišina nad morem, zastrašujuća. I, šta se dogodilo: jedna žuta ptičica sleti na brod, pravo s neba. Uhvati se nožicama za ogradu, i klone. Pala iz jata. Nije jesen, vreme migracije, kažem: Ovo je čudo! Kakvo čudo, kaže moj pomoćnik, mornar, ona je pobegla od rata! Bože, pa to je istina! Eksplozije su nagnale ptice u beg. To mi je dalo ideju da za Austrijski radio napravim kompoziciju Strah ptica. I, danas mi ta kompozicija mnogo znači. Dolazi Ćuruvija, sedimo na mojoj terasi, iz mene izleće čemer... U životu ima malo takvih trenutaka, kad iz vas izbije sve ono što ste dugo potiskivali. Osim o mnogim aktuelnim stvarima, pitao me je i šta smatram svojom zemljom? Kažem: Tamo gde čoveku izraste drvo, tamo mu je otadžbina! Završim, pomislim: Bože, šta sam ja to ispričao?! Čitav razgovor ode u štampu – odmah sam izbačen sa FDU, gde sam 11 godina radio kao redovan profesor. Spor je trajao 14 godina, tek prošle godine dobio sam presudu u svoju korist. Moja izjava je protumačena kao da sam Hrvatsku proglasio novom otadžbinom, u trenutku kad se Srbija brani od ustaških hordi. S Batom Stojkovićem nisam igrao karte, niti sedeo po kafanama, zbližila nas je Korešpodencija; kad smo se sreli u foajeu Ateljea, nije hteo da me pozdravi. Ne samo on, mnogi su me gledali s mržnjom. Antonije Isaković je bio moj komšija, sretnemo se u samousluzi s praznim rafovima, u Jovanovoj ulici. Kaže: “Pa, šta ja to čujem?!” Ni dobar dan, ni gde si Arso...? Rekoh: Voleo bih da čujem koju si novu knjigu napisao, a ti bi trebalo da pitaš koju sam novu režiju uradio!? Zaćutao je. Javim se Mihizu, on led-ledeni. Kaže: Dobio si hrvatsko državljanstvo jer si me cinkario njihovoj policiji! Mihiz, koji me poznaje decenijama, to je izgovorio, trezan. Udarac nad udarcima. Strašno sam se osećao. Ono što je neizbrisiv ožiljak, nije samo pitanje moje sudbine. Prosto, Srbija je posrnula. U duhovnom smislu taj njen pad u ambis je nepopravljiv. Pojava miloševićevizma u Srbiji, iza toga svaljivanje krivice samo na njega, abolira hiljade krivaca. Rekao bih da taj nesporazum namerno traje. Niko od dekana sa FDU nije kasnije pokrenuo moju rehabilitaciju. Mislim da je osnovni problem taj što je malo pravih intelektualaca uključeno u politički život Srbije. Ne kažem da pisci-esejisti treba da budu ministri, ali poželjno je da na takvim mestima budu ljudi od uma i znanja, proverene etičnosti. Moraju da budu beskompromisni. Izgleda da takvih nema.