Starostavna tibetanska veština

Mlada Nemica Brita Helcel (31) prekrstila je noge zauzevši položaj starovremskih terzija i krojača. “Pazite na mir i tišinu u vašem telu”, upozorava polaznike svog kursa. “Kad vam odlutaju misli odmah ih prizovite sebi nazad da bi bile s vama“. Antistres program Brite Helcel već je poznat u Čarlstaunu, bostonskom delu grada, pogotovo što su svi kursisti zaposleni u Opštoj masačusetskoj bolnici sa devetsto kreveta. To su lekari, medicinske sestre i drugo medicinsko osoblje, ali i istraživači iz mnoštva naučnih laboratorija u raznim delovima ove legendarne bolnice. NJihova učiteljica Brita, mladalačkog izgleda, govori da svi njeni kursisti bukvalno procvetaju posle nekoliko nedelja meditacije kombinovane s jogom. Takođe tvrdi da, bez obzira na psihičku i fizičku prenapregnutost, kursisti kasnije, u trenutku, postaju odlično raspoloženi i zrače optimizmom. Očigledni uspesi na kursu, koji je mešavina meditacije i joge, manje su rezultat njene naročite pedagoške sposobnosti, bar kako ona to skromno kaže, a više blagotvornog dejstva meditacije kojom se stres bukvalno razgrađuje dejstvom mentalnih treninga, čime se menja način funkcionisanja velikih površina u mozgu. Brita, koja je za kratko vreme stekla veliki ugled u Bostonu, zna dobro o čemu govori. Ona je, inače, poznati psiholog a najveći deo dana provodi na drugom spratu Opšte bolnice u Masačusetsu. Bavi se istraživanjem reakcije mozga na antistresni program tako što uz pomoć najmodernijeg aparata za magnetsku rezonancu skenira i snima promene na površini i u dubini organa za mišljenje. Da bi studiju, koju izvodi zajedno sa američkom koleginicom Sarom Lazar (26), potkrepila jakim dokazima, dobila je 26 pacijenata muškog i ženskog pola koji su primljeni na lečenje zbog izrazitih posledica stresa. Nijedan od njih ranije nije bio učesnik bilo kakvog antistres programa. Obe naučnice koncipirale su program treninga duše i tela od osam nedelja, koji se, u suštini, sastoji iz prastarih budističkih postupaka. Svi oni svode se na izbavljenje od spoljašnjih pritisaka najrazličitijih vrsta a uz pomoć usamljeničkih razmišljanja. Cilj je usmeravanje pažnje na dati trenutak i mesto na kome se usamljenik nalazi i na sprečavanje lutanja misli tamo gde ih je teško pratiti. Kurs Brite Helcel odvija se jedanput nedeljno i polaznici se obučavaju kako uspostaviti mir i tišinu u telu. Trening traje sat i po, a potom se kod kuće svakodnevno vežba najmanje po 45 minuta. Kako se ispostavilo posle osam nedelja, svi učesnici kursa osećaju se neuporedivo bolje nego u danima pre nego što su se prijavili na vežbe meditacije i joge. To se najbolje vidi iz ispunjenih upitnika koje predaju posle osam nedelja. Međutim, to nije sve. Na kraju, kao i na početku, svi kursisti odlaze na magnetsku rezonancu kako bi se mogla izmeriti gustina sive moždane mase, odnosno, njenih neurona. Brita Helcel na stolu drži snimke na kojima je očigledno zadebljanje moždane kore u pojedinim regionima. Kad se sve to prevede na običan jezik znači da neuroni postaju veći i gušći po jedinici mase korteksa. Osim toga, iz neurona pupe novi produžeci koji kao antene služe za komunikaciju sa drugim neuronima. Zadebljanja sive moždane mase najupadljivija su u delu mozga koji se naziva hipokampusom, a koji se nalazi na unutrašnjoj površini slepoočnog režnja. On suži za skladištenje memorije i, po potrebi, za njeno aktiviranje. Osim toga, hipokampus je vrlo važan tokom procesa učenja. Kad se sve uzme zajedno, dobijeni rezultati meditacije i snimci na magnetskoj rezonanci skoro da su spektakularni. Misaone sposobnosti postaju znatno poboljšane zahvaljujući regeneraciji nervnih ćelija, a i pojavi novih neurona. Ono što je najvažnije, meditacija bukvalno izgoni stres iz glave. Ovakvi nalazi i u drugim velikim medicinskim centrima otvaraju nove nade u borbi protiv stresa kao problema preraslog u epidemijsku bolest novog vremena. Najmanje 40 odsto Evropljana, shodno rezultatima ovogodišnjih anketa, osećaju preopterećenost poslom kojim se bave i pod neprekidnim su stresom. Svaki deseti se žali na poremećeno spavanje, jer ga stres prati i u trenutku kad leže u krevet i stavlja glavu na jastuk. Privredna kriza je u očiglednom osvajačkom pohodu dovela do strahova koji se odnose na preživljavanje. Ovo se najbolje vidi iz prošlomesečne ankete u SAD: 80 odsto stanovništva oba pola pod stresom je zbog životne nesigurnosti uslovljene privrednom krizom. Procenat osoba pod stresom u identičnoj anketi iz aprila meseca ove godine iznosio je 66 odsto. Svetska zdravstvena organizacija proglasila je stres najvećom opasnošću za zdravlje u XXI veku. Posledice stresa trpe i duh i telo podjednako, jer on ne utiče samo na raspoloženje tako što ljude čini tužnim i tmurnim, već dovodi do ubrzanog zakrečavanja krvnih sudova, a naročito je efikasan u izazivanju astme, gojaznosti i dijabetesa. Smatra se da 50-60 odsto svih odsustvovanja sa posla svoje razloge ima u bolestima uslovljenih stresom. Iz raspoloživih statistika vidi se da u zemljama Evropske unije stres figurira kao glavni razlog izgubljenih radnih sati. Takozvani “desk rage” ili kancelarijsko besnilo, koje se poslednjih godina često javlja u Americi, jeste bacanje računara na kancelarijski pod i bukvalno razbijanje, čime osoblje ispoljava nezadovoljstvo pre nego što se uhvati za guše sa kolegama. Nasuprot tome, Japanci naginju prikrivanju frustracija - sve do potpunog psihološkog sloma. Stotine beživotnih tela zaposlenih Japanaca svake godine biva pronađeno po različitim kancelarijama. Ovaj fenomen u međuvremenu je postao poznat kao “karoši”, što označava smrt usled preopterećenosti poslom i usled prikrivanja sopstvene frustracije. I u Evropi je očigledan danak koji se plaća stresom. Jedan od stalnih problema su izazivači buke. Na desetine miliona ljudi prosto su pritisnuti raznim neprijatnim šumovima i larmom koji posle nekog vremena ozbiljno ugrožavaju zdravlje. Rizik od infarkta srca znatno je povećan u populaciji koja se nalazi u blizini proizvođača buke, kao što su aerodromi i veća fabrička postrojenja. Stvar se komplikuje kad se sve to kombinuje sa poremećenim spavanjem, što je i za telo i za duh dodatno opterećenje. Jedan sat u blizini velikog aerodroma, poput onog koji opslužuje Keln i Bon, teško je podnošljiv, a da se ne govori o ozbiljnoj buci koja se registruje svake noći između 3 i 5. Zapaženo je da stanovnici iz tih područja troše neuporedivo više sredstava za umirenje, za snižavanje krvnog pritiska i protiv depresije u poređenju sa stanovnicima drugih gradskih četvrti. Veliki broj zaposlenih doživljava svoj posao kao moru i kao vinovnika bolesti. Tome najviše doprinosi klima na radnom mestu, vremenski pritisci i prezaposlenost, ali i nemanje posla. Osim toga, odsustvo priznanja za ono što je urađeno računa se kao glavni prouzrokovač stresa. Zbog toga je, u poslednjih sedam godina, za čitavih 70 odsto porastao broj radno nesposobnih usled posledica stresa. Od svih koji su otišli u preranu penziju, jedna trećina otpada na bolesnike sa psihijatrijskim problemima. Da bi se izbegao novi sindrom, poznat kao burn out, koji obuhvata one „izgorele“ na poslu, veliki broj značajnih firmi šalje saradnike na kurseve protiv stresa. Tako, na primer, u slavnoj berlinskoj bolnici Šarite, lekari za vreme pauze odlaze u prostorije za meditaciju i jogu, skidaju cipele i čarape, prekrštaju noge da bi zauzeli terzijski položaj, okreću dlanove, stavljene u skut, nagore i, svakodnevno, uz šum morskih talasa, koji im šalju stereo uređaji, meditiraju po pola sata. Nevolja je što za to nema dovoljno prostorija, jer je broj kandidata za vežbe iz dana u dan sve veći. Slična situacija je i u Americi. Jedan od svedoka prave pomame za vežbama meditacije je i neurolog Terik Perera. Svake večeri i preko vikenda, doktor drži kurseve i podučava meditaciji ljude koji su doživeli krah zbog stresa. NJegove prostorije u privatnoj praksi u Danbariju, gradiću u saveznoj državi Konektikat, suviše su male da bi se zadovoljili svi interesenti. Radnim danom, međutim, dr Perera putuje do NJujorka, do Državnog instituta za psihijatriju u severnom Menhetnu, gde u laboratoriji izučava poreklo i razloge depresiji. NJegovi pacijenti uglavnom dolaze inkognito, a glavna im je odlika usamljenički život, strah od posla koji rade i strah da ga ne izgube. Osim ta dva uzroka, tu su i psihodrame koje doživljavaju sa partnerima. Sve ovo nije nastalo zbog privredne i finansijske krize. Sličnih problema ima od vajkada, kaže dr Perera. Ovaj neurolog pokušava da utvrdi da li se muke i patnje velegradskih neurotičara mogu objasniti uz pomoć eksperimenata na životinjama. Da bi to proverio, dr Perera eksperimentiše u laboratoriji sa indijskim primatima zvanim „šeširdžije“. To si majmuni sivo-braonkaste boje, a po prirodi su vrlo socijalno orijentisani. Slično ljudima, pate kad ostanu usamljeni. Da bi simulirao psihosocijalni stres urbanih usamljenika, Perera razdvaja „šeširdžije“ jedne od drugih na po tri meseca, ili ih dva dana u nedelji stavlja u pojedinačne, izolovane kaveze. Po završenom periodu izolacije „šeširdžije“ su potpuno slomljene, nezainteresovani su i tupo gledaju ispred sebe. Međutim, kada bi tokom eksperimenta usamljenici dobijali psihoaktivne supstance, tj. neke lekove protiv depresije, posledice izolovanosti bile su neuporedivo manje, skoro neprimetne. Kao i posle vežbi meditacije i joge na kursevima mladog psihologa gospođe Helcer, povoljni efekti ovih lekova nisu nastali zbog neke čudesne moći hemikalija, već isključivo zbog bioloških procesa koji se odigravaju u mozgu. Psihoaktivne supstance koje je neurolog Perera davao pomešane sa hranom dovele su do povećanja zapremine nervnih ćelija i porasta njihovog broja u hipokampusu. Hipokampus je zbog toga već mnogo godina u centru pažnje ljudi od nauke, čije je glavno polje istraživanja mozak. U suštini, razlog je okolnost da je hipokampus jedini region u mozgu, osim dve poveće grudve mirisnih nervnih ćelija, koji se regeneriše. Hipokampus i te dve grupice mirisnih neurona, jedini raspolažu sposobnošću umnožavanja broja nervnih ćelija, i povećanjem broja majušnih nervnih antena, tj. nastavaka za kontakte sa susednim ćelijama. Sve ostale nervne ćelije u mozgu nemaju tu sposobnost i kad jedanput nestanu više se ne pojavljuju do kraja života. Problem se javlja, nažalost, i sa regeneracijom nervnih ćelija u hipokampusu. Hronični stres predstavlja nepremostivu prepreku preko koje hipokampus ne može preći. Kada stres traje, regeneracija nervnih ćelija se zaustavlja. I po prestanku razloga hroničnog stresa, nervni sistem čoveka nije sposoban da registruje promenu i novo stanje stvari. On, jednostavno, ne vidi da je uzrok stresa nestao i ostaje trajno pritisnut brigom koja je već nestala, te mu se mutno raspoloženje ne menja. To se u psihijatriji naziva depresijom. Nešto slično tvrdio je i Sigmund Frojd. Kad čovek ne prevaziđe svoju tugu, ona prerasta u bolesnu melanholiju. U novije vreme, moderna nauka o mozgu označava stres kao razarajuću silu koja zdrav duh pretvara u bolestan duh. Trajni stres proteruje iz ljudskog duha ljubopitljivost i svaku mentalnu radoznalost, pogoršava pamćenje i dovodi do toga da se uobičajene brige ne obrađuju na normalan način već postaju trajno stanje stvari. Sve to čini stres važnom osnovom iz koje nastaje zaboravnost, strah, osećanje niže vrednosti i nesigurnost. Statistika pokazuje da je oko 90 odsto svih depresija prouzrokovano stresom. Ipak, istraživači kao što su Brita Helcer i Tarik Perera šalju ohrabrujuće poruke: glavno mesto na koje treba delovati kao na izazivača stresa nije ništa drugo nego mozak. Mozak nije baš tako bespomoćan kako se dugo mislilo. Pokazalo se da na najvišem spratu ljudskog tela, tamo gde je smešten, postoje veliki potencijali za regeneraciju i sposobnost kompenzovanja uticaja stresa na psihološke funkcije. Jedan od nemačkih stručnjaka za primate Eberhart Fuks (50), iz Getingena, tvrdi da je stres reverzibilan proces i da se stvari mogu vratiti na staro – prethodno stanje. Isto tako misli i Brus Mekiven (70), poklonik meditacije i znameniti neurolog sa Rokfelerovog univerziteta na Menhentnu, koji se četrdeset godina bavi istraživanjem stresa. On tvrdi da ne smemo postati žrtve sopstvenog mozga kad se nalazi pod stresom. Ipak, mora se priznati da ova svetska bolest nije događaj samo novog vremena. Svako katkad oseća stres, koji je kao pojam nastao i potom postao poznat početkom prethodnog veka. Put ka zvanju najrasprostranjenijeg svetskog problema, stres je započeo posle istraživanja američkog fiziologa Voltera Kenona (1871-1945), koji je proučavao mobilnost crevnih mišića i način potiskivanja unete hrane u pravcu debelog creva i njegovog krajnjeg otvora koji je u medicini poznat kao anus. Kenon je zbog toga radio sa mnoštvom mačaka hranivši ih različitim namirnicama, a onda je njihov trbušni sadržaj ispitivao rendgenskim zracima. Ubrzo mu je postalo jasno da se proces peristaltike, to jest kretanja creva, ne odvija na isti način u mačaka koje su uplašene samim eksperimentom i onih koje su već navikle na razne manipulacije telima. Kad je rendgenskim aparatom pregledao prvo nahranjene, a potom uplašene mačke, video je da peristaltike nema, da su creva potpuno paralisana, i da je zaustavljeno kretanje crevnog sadržaja odozgo naniže. Dr Kenonu je to odmah postalo sumnjivo i postavio je sebi pitanje: na koji to neobjašnjiv način prestaje varenje pošto je mačka uplašena. Da bi ovo utvrdio doktor je smislio sledeći eksperiment: u jednom kavezu držao je zatvorenu mačku, a potom je pustio psa da krene na nju i laje. Odmah potom istraživač bi uzeo uplašenu mačku, izvadio bi joj iz vene krv i uporedio bi je sa krvlju mačke na drugom kraju laboratorije u normalnom raspoloženju. U krvi uplašene mačke otkrio je materiju koja je u međuvremenu svima na vrh jezika kad govorimo o uzbuđenjima i uzbudljivim situacijama: adrenalin. Naravno, u to vreme već se znalo da ovaj hormon utiče na varenje i da je jedan od glavnih izazivača porasta krvnog pritiska i koncentracije šećera u krvi. Ali, nije se znalo ništa o njegovoj vezi sa emocijama i strahom. Dr Kenonu je odjedanput sinulo: mnogo reakcija koje se javljaju s porastom koncentracije andrenalina u krvi, u stvari, deo su evolucionog programa za preživljavanje, koji nas je naučio da u ozbiljnim situacijama zauzmemo stav i odlučimo hoćemo li stupiti u borbu ili pobeći. Čim nestane opasnost, svi telesni procesi pripremljeni za borbu ili bežanje, smiruju se i uspostavlja se pređašnje stabilno stanje stvari, koje se u fiziologiji naziva homeostazom. Dr Kenon je bio ubeđen da i ljudi kao i životinje primenjuju sličnu taktiku. U svakom slučaju, on je pretpostavio da ovaj prastari biološki program i u modernom svetu ima vrednost, ali i cenu. Ova razmišljanja bila su aktuelna, naročito u vremenima Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. U tim vremenima nije bilo nikakvo čudo što je mnogim ljudima život bio ugrožen i nesiguran. Kenon je uporedio ugrožene ljude sa mačkama u zatvorenom kavezu na koje su stalno jurili i lajali ljuti psi. “Zbog toga nije iznenađujuće”, objašnjavao je Kenon još 1936. godine na lekarskom skupu, “da strahovi, brige i mržnja mogu zbog štetnih dejstava izazvati vrlo uznemirujuće posledice”. Neobična i, u to vreme, čarobna reč “stres” nije našla, isprva, mesto u rečniku učenih ljudi. To je ostalo tako sve do trenutka kad je na scenu stupio biohemičar Hans Seli (1907-1982.). Na Mek Gilu u Montrealu, Seli je sistematski i bukvalno zlostavljao pacove: jedne je stavljao na spoljašnju stranu prozora laboratorije, puštajući ih da se smrzavaju u hladnim zimskim kanadskim noćima, dok je druge smeštao u kaveze tik do kotlova za grejanje instituta. Šta god da je doktor Seli smislio za mučenje pacova, posledice su bile iste: dolazilo je do skvrčavanja limfnih čvorova i pojave tumora na želucima glodara. To što je video na pacovima Seli je kao novo znanje primenio na ljudima. Činilo mu se potpuno izvesnim da i u ljudskom telu postoji sistem koji reaguje na hladnoću, vrelinu, lekove, bol, nesanicu i veliku tugu, i da taj sistem sve to pretvara u simptome. Da bi tu pojavu označio zajedničkim imenom, Seli (poreklom Mađar), odabrao je englesku reč za opterećenje ili pritisak: stress. Kao naručena, ova jednosložna reč pojavila se u medicinskom svetu. Praktično preko noći, ljudi su dobili platformu na kojoj je bilo mesta za sve bolesti, brige i probleme. Lekari, evolucioni psiholozi, istraživači nervnog sistema, savetodavci i pisci, pronašli su neiscrpno polje, na kome se može beskrajno istraživati. Osim toga, stres je i nasleđe iz preistorijskih vremena, preistorijska naredba ljudskom telu, koja mu je govorila: sad je u pitanju život ili smrt – beži ili se bori! U takvim situacijama svi telesni sistemi reagovali su kao da ih je dotakla električna struja. Munjevitom brzinom iz mozga su pristizale hemijske materije – hormoni koji su delovali kao alarm i koji su pokretali lučenje čitave kaskade drugih hormona kao što su adrenalin i kortizol. U takvim situacijama javlja se opšta odbrambena reakcija tela: jetra iz depoa oslobađa rezerve šećera, čime se mišićima i mozgu na raspolaganje stavlja dodatna energija. Srce radi ubrzano, a njegovi udari su jači, krvni pritisak raste, a učestalost disanja se povećava, čime se telu obezbeđuje veća količina kiseonika. Istovremeno, aktiviraju se različiti zaštitni mehanizmi. Krv se mnogo brže zgrušava u stanjima stresa, čime se za slučaj ozbiljnije povrede sprečava njeno prebrzo izlivanje iz tela. Znoj skoro da potocima lije kako se organizam ne bi u toku borbe i za vreme bežanja pregrejao. Hormoni zvani endorfini, koji smanjuju osećaj bola, naglo povećavaju koncentraciju u krvi, da bi se smanjila osetljivost na bol i da ostala čula ne bi izgubila na oštrini. Funkcije koje u ovako opasnim situacijama nisu od koristi bivaju potisnute: seksualni nagon, varenje i imunski sistem. Sve to u suštini ima za cilj očuvanje energetskih izvora i usmeravanje za potrebe borbe ili bežanja. Ovaj sistem nije se pokazao korisnim samo ljudima u kamenom dobu. I civilizovanim građanima on i te kako stoji na dragocenoj usluzi. Nagli porast koncentracije adrenalina, koji je svojevremeno imao za cilj izoštravanje svih čula čoveka, što je bilo neophodno u jurnjavi i u lovu na mamute, u današnje vreme oličava se u spremnosti za borbu tokom razgovora sa nezadovoljnim kolegom ili, još bolje, šefom. Kad se govori o alarmnoj reakciji, situacija u kojoj naglo menjamo položaj kako bi se sklonili od automobila za koji nam se čini da je preblizu i da ide prebrzo, nimalo se ne razlikuje od reakcije nekadašnjeg bežanja od tigra ili gladnog lava. Ali problem je što današnji stres nije odraz samo borbe za život, već se javlja u talasima, tako da je telo stalno u stanju visokog opreza i što se alarmna zvona u glavi nikada ne prekidaju. Kad se dođe u situaciju da više nema faza smirenja između naleta strasnih talasa, telo gubi priliku da se vrati u normalno stanje i da se stresni hormoni snize na vrednosti tipične za svakodnevne situacije. U svačijem životu, porodica i prijatelji deluju rasterećujuće i smanjuju efekte postojećeg stresa. Nažalost, u današnjem društvu sve je manje prijatelja, a i značaj porodice je znatno manji nego ranije. Nema više bogatstva socijalnih kontakata, tako da mnogo ljudi žive usamljeno, nemajući priliku da razgovaraju s drugim i da podele s nekim radosti ili nevolje. Kad nemoć, izolacija i odsustvo ljubavi izostanu na duže vreme ili trajno, i kad onaj koji je žrtva nema odbrambenu strategiju, onda stres posao obavlja neometano. Biohemijski procesi su stavljeni u stanje permanentnog alarma, što, u stvari, vodi tipičnoj bolesti civilizacije - stresu. Naročito je izraženo pogoršanje imunskog sistema. Nije nepoznato da se u stresnim situacijama često javlja herpes na usnama. U jednoj studiji 400 ispitanika pristalo je na infekciju virusom prehlade. Oni koji su sebe prethodno opisali kao sklone stresu, zaista su brzo postojali žrtve nazeba, dok su učesnici eksperimenta koji su sebe opisali kao opuštene i hladnokrvne, po pravilu svi ostajali pošteđeni dejstva virusa, odnosno pojave prehlade. Na isti način može se objasniti i astma, od koje, inače, pati pet odsto stanovnika. Ovu sumnju je, svojevremeno, izrazila sada poznata doktorka Rozalin Rajt, sa Harvarda, pošto je pregledala 387 beba. One bebe čije su majke bile iz nekog razloga pod stresom za vreme trudnoće imale su u svom telu upadljivo veliku količinu imunoglobulina, tip E, što je inače jedan od najvažnijih rizičnih faktora za pojavu astme i alergije. “Stres je neka vrsta društvenog otrova”, ističe doktorka Rajt, “kad ga čovek udiše onda on remeti imunski sistem”. Osim toga, doktorka ističe i rezultate ankete sprovedene u Portoriku. Bilo je obuhvaćeno 1.213 dece i njihovih porodica. Ispostavilo se da su deca izlagana zlostavljanju i seksualnoj zloupotrebi dvostruko češće obolevala od astme od vršnjaka koji su poticali iz pristojnih porodica. U međuvremenu, lekari su mnogo toga shvatili o stresu i danas bolje objašnjavaju razloge psihičkog opterećenja na pojavu infarkta srca. U nekim slučajevima adrenalin ubrzava puls i prisiljava mišiće srca na dodatni napor kako bi se iz srčanih šupljina izbacila krv u cirkulaciju. Međutim, adrenalin istovremeno izaziva sintezu specifičnog proteina koji dovodi do zapaljenjskih procesa u koronarnim krvnim sudovima. Na taj način priprema se put i teren za pojavu arterioskleroze. Holesterin i masti nagomilavaju se i talože u koronarnim krvnim sudovima, čime ih u znatnoj meri sužavaju. Međutim, nije samo trajno opterećenje uzrok pojačanog rada srčanog mišića. Važniji je emocionalni stres. Ovo je utvrđeno za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu, 2006. Tokom utakmica nemačke fudbalske reprezentacije broj infarkta u Nemačkoj porastao je 2,7 puta u odnosu na svakodnevne situacije. Osim toga, sve više se shvata da stres deluje i na telesnu težinu čoveka. Kada se u nekim situacijama u kancelarijama razvije diskusija, a potom preraste u svađu, mnogi učesnici rasprave traže po fiokama ostatke čokolade, a kad dođu kući, odmah pružaju ruke prema vratima frižidera. Na delu je nezasita potreba za hranom, koju, u suštini, prouzrokuje mozak jer mu je potrebna energija. Iako on čini samo dva procenta telesne težine odrasle osobe, u stresnoj situaciji troši 90 odsto dnevne potrebe za glikozom. Posledica je, naravno, glad, iako je telo već odavno zadovoljilo energetske potrebe. Ta trajna potreba za jelom, koja čak i raste, vremenom dovodi do gojaznosti, porasta koncentracije šećera u krvi, što na kraju prouzrokuje dijabetes tipa 2. Jedan od neurologa sa univerziteta Mek Gil u Montrealu, Alen Dager, smatra da gojaznost sama po sebi predstavlja moćan izazivač stresa, jer svako odricanje od jela i pokušaj izdržavanja neke dijete deluje stresno, što opet, u začaranom krugu budi glad. Dr Dager tvrdi da važeće pravilo po kome je lenjost tela, to jest odsustvo bilo kakvih fizičkih napora, glavni uzrok gojaznosti, u suštini delimično ispravno, jer je u današnje vreme stres mnogo važniji faktor. Hroničan pritisak na ličnost, na mozak deluje kao droga, i bukvalno oštećuje naš organ za mišljenje. Ta oštećenja ne dovode samo do poremećaja nekih moždanih funkcija, nego deluju i na strukturu moždanog tkiva. Ovo shvatanje apsolutno odgovara zapažanjima o deci i mladom svetu koji žive u nenormalnim uslovima. Većina od njih, u kasnijem životu pokazuje sklonost ka depresiji i drugim psihijatrijskim oboljenjima. Najizrazitije dejstvo stresa je na hipokampus – na region odgovoran za učenje i za pamćenje onoga što je važno. Eksperimenti na pacovima pokazali su da se posle uzastopnog dejstva stresa smanjuje zapremina hipokampusa za tri odsto. Ovo je podudarno sa već registrovanim smanjenjem zapremine hipokampusa kod ratnih zarobljenika koji su duševno oboleli posle dugotrajnog mučenja. Ali, pored ovako zastrašujućih činjenica koje neuronaučnici iznose u javnost, ima i optimističnih tonova. Trajni stres, doduše smanjuje veličinu i zapreminu nervnih ćelija, ali se pokazalo da one raspolažu začuđujućom sposobnošću regeneracije i potpunog oporavka. U novije vreme videlo se da prilikom fizičkih aktivnosti dolazi do sinteze proteina zvanog BDNF, koji na mozak deluje kao veštačko đubrivo na njivu. Kad god telo uđe u stresnu situaciju koncentracije tog proteina se smanjuje, a kad se počne sa redovnim i sistematskim fizičkim zamorom tela, koncentracija BDHF-a u krvi raste. Ovo se pokazalo tačnim i u kliničkoj psihijatriji, jer šetnje od po 30 do 45 minuta svakim danom u nedelji deluju isto tako dobro, a nekad i bolje nego lekovi protiv depresije. Medicinari koji dobro razumeju evoluciju, ovome se ne čude. Isto kao što su borba ili bekstvo sa mesta opasnosti urođeni odgovori na pretnje iz okoline, tako je i telesna aktivnost sredstvo kojim se potiru posledice stresa. Međutim, nije dovoljna samo fizička aktivnost već je, po svoj prilici, gimnastika duha ta koja deluje na promenu moždane arhitekture, poremećene usled ataka stresa. Vežbači joge, spiritualisti, oni koji meditiraju, ali i psihoterapeuti, vrlo dobro znaju da se stres može neutralisati. Srećom, već je stavljeno van snage okoštalo pravilo koje je govorilo da se u mozgu može promeniti način izvođenja nekih funkcija, ali da struktura tkiva i kvalitet neurona ostaju zauvek isti. Kliničko i radiografsko ispitivanje budističkih kaluđera koje su obavili neurolozi u SAD pokazali su da meditacija zaista dovodi do vidljivih promena na moždanim strukturama. U „Vajsmanovoj laboratoriji za ispitivanje ponašanja i vizuelno prikazivanje promena u mozgu“ stručnjaci su dobro prostudirali jednog monaha koji je u tibetanskoj samoći meditirao 10.000 sati. Neurolozi su mu fiksirali na obrijanu glavu 128 elektroda i stavili su ga ogrnutog monaškom togom na sto za ispitivanje. Elektroencefalogram je pokazao tako moćne tragove moždane aktivnosti kakve dr Ričard Dejvidson, neurolog u ovoj laboratoriji, po svom pričanju, nikad u životu nije video. Kroz monahovu glavu i mozak strujali su gama talasi, trideset puta intenzivniji nego kod normalnog čoveka. Kad je dr Dejvidson, 2004. godine, publikovao ove podatke, njegove kolege, neurolozi, bacili su se na posao i istraživanja kako bi se tehnika budističke meditacije odomaćila na Zapadu. U Opštoj masečusetskoj bolnici sprovedena je studija na 35 osoba, među kojima je bilo advokata, novinara i lekara. Od svih njih, 20 je svakog dana provodilo po 50 minuta u meditaciji. Preostalih 15 ispitanika slobodno vreme su provodili na razne načine, ali niko od njih nije nikad meditirao. Kada su svi snimljeni na magnetnoj rezonanci, postalo je očigledno da su delovi moždane kore znatno deblji među onima koji su meditirali, nego onima koji nisu. Na ovaj način Brigita Helcel i Sara Lazar pokazale su da postoji fascinantni izlaz iz pakla stresa. Kada je teško izaći na kraj sa zahtevima na poslu i nedostatkom razumevanja i iskazane zahvalnosti za ono što je urađeno, onda je za čoveka najbolje da sve stresne faktore potisne meditacijom. Ono što treba uraditi jeste sesti i prekrstiti noge, okrenuti dlanove nagore, zatvoriti oči i duboko disati. Treba se koncentrisati samo na disanje i misliti samo o tome. To je sva mudrost meditacije. Postavlja se pitanje zbog čega mozak ne može sam da izađe na kraj sa stresom i da se vrati na kolosek sa koga privremeno skreće. U suštini, u susedstvu hipokampusa, levo i desno, postoji struktura koja po obliku podseća na badem. To su amigdala ili kako anatomi kažu, amigdaloidni nukleusi. Amigdala povezuju moždanu koru odgovornu za svesno mišljenje sa regionima zaduženim za kontrolu emocija. Amigdala su uključena u interpretaciju informacija namenjenih izazivanju straha. Npr, kad su amigdala oštećena, pacijent ne prepoznaje informacije koje mu jasno ukazuju na opasnost. Svi događaji sa jakim emocionalnim sadržajem (stres) lakše se vraćaju u svest posle dužeg vremena nego neutralni doživljaju. Još 1966. američki fiziolozi demonstrirali su vezu između amigdala i memorisanja mentalnih slika, nabijenih emocijama. Amigdala su uključena i u procenu karaktera nepoznatih osoba tako što se koriste prethodna znanja i iskustva kako bi se odredilo da li je ta osoba prijateljski raspoložena i da li joj se može verovati. Još od 1988. zna se da osobe sa povređenim amigdalama nemaju sposobnost te vrste procene. Kad neka informacija do nas dođe, ona se istovremeno prenosi u čeoni režanj i u amigdala. U čeonom režnju prepoznajemo sadržaj informacije, jer ćemo koristiti memoriju iz skladišta u najmlađem delu korteksa (svest). Međutim, amigdala tu informaciju analiziraju kao emociju(e) i potom rezultat šalju u hipotalamus koji luči hormone za podizanje odbrambene spremnosti organizma. Npr, kad gledamo nešto što je ili zmija ili kratki konopac, u mrežnjači, tj. retini oba oka javljaju se nervni impulsi. Oni se šalju preko releja u centralnim moždanim strukturama (talamus) do moždane kore i centra za vid u potiljačnom režnju mozga. Odatle ista informacija putuje do čeonog režnja i amigdala. U čeonom režnju prepoznajemo šta smo videli - zmiju ili konopac. U amigdalama, pak, se javlja strah samo ukoliko je to bila zmija, a ukoliko je konopac ne događa se ništa - nema emocionalne reakcije. Tako se stvara odnos iz koga proističu naše odluke i iz kojih vidimo da li smo u situaciji da bežimo sa lica mesta ili da se borimo. U traumatičnim situacijama amigdale su preterano aktivirana i obično odnose prevagu te dominira strah. Kad nekadašnji vojnik i učesnik u opasnim borbama čuje eksploziju gasova u auspuhu automobila njegova reakcija je slična reakciji koju je imao na bojnom polju. Ukoliko su mu amigdala pod stalnom tenzijom, on reaguje kao da je, recimo. u Bagdadu a ne kod kuće. Moglo bi se reći da je naš mozak formiran da se, evoluciono gledano, nalazimo još uvek u kamenom dobu u kome je opasnosti bilo na svakom koraku. Zbog toga i imamo fantastičnu sposobnost pretpostavljanja i izvlačenja zaključaka iz pretpostavki. Ali, uz to postoji ogroman problem. Dešava se da se plašimo i onda kada u stvarnosti ne postoji razlog. Stalnim strahom i neprekidnim stresovima sprečava se stvaranje novih neurona u hipokampusu, što dovodi i do depresije. Na pitanje kako se čovek pod stresom i ogromnim uticajem nezadovoljstva može motivisati da promeni dotadašnji pravac u životu, odgovor bi glasio: morao bi prvo saznati kako nastaje stres, a potom i način na koji se od stresa može odbraniti, odnosno izbeći sudbinu žrtve zbog zablude u kojoj se nalazi njegov mozak. Tokom dana povremeno dolazimo u stresne situacije koje od nas zahtevaju spretnost za otpor ili za bežanje sa mesta događaja. U krajnje opasnim situacijama fizička reakcija je neophodna. Ali u dugotrajnom stresu, posledice trpi svaki deo tela. Meditacija, međutim, deluje sasvim suprotno od stresa, jer telu pomaže da se oporavi. Mirno sedeći s prekrštenim nogama, ispravljenom kičmom i rukama u krilu, pri čemu su dlanovi okrenuti nagore, potrebno je zatvoriti oči i najmanje 20 minuta duboko disati i u tišini razmišljati samo o disanju. Kad smo relaksirani i kad zatvorenih očiju mirno razmišljamo samo o šumu koji čujemo prilikom disanja, onda nam se smanjuje brzina pulsa, krvni pritisak se snižava, korišćenje kiseonika u telu poboljšava se a znojenje smanjuje. Nadbubrežne žlezde smanjuju lučenje kortizola i imunitet se polako povećava. Tokom meditacije, misli se razbistre. LJudi navikli na meditaciju, lako se odriču nekih navika. Meditacija je lepa jer joj je potrebna samo samoća i mir. Korist se oseća već posle prve meditacije od 20, ili još bolje, od 45 minuta Ono što danas znamo. govori nam da je meditacija sigurno sredstvo za potiskivanje efekata stresa iz naše glave, i da uz pomoć fizičke aktivnosti, u većini slučajeva, možemo doći do mira i tišine u sopstvenoj glavi i u sopstvenom telu.  Der Spiegel Preveo s nemačkog i priredio MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ