Da li je Obama zarobljenik „jastrebova“ u Iraku?

Posle Obamine impresivne pobede, postignute novembra ove godine, jedno od glavnih pitanja koje stoji pred novoizabranim predsednikom jeste hoće li on biti u stanju da održi svoje obećanje, dato tokom predsedničke kampanje da će u roku od 16 meseci povući sve američke trupe iz Iraka. Sudbina tog plana za povlačenje s pravom se vidi kao pokazatelj Obamine šire spoljnopolitičke orijentacije i uloge koju će on imati u spoljnoj politici i politici nacionalne bezbednosti. Ova tema predmet je najoštrijeg sukoba između novoizabranog predsednika i američkog vojnog establišmenta koji se suprotstavlja politici povlačenja. Međutim, Barak Obama po ovom pitanju ima izuzetno čvrst stav. Da li će se boriti za svoju političku opciju ili će popustiti pod pritiscima vojnih krugova? U ovom sukobu reč je o temeljnom izboru između strateškog povlačenja iz Irana i nastojanja da se američko vojno prisustvo u ovoj zemlji produži do 2011. godine. Plan Baraka Obame da u roku od 16 meseci od dana stupanja na dužnost povuče američku vojsku iz Iraka, nije bio mamac za antiratno opredeljene glasače, već predstavlja izraz dobro promišljene lične strateške analize. Najjasnije izražen strateški razlog za brzo povlačenje iz Iraka, Obama je naveo u govoru održanom 15. jula kada je rekao da američko vojno prisustvo u Iraku zemlju sprečava da se „suoči sa mnogim pretnjama i iskoristi prilike koje se nalaze pred njom“. Irački rat, tvrdio je tada, „smanjuje našu bezbednost, dovodi u pitanje naš ugled u svetu, ugrožava našu privredu i resurse koji su nam potrebni da odgovorimo na izazove XXI veka“. U intervjuu datom 14. jula NJujork tajmsu Obama je rekao da njegov plan uključuje „taktičko prilagođavanje“ i obećao da će „u cilju bezbednog povlačenja trupa konsultovati komandante na terenu i iračku vladu“ (1). Ali, na konferenciji za štampu, održanoj dva dana kasnije, on je objasnio da ovi novi elementi neće imati uticaja na krajnji rok za povlačenje, već da će samo uticati na dinamiku povlačenja vojske. Obama je naglasio da neće svoj plan menjati i dovoditi u sklad sa preporukama vrhovnog komandanta američkih snaga u Iraku. „Predsednikov posao“, rekao je Obama, „jeste da generalima kaže šta treba da rade“. Kad se konačno sreo sa Petreusom u Bagdadu, krajem jula, on je, prema pisanju DŽoa Klajna u Tajmu, odbacio generalovo zalaganje za „uslovljeno” povlačenje i naglasio da će doneti odluku u skladu sa sopstvenom procenom troškova daljeg američkog vojnog prisustva u Iraku. Ostaci Al kaide u Mesopotamiji Ali u ovom planu postoji jedno nejasno mesto. On je, naime, istakao da će „u Iraku zadržati manje vojne snage za izvršavanje ograničenih vojnih zadataka“ u koje spadaju ne samo obučavanje iračke vojske već i „uništenje svih ostataka Al kaide u Mesopotamiji“. Ranije je, međutim, izjavio kako će snage za borbu protiv Al kaide biti smeštene u nekim drugim zemljama Bliskog istoka. Obama, kao i svi u Vašingtonu, očekuje da će američko-irački „sporazum o statusu vojnih snaga“ (SOFA), omogućiti dugoročno vojno prisustvo u ovoj zemlji. Još sredinom avgusta, Bušova administracija je isticala da datumi za povlačenje borbenih snaga moraju zavisiti od „uslova”. Međutim, irački predsednik vlade Nuri al-Maliki, neočekivano je prisilio Buša da prihvati ne samo potpuno povlačenje svih borbenih trupa do kraja 2011, već da do tog datuma povuče i sve neborbene jedinice. On je takođe tražio da se američke trupe iz gradova povuku do juna 2009, i da se premeste u baze čiju će lokaciju odrediti pomenuti sporazum. Konačni SOFA sporazum, koji je Bušova administracija prihvatila 6. novembra, zahteva od Vašingtona da izloži detaljan plan za potpuno povlačenje i da stvori „mehanizam i uslove za smanjivanje američkog vojnog prisustva u okviru datog perioda”. Ovaj sporazum zabranjuje američkim trupama da deluju u zemlji bez iračkog odobrenja; takođe zahteva i zabranu hapšenja Iračana bez iračkog sudskog naloga. On uključuje apsolutnu zabranu korišćenja iračke teritorije ili vazdušnog prostora za „izvođenje napada na druge zemlje”. U vreme kada je Barak Obama izabran, njegov plan o povlačenju u roku od 6 meseci bio je sasvim u skladu sa ciljevima američko-iračkog sporazuma. Međutim, rukovodeće vojne strukture Sjedinjenih Država ni izdaleka nisu prihvatile ni njegov plan niti uslove povlačenja utvrđene u SOFA-i. U stvari, vrlo brzo je postalo jasno da vojna i pentagonska birokratija hoće ovaj sporazum da protumači na svoj način. Sedamdeset dva sata posle Obaminog izbora, časopis Tajm naveo je reči komandanta američkih snaga u Iraku, generala Rejmonda Odjerna, koji je rekao da će povlačenje vojske biti izvedeno „lagano, na odgovarajući način i bez gubljenja onoga što smo već postigli“. Tajm je izvestio, takođe, da su „visoki američki vojni zvaničnici spremni da Obami savetuju da svoje obećanje dato u kampanji, prilagodi situaciji na terenu“ (2). Tri dana kasnije Vašington post donosi vest da se admiral Majkl Malen, načelnih združenog generalštaba američke vojske, planu za povlačenje suprotstavlja kao „opasnom” i insistira da „smanjivanje broja vojnika bude uslovljeno stanjem na terenu“. Post navodi „eksperte za odbranu“ koji kažu da je sukob između Obame i ovih vojnih rukovodilaca „neizbežan“, posebno ako Obama bude tražio da se kao što je ponovo potvrdio na svom veb-sajtu, svakog meseca iz Iraka povlače po dve brigade. Obraćajući se novinarima 16. novembra, Malejn je obnarodovao svoju nameru da Obamu posavetuje da tempo i obim povlačenja vojske prilagodi događajima na terenu. Ova izjava predstavlja otvoren izazov iračkoj politici novoizabranog predsednika. Vašington post je 18. novembra izvestio kako pentagonski zvaničnici kažu da im vremenski okvir dat u sporazumu omogućuje da bezbedno povuku svu opremu i oko 150.000 vojnika iz Iraka ali i da „ponavljaju da ovo povlačenje treba izvesti samo ako budu povoljni uslovi za njega”. Ovi zvaničnici koji shvataju da sporazum odbacuje uslovljen pristup, i da se zalaže za čvrst vremenski okvir, na taj način tvrde da Sjedinjene Države ne treba da osećaju obavezu prema roku za povlačenje, koji su u sporazumu potpisali. Uskoro je postalo jasno da je trajno vojno prisustvo, zasnovano na odgovarajućim okolnostima, deo šireg plana Bušove administracije i vojnih krugova da izbegnu ključne odredbe SOFA-e. Vašington post je 25. novembra doneo vest da su zvaničnici Bušove administracije tajno prihvatili „tumačenja” zabrane korišćenja iračkih baza na druge zemlje, i zahteva da se iračka vlada unapred obavesti o vojnim operacijama, tumačenja koja će omogućiti Sjedinjenim Državama da „zaobiđu“ ova zakonska ograničenja. Planirano je da se „pravo na samoodbranu“ koje postoji u sporazumu, iskoristi kao opravdanje za napade na ciljeve u Siriji i Iranu, i da se o planovima za vojne operacije irački zvaničnici obaveštavaju tek u roku od mesec dana. Bušova administracija je ova „tumačenja“ skrivala od iračke vlade koja bi ih sasvim sigurno odmah odbacila. U stvari, one i nisu „tumačenja“ sporazuma već predlozi da se on promeni. Uslov u Sporazumu jeste ne da iračka vlada bude obaveštena o vojnim operacijama, već da za njih da svoje odobrenje. Kao i da se te operacije izvode „u punoj saradnji sa iračkim vlastima“. Zabrana „napada na druge zemlje“ u Sporazumu je apsolutna i bezuslovna. Jednu još ozbiljniju smicalicu Pentagonovih planera za podrivanje namera SOFA-e otkrio je NJujork tajms koji je 4. decembra doneo vest:“„Pentagonovi planeri predlažu preimenovanje nekih jedinica tako da one koje se sada vode kao borbene trupe, mogu dobiti drugu namenu i biti redefinisane kao snage za obuku i podršku iračkoj vojsci.“ Tajms ukazuje da je predloženo „preimenovanje“ način na koji će „Obamin cilj biti samo delimično realizovan“. Naravno, stvari su sasvim suprotne. NJujork tajms piše kako Pentagonovi planeri traže da bar 70.000 američkih vojnika ostane u Iraku, i posle 2011. godine. Šta plan za trajno držanje trupa u Iraku pod izgovorom „obuke i podrške” iračkoj vojsci, insistiranje admirala Malejna i drugih vojnih rukovodilaca na „uslovljenom povlačenju“, i smišljanje opravdanja za ignorisanje ograničenja američkih vojnih operacija, imaju zajedničko sa namerom vojnih krugova Sjedinjenih Država i njihovih civilnih saveznika, da revidiraju kako Obamin plan za povlačenje tako i američko-irački sporazum. Obama je, dakle, suočen sa pentagonskom birokratijom koja izražava čvrsto opredeljenje da u Iraku nastavi kurs koji je u direktnoj suprotnosti kako sa njegovom politikom, tako i sa ciljevima iračke vlade. Gotovo neizdrživi politički pritisak na Obamu da na čelu Pentagona zadrži državnog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa, mora se shvatiti u kontekstu ovog otvorenog osporavanja vodeće Obamine uloge u rešavanju jedne izuzetno važne stvari. Zadržavanje Roberta Gejtsa na čelu Ministarstva odbrane Pritisak je počeo 24 časa posle Obaminog izbora, kada je NJujork tajms izvestio da se za ostajanje Gejtsa na čelo Pentagona „javno zalažu kolumnisti i komentatori, a tajno vodeći kongresni glasovi u Obaminoj partiji...“ Javno naveden razlog za ovo naimenovanje bez presedana jeste kontinuitet i stabilnost odbrane u trenutku kada su Sjedinjene Države uključene u dva rata. U stvari, prema izvoru bliskom Obami, razlozi su čisto političke prirode: demokrati koji su svesni svoje političke ranjivosti po pitanju nacionalne bezbednosti, žele da im Gejts, kao republikanac zadužen za iračku politiku, pruži pokriće. Implikacija Obaminog izbora Gejtsa, međutim, jasna je. Gejts je poznat kao protivnik Obaminog plana o povlačenju. Nezamislivo je da on nije u punoj meri uključen u planiranje pentagonske politike koja namerava da revidira američko-irački sporazum o povlačenju i da, što je moguće više, produži američko vojno prisustvo u toj zemlji. S obzirom na širinu obima i složen karakter ovog prisustva, verovatno se on nalazi u samom njegovom centru. Mada Obama može nastaviti da drži govore o iračkoj politici, Gejtsovo naimenovanje znači da je kontrola ove stvari iz Bele kuće prešla na Pentagonsku birokratiju. Ako mu se ne dopadne ono što Gejts radi u Iraku, Obama nema mogućnost da mu zapreti otpuštanjem. Na temelju onoga što se već sada zna, Pentagon će nastaviti da i pod Obaminom administracijom, koristi sva dostupna sredstva da ukine ne samo sporazum već ako treba da obori irački režim, sa ciljem da tamo uspostavi trajno vojno prisustvo. Priča o tome kako je Obama ustupio efektivnu kontrolu nad iračkom politikom, stoga sadrži jednu duboku pouku o prirodi moći i vlasti nad stvarima od posebnog interesa za vojne rukovodioce i civilne saveznike. Ona pokazuje kako je slab i prazan demokratski sistem odbrane pred dominantnim uticajem američke vojske i njenih saveznika, kada se ujedine i odluče da sprovedu svoje namere. × 1.„My plan for Iraq“, The New York Times, 14. juli 2008. 2.Time Magasine, New York, 27. novembar 2008.