KNT, ključ španske zagonetke

Tokom perioda Republike (1931-1936) i građanskog rata (1936-1939), anarho-sindikalizam imao je u Španiji centralnu ulogu. NJegova glavna organizacija, Nacionalna konfederacija rada (KNT), u junu 1931. imala je 535.000 članova, a tokom rata taj broj se povećao na 2 miliona. Ova situacija je u potpunoj suprotnosti sa današnjim stanjem jer je anarhosindikalistički pokret praktično nestao iz španskog društva. U najboljem slučaju, zauzima jedno izuzetno marginalno mesto s obzirom na ono što je nekada bio. Čitav niz faktora objašnjava ovo opadanje: frankistička represija, unutrašnji sukobi, odsustvo smene generacija i nedostatak jače inostrane pomoći. Režim Franciska Franka, proganjao je sindikate, a posebno KNT - tajnu organizaciju čije je rukovodeće organe policija često hvatala i rasturala. Tokom prvih 10 godina, rastureno je 11 nacionalnih i više od 60 regionalnih komiteta; mnogi rukovodioci su pobijeni, kao što se desilo u Valensiji 1941. Mada je autoritarni policijski karakter frankizma predstavljao opasnost za svaku tajnu organizaciju, KNT mu je olakšao posao zadržavajući istu federalnu strukturu – sindikat regionalni i nacionalni komitet – koju je imao i u doba kada je bio legalna organizacija. Ubeđeni u skoru propast Frankovog režima, njegovi rukovodioci su akcenat stavljali na broj – 1946. KNT je u Španiji imao između 50.000 i 60.000 članova – na štetu bezbednosti zasnovane na strogoj disciplini i malim grupama prilagođenim uslovima ilegalnog delovanja. Zbog toga je pad bilo kog komiteta mogao dovesti do rasturanja čitavog lanca organizacije i hapšenja desetina aktivista. Rezultat je bio proređivanje redova i gotovo potpuni nedostatak KNT kao masovne organizacije, tokom 50-ih godina prošlog veka. Osim toga, mada su sve antifrankističke organizacije u određenom stepenu bile pogođene unutrašnjim borbama, nastalim posle Drugog svetskog rata, ovi sukobi posebno su bili žestoki između članova KNT-a. Ta sučeljavanja dovela su do prve podele anarhističkog pokreta koja je trajala 16 godina (1945-1961), a zatim do druge i konačne podele do koje je došlo sredinom 60-ih godina prošlog veka. Obe organizacije zadržale su iste skraćenice. „Ortodoksni“ KNT prevashodno revolucionarni i uglavnom u egzilu – pod vođstvom Federika Montsenija i Herminala Esgleasa – zalagao se za povratak na čiste anarhističke principe. Braneći kolektivizacije i milicije, ova frakcija je želela da zatvori stranicu učešća u republikanskim vladama za vreme građanskog rata, učešća koga je smatrala jednim od uzroka slabljenja anarhističkog pokreta. Sa svoje strane „posibilistički“ KNT, sindikalizovan i većinski u Španiji, istrajavao je na saradnji sa ostalim antifrankističkim organizacijama, uključujući i učešće u republikanskim vladama u egzilu. Ove dve organizacije razišle su se i u pogledu taktike koju treba primeniti za obaranje Frankovog režima. Dok su „ortodoksni“ naglasak stavljali na direktnu akciju, to jest na pobunu, sabotažu i atentate, „posibilisti“ su se zalagali za političke pregovore, sa ciljem da se povežu sa zapadnim silama i izazovu pad diktature. Prema prvima, kao što je i napisano u njihovom listu KNT u decembru 1945, „Frankov pad biće rezultat direktne akcije usmerene protiv svih oblika tiranije...nezavisno od diplomatske aktivnosti i bilo koje vlade“. Stoga je na Kongresu u Tuluzu, 1947, „ortodoksni“ KNT stvorio Komisiju za odbranu, zaduženu da organizuje direktne akcije širom Španije. Sa svoje strane, „posibilisti“ su videvši kako represija podriva delovanje aktivista, zaključili da bez međunarodne pomoći nije moguće oboriti diktatora. NJihov Nacionalni komitet je sebi postavio sledeće pitanje: „Ako je narod poražen, sa oružjem u ruci, kako ćemo ga pozvati u borbu sada kad su mu ruke prazne?“ Ovo sučeljavanje bilo je izuzetno kobno po anarhiste: rukovodstvo „ortodoksnih“ slalo je svoje aktiviste u Španiju da iz direkcija tajnih organizacija isteruju „posibiliste“. Takvo ponašanje je zbunjivalo aktiviste a u određenim slučajevima olakšavalo represivno delovanje režima. Šta više, KNT koji je ostao u Španiji lišio je sebe ekonomske pomoći, koju je u trenucima preke potrebe mogao dobiti od većinske organizacije u egzilu. Međutim, unutrašnje borbe nisu poštedele ni ovu organizaciju. Raspuštanje lokalnih sekcija i isključivanje aktivista, postali su redovna praksa, posebno 1967. posle stvaranja jedne „komisije za sporna pitanja“ koju su neki militanti doživljavali kao istinsku „mašinu za izricanje kazni“. Ovo delovanje uzelo je takve razmere, da je od 50.000 članova predstavljenih na Kongresu u Parizu 1945, 30 godina kasnije ostalo tek malo više od 2.000. Sa pobedom „ortodoksnih“ „Sveta trilogija“ (Revolucionarni sindikalizam, direktna akcija i anarhistički komunizam), prihvaćena na svim poratnim kongresima, služila je kao vodič za buduće delovanje. KNT je nastavio da na državu gleda kao na svog neprijatelja u času kada je njena povećana uloga u preraspodeli bogatstva, oslabila dejstvo te kritike među radnicima, koji su iz pomenute uloge izvlačili veliku korist. Ali, nesumnjivo najveći minus za organizaciju bilo je odsustvo smene generacija u njoj samoj: njeni aktivisti ostali su vezani za građanski rat. U Španiji, KNT je odbio učešće u vertikalnim frankističkim sindikatima (1), što je otežalo kontakt sa mladim radnicima i njihovo pridobijanje. Značajan primer: od 44 člana uhapšenih tokom 60-ih, 41 član je na početku građanskog rata imao više od 18 godina. Isti fenomen zadesio je i organizaciju u egzilu: ulažući svu energiju u Španiju i negujući nadu u povratak, ova organizacija ostala je na margini socijalnih i političkih borbi u koju je izbegla. Na taj način ona se lišila važnih izvora za svoje obnavljanje i napustila oblasti u kojima su anarhisti tradicionalno predstavljali avangardu, kao što su odbrana lične slobode, kulture i seksualnosti. Posle smrti diktatora treba ukazati na nedostatak međunarodne pomoći. Dok su drugi antifrankistički pokreti dobijali značajnu podršku iz inostranstva, KNT se na početku krivudavog puta demokratske tranzicije našao potpuno sam. Veći broj drugih evropskih i latinoameričkih anarhističkih pokreta takođe je zbog represije u sopstvenim zemljama i unutrašnjih borbi, pretrpeo veliku štetu. Oni nisu mogli zato da u ključnom trenutku pruže značajniju podršku španskom anarhosindikalizmu. Uprkos nekoliko masovnih i prolaznih manifestacija, sa početka demokratskog procesa (kao što su bili miting u San Sebastijanu organizovan 1977, ili anarhistički dani u Barseloni), KNT nije uspeo da povrati svoju nekadašnju snagu i slavu. 1. Reč je bila o jednom zvaničnom obliku korporativističkog sindikalizma pod kontrolom frankističkog režima. Progresivna integracija u njegove redove socijalističkih i komunističkih aktivista povećala je njihovu borbenost i od frankističkog sindikata stvorilo fabriku kadrova za stvaranje radničkih sindikata u periodu demokratske tranzicije, kao što su Generalna unija radnika (UGT) ili Komisiones obreras (CCOO).