Usamljeni Pjer-Žozef Prudon

Koliko dobro poznajemo misao Pjera-Žozef Prudona dvesta godina posle njegovog rođenja, 15. januara 1809? Znamo za tezu „svojina to je krađa“, i gotovo ništa više. Onaj za koga je Sen-Bev rekao da je najveći prozaista svoga doba, a Žorž Sorel da je najveći francuski filozof XIX veka, može se naći samo u anarhističkim bibliotekama i policama erudita. Za razliku od drugih mislilaca i pisaca iz iste epohe – Karla Marksa, Ogista Konta, Žila Mišlea, Viktor Igoa i Aleksisa de Tokvila – velike izdavačke kuće ga zaobilaze. Stogodišnjica njegovog rođenja 1909. prošla je gotovo nezapaženo. Tadašnji predsednik republike Arman Falijer otišao je u Bezanson, Prudonovo rodno mesto, i tamo otkrio bronzanu statuu „oca anarhizma“. Dirkemovski sociolozi (1) radikalno socijalistički pravnici i mnogi sindikalni aktivisti pokazivali su zanimanje za njega. Ali, anarhosindikalistički talas brzo se povukao. Intelektualci i radnici koji su pre Prvog svetskog rata poštovali Prudona, pokušali su da ga posle Ruske revolucije pretvore u Marksovog protivnika. Sa svoje strane, pristalice vlade iz Višija preuzeli su iz njegove misli neke korporativističke aspekte sa ciljem da uz njihovu pomoć učvrste legitimitet svog režima. To ipak nije spaslo statuu iz Bezansona, koju su nacisti tokom okupacije pretopili; ugled ovog mislioca kod progresista, na ovaj način bio je trajno pogođen. Utoliko pre što je posle rata u Francuskoj na intelektualnoj levici dominirao marksizam a drugi bogati izvori društvene misli XIX veka, bili potisnuti u pozadinu. Nije, dakle, bilo mesta za Prudona, koji je tražio srednji put između privatne svojine (isključivo prisvajanje dobara od strane pojedinaca) i komunizma (prisvajanje i egalitarna raspodela dobara od strane države). Odakle dolazi ovaj preteča anarhističkog „trećeg puta“. Sin krčmara i kuvarice, Prudon je ispoljio veliki dar za književnost, ali zbog finansijskih problema je morao da napusti studije i zaposli se kao slovoslagač. Zahvaljujući podršci izvesnog Frank-Kontoa, dobio je trogodišnju stipendiju na Akademiji u Bezansonu, radi nastavka svojih lingvističkih i filoloških istraživanja. Prudon je tada shvatio svu dubinu klasne podele, i stekao iskustvo o jazu koji ga deli od drugih članova ovog Instituta, koji su svoja istraživanja nastavljali u Parizu. Takođe je postao svestan granica liberalnih teoretičara Restauracije i Julske monarhije, koji su suverenitet zasnivali na višim „sposobnostima“ posednika. To je doba imovinskog cenzusa u glasanju: onaj koji ima, glasa za onog ko ima više od njega. Nasuprot neotuđivom i svetom pravu svojine, stvarnost bede i pauperizacije suprotstavljala se nadama liberala, koji su nastojali da društveni poredak utemelje u građanskom pravu privatnih posednika. Ubeđen da je raspodela bogatstva u društvu važnija od političkog predstavništva, Prudon u proširenju prava glasa za koje su se zalagali neki republikanci, nije video pravo rešenje za problem društvene nejednakosti. Ovaj zaključak doveo ga je do političke ekonomije. Posle junskih događaja 1848. on je postao najsatanizovaniji čovek svoga doba Prudon smatra da vrednost neke stvari treba da zavisi od njene „korisnosti“, to jest od njenih društvenih posledica, realnih i materijalnih. Ekonomisti njegovog doba, koji su cirkulaciju bogatstva zasnovanu na razmeni, stavljali u prvi plan, vrednost stvari određivali su nezavisno od osnovnih potreba proizvođača. „Proizvodi se menjaju za proizvode“, govorio je u to doba Žan-Batist Sej (1767-1832), što se svodi na tezu da se prodaja roba podstiče trgovinom sa drugim robama i da u krajnjoj liniji proizvodi vrede onoliko koliko koštaju. Zasnovana na konvenciji, vrednost dakle, nema utvrđen temelj. Prema Prudonu, vrednost nekog proizvoda meri se njegovom korisnošću. Da se razumemo, ideal ravnoteže između proizvodnje i potrošnje je trenutno neostvariv; da bi se ostvario prodati proizvod i rad koji je uložen u njega treba da se izjednače. Međutim, pravna priroda svojine predstavlja prepreku za ravnopravnu razmenu, jer bogatstvo ostaje koncentrisano u rukama veleposednika, rentijera i kapitalista. Stoga je potrebno da se Sejov zakon (ponuda stvara potrošnju) protumači na revolucionaran način. Zanimljivo, ove teze privukle su liberalne ekonomiste, Prudonove savremenike, pre svih Adolfa Blankija, rođenog brata revolucionara Luja-Ogista Blankija. Činilo se da su oni u stanju da uspostave most između kritike socijalista (kojima Prudon zamera da pišu neohrišćanske galimatijase kojima izražavaju neodređena i dobronamerna osećanja poput bratstva) i kritike ekonomista, pravnika i filozofa postojećeg poretka. Na ovom terenu sasvim je verovatno da je i sam Karl Maks cenio teoriju viška vrednosti koju je Prudon formulisao u svom delu „Šta je svojina?“ (1840): „Kapitalista, kažu, radnicima plaća njihov radni dan; da budemo precizni, kapitalista plaća onoliko radnih dana koliko zapošljava radnika što ipak nije isto. Jer, on nije platio onu ogromnu snagu koja proizlazi iz jedinstva i harmonije radnika, iz konvergencije i simultanosti njihovih napora. Dve stotine grenadira za nekoliko sati postavili su Obelisk iz Luksora na njegov temelj; da li bi jedan čovek za 200 dana mogao da postigne isti cilj? Međutim, po računu kapitaliste zbir plata ostaje isti. Ali, pretvaranje pustinje u plodnu zemlju, izgradnja kuća, to je obelisk koga treba podići, planina koju treba premestiti. Najmanje bogatstvo, najneuglednije preduzeće, pokretanje najbeznačajnije industrije, zahtevaju saradnju rada i talenata toliko različitih, da jedan čovek nikada nije dovoljan.“ Nesumnjivo, i Marks je delio Prudonovu kritiku onoga što je i on sam, u spisima iz 1844. nazvao „Sirovi komunizam“. Raskid između ova dva čoveka, koji su se često viđali u Parizu, desio se 1846. godine. Marks nije krio sarkazam prema autoru koji na prvom mestu želi, kako se izrazio u svom pismu raskida, da privatnu svojinu peče na maloj vatri. Prudonovu želju da, u cilju rušenja kapitalizma, pomiri proletarijat i srednju klasu, on je ocenio kao sklonost „sitnog buržuja koji se stalno koleba između kapitala i rada, između političke ekonomije i komunizma“. Posle Revolucije 1848. i uspostavljanja Druge Republike, Prudon je izabrana za poslanika. Predsedavao je skupštinskim odborom za finansije. Tamo je zahtevao stvaranje jedne nacionalne banke koja će biti u stanju da centralizuje finansije i u kojoj će novac uložen u proizvodnju imati čisto fiducijarnu vrednost (franak je tada imao zlatnu podlogu). Prudon je takođe tražio smanjenje kamatne, interesne stope, i smanjenje stanarina i zakupnina. Posle junskih događaja (2) ovi predlozi doneli su mu, u buržoaskoj štampi, status najozloglašenijeg i najismejavanijeg čoveka toga doba. Pošto su se prudonovski projekti reformi završili neuspehom, njihov autor je počeo da razmišlja o aporijama političkog predstavljanja. Po njegovom mišljenju, iskustvo Druge Republike pokazalo je pojavu izborne oligarhije, u kojoj poslanici nisu istinski mandatari, jer se pristanak građana na postojeće zakone izražava samo posredno, preko skupštinskih izbora. Posle izbora narod uglavnom ostaje nemoćan, u odnosu na svoje delegate, koje može da kazni samo odbijajući da ih ponovo bira. U stvari, jaz između birača i biranih, brzo se širi. I Prudon svedoči: „Treba provesti neko vreme u tom izolovanom gnezdu koga zovu Narodna skupština, pa da se shvati kako su ljudi koji pojma nemaju o stanju koje vlada u zemlji gotovo uvek oni koji tu zemlju predstavljaju” (3). Proletarijat treba da stvori asocijacije zasnovane na principu uzajamnosti Ali, njegova analiza ide i dalje od ove konstatacije: on smatra da Ustav iz 1848. predsedniku republike daje suviše veliku vlast i da se kretanje ka diktaturi ne može izbeći. Utamničen zato što je obnarodovao spletke Luja-Napoleona Bonaparte (4), razočaran, kako kukavičlukom buržoazije, suočene sa državnim udarom 2. decembra 1851, tako i popularnošću carskog režima u širokim narodnim slojevima, Prudon je iz svoje ćelije posmatrao sa gorčinom uspostavljanje Drugoga carstva. Posle izlaska iz zatvora 1852, on ustaje protiv koncentracije bogatstva – povezanim sa davanjem koncesija na železnici i gledanja kroz prste berzanskim špekulantima – u rukama manjine. Godine 1858. morao je da pobegne u Belgiju, da ne bi ponovo bio uhapšen, zbog objavljivanja svoje antiklerikalne knjige „O pravdi u revoluciji i crkvi“. U Pariz se vratio tek pred kraj života, pesimističniji nego ikad prema „demokratskom“ karakteru opšteg prava glasa. U svojim poslednjim spisima, pisanim pred smrt 19. januara 1865, Prudon ističe beskorisnost čak i proleterskih kandidata. Radnička klasa treba da raskine sa „buržoaskim institucijama“, da stvori asocijacije zasnovane na načelu uzajamnosti, i da ovu uzajamnost institucionalizuje. Ukratko, treba da uspostavi „radničku demokratiju“. Ako ostavimo po strani određene aspekte Prudonovih shvatanja, (antifeminizam, mizoginiju, čak nagoveštaj antisemitizma), česte kod socijalista XIX veka, njegova misao ostaje još uvek aktuelna. Naročito ako se ima u vidu klima skepticizma prema funkcionisanju demokratskog sistema u zemljama razvijenog kapitalizma. Jer, nije sigurno da političke stranke interese radničke klase i širokih slojeva danas bolje „zastupaju“ nego što su to činile političke partije Prudonovog doba... Da li u današnjim pokušajima da se socijalizam „modernizuje“ ima mesta za ideologiju koja se zalaže za radikalni ali miroljubivi klasni raskid; koja traži organizaciju društva utemeljenu na podeli rada i teži smanjivanju razlike u platama; koja zahteva pravdu ali vodi računa o ekonomiji; koja se zalaže za uspostavljanje socio-profesionalnog predstavničkog sistema, umesto opšteg prava glasa koje može da preraste u cezarizam; koja objavljuje rat špekulantima i bogatašima; koja zahteva radikalni federalizam i koja osuđuje „humanitarne“ intervencije velikih sila u multietničkim zemljama. Ili je ipak Prudonova sudbina da ga poštuju samo oni koji su marginalizovani, kojih nema u velikim medijima, koji anarhističke biblioteke vole više od svetlosti reflektora. Čekajući malo verovatni dolazak predsednika Republike u Bezanson, na proslavu Prudonove 200–godišnjice, 15. januara 2009, možemo se nadati da će ovaj mislilac ili aktivista ponovo zadobiti bar deo slave koju je uživao pre 100 godina. × 1. Emil Dirkem (1858-1917), jedan je od osnivača sociologije shvaćene kao nauke o društvenim činjenicama. 2. Nacionalna skupština, u kojoj su posle 23. aprila 1848. dominirali konzervativci, zatvorila je nacionalne radionice – organizaciju namenjenu traženju posla za nezaposlene radnike – i time izazvala žestoku pobunu u prestonici. Između 22. i 26. juna, ubijeno je više od 4.000 pobunjenika. Toliko ih je deportovano u Alžir. 3. Pierre-Joseph Prouthon, Confessions d’un revolutionnair, 1849. 4. Koji je trijumfalno izabran za predsednika republike u decembru 1848.