Kafe “Mažestik”

Najotmeniji beogradski hotel, “Mažestik”, otvoren je 1937, baš one godine kada sam se i ja slučajno rodio, ali u njega sam ušao prvi put tek osamnaest godina kasnije, sa strahom siromašnog rođaka iz provincije od blistavih ogledala, velikog, prašnjavog persijskog tepiha i strogog livrejisanog šefa sale džinovskog rasta, koji je čuvao ulaz u ovo svetilište otmenosti. Hotel koji se nalazi na dvadesetak koraka od Knez Mihailove, gotovo neprimetan, ušuškan okolnim zgradama, projektovao je i sagradio arhitekta Minić, koji je za sebe zadržao poslednji sprat-penthauz. Lift je bio obložen najfinijom japanskom svilom, toliko tesan da su se dvoje, koji bi ušli u njega, osećali kao u zagrljaju. Mirisao je na skupe parfeme. Život “Mažestika” odvijao se slično mome (prošli smo kroz slične stvari); do rata su u njemu sedela beogradska gospoda uz kapucinere, za vreme rata Nemci, a posle, u zimu četrdeset četvrte, u njega se useliše zapadne ambasade koje još nisu imale svoje zgrade, tako da je svaka ambasada dobila po sobu-dve. U jednoj od njih, britanskoj, živeo je i veliki engleski pisac Lorens Darel, autor Aleksandrijskog kvarteta, kao špijun – zvanično, skromni ataše za štampu. Odatle je pisao svoja sarkastična pisma Henriju Mileru o Beogradu, koji je za njega bio jedan od najružnijih gradova Evrope, i o sumornim Beograđanima, neobrijanim i bez svih zuba, bez osmeha i radosti, u sveopštem sivilu novog režima. Napisao je i roman o nama: Beli orlovi nad Srbijom. U kafe “Mažestika”, u kome su sem diplomata, sedele prve posleratne kurve i udbaši koji su sve kontrolisali, ulazilo se sa specijalnim propusnicama koje su posedovali samo izabrani. Tu su čaj u pet sati pili gojazni, briljantni Vinaver u uflekanom odelu sa velikom torbom, Milan Bogdanović, nadrealista Qubiša Jocić, nezaobilazni Zuko Yumhur, gospođa Julija Najman i stari prevodioci. Beograd je pun zavisti gledao taj raskošni, udobni kafe kroz velika stakla izloga, koja su se začudo, za razliku od ostalih, prala svakog dana. Zatim nastadoše burna vremena, nekuda nestadoše gospođe kurve, stranci dobiše svoje ambasade, a u kafeu ostade samo za jednim stolom ostrvce bivših policajaca, penzionisanih zajedno sa Aleksandrom Rankovićem. Bili su mahom Crnogorci pa se njihov mermerni stočić sve više pretvarao u crvotočni drveni astal cetinjske “Lokande”, a za njim ih je znalo sedeti i po petnaestak uz kafe i lozove rakije, sa sveže odštampanom “Borbom” u džepu. Posle svega što su izgubili, ostala im je navika da kontrolišu stalne goste “Mažestika”. Mažestik – treći sto, desno, naziv je već odavno zaboravljene knjige koju je o njima napisao švedski dopisnik iz Jugoslavije i objavio u Stokholmu. Domaćin stola bio je Milenko Milović, otmen čovek srednjih godina sa odnegovanim riđim brkovima, skupocenom lulom u zubima, sakoima od kašmira i blistavim “balijevim” cipelama. Titov prevodilac, znao je savršeno norveški i švedski jer je tamo bio u logoru, a bio je i nosilac njihovog najvišeg odlikovanja “Polarne zvezde”. Stizao je prvi u “Mažestik”, naručivao kafu, a za njim su dolazili i ostali, koje su žene verovatno isterale iz kuće da im ne dosađuju: bivši ministri, ambasadori, komandanti Golog otoka, islednici i njihove žrtve, koje je vreme izmirilo. Kakav je bio V. D. kao islednik? Pitao sam nekada čuvenog fudbalera Škobu Božovića, golootočanina, a on mi reče da je znao da odalami šakom, ali da je posle, kao slučajno, zaboravljao kutiju cigara da bi imali šta da puše. Tu je sedeo i Lajo Labudović, komandant Odreda za likvidaciju narodnih izdajnika 1944. Veoma mršav, visok čovek, slomljenog nosa, istaknutih jagodica i žmirkavih, opasnih očiju. Neprestano je dugim vretenastim prstima okretao po stolu upaljač ili šibicu dok mu je “otkačena” noga udarala stalno o patos otkrivajući unutrašnju napetost. Legenda kaže da su u njegovu kancelariju, dok su se čuli plotuni streljačkog voda iz dvorišta zatvora, uveli, u to vreme, najlepšu beogradsku glumicu. Sa nogama na stolu, Lujo joj pruži list hartije i olovku: “Piši, kurvo, sa kojim si sve fašistima spavala?” “Oprostite, gosn komesar” – reče ona – “da li biste mi dali još jedan list hartije?” U tom trenutku, kao bez duše, u kancelariju utrča Žorž Skrigin, zagrebački baletan, ruski emigrant, koji je starom “lajkom”, koju je slučajno poneo u partizane, napravio najlepše i najčuvenije Titove portrete za vreme rata i reče Laji da je drugarica sarađivala sa partizanima i da je on ovog trenutka uzima za ženu, našta glumica, zagrljena s njim, njišući izazovno bokovima izađe iz kancelarije – predvorja smrti. Lajo se do smrti kajao što je nije likvidirao na vreme. Pored Žorža Skrigina, u kafeu je redovno za tim stolom sedeo i režiser Braslav Borozan, prvoborac i brat splitskog narodnog heroja. Imao je običaj da u kafe dovede i svog malog foksterijera, zimi odevenog u prsluk od škotskog tvida. “Da sam te sreo četrdeset i četvrte sa tim paščetom – govorio mu je Lajo Labudović – ne bi živu glavu izvukli ni ti ni on!” “A i ja tebe da sam vidio u tom američkom džinsu poslije rata – odgovarao je Borozan – ne bi se ni ti dobro proveo...” No, duša stola (neka bude zabeleženo i njegovo ime), bio je Duko Ćetković, brat narodnog heroja Jelene Ćetković, otežao čovek ogromne trbušine, u uflekanom sakou i razdrljenoj košulji, s cigarom koja mu je stalno visila u uglu usana, čiji je pepeo padao na revere; fanatični obožavalac Rusa, koji je završio policijsku akademiju u Moskvi. “Na zidu moje učionice stajala je slika čovjeka čelično plavijeh očiju – govorio nam je Duko o portretu Đeržinskog – ispod koje je pisalo SA MARKSOM U LIJEVOJ A KNUTOM U DESNOJ RUCI”. Šta ovo bi, Duko, pitali smo Danilo Kiš i ja Ćetkovića onog davnog leta, 1968, kada su Rusi ušli u Čehoslovačku, a on nam odgovori da su „mali narodi čip u igri pokera velikijeh sila!” Dobro, Duko, pitali smo ga, šta ćeš da nam uradiš kad Rusi dođu u Beograd? „Evo, ovako – govorio je Duko – pred kuću vi dođe crna ‘volga’ (to je za njega bio najluksuzniji automobil na svetu), i odveze vas na granicu. Marš na Zapad! Moremo li ti pisat, Duko? Morete. Eto ti kroz godinu dana pisma: Moremo li se vrnut? Morete. Na granicu, na onom istom mjestu čeka vas ona ista crna ’volga’. Eto ih idu, Danilo i Moča, sa onijem govnima – parfemima, kalodontima i dezodoransima.... Đe ćemo sad, Duko? U kolhoz, pa opisuj!” Siroti Duka umro je malo vremena pošto su ga pustili iz ludnice jer je pokušao da pošalje tri telegrama upozorenja Mao Cedungu, Brežnjevu i Titu da Zapad radi na propasti komunizma. Bio je sjajan šahista i znao je Gorski vijenac napamet; neka mu je laka zemlja. Kad god bih stigao oko podne za njihov sto, upravo su jurišali na Nemce ili osvajali neki grad. “Sjutradan, pade Prozor!” pričao je Lajo Labudović. “Pa, jeste li ga odneli kod stakloresca?” upitah. Jedva smiriše Laju da me ne zadavi. Uskoro, on nastavi priču o tome kako su zauzeli Ključ, na šta ja prsnuh ponovo u smeh. “Šta se smiješ?” polude on. “Znaš li ti, uopšte, đe je Ključ?” “Kako da ne znam” rekao sam, “ključ je pod otiračem...” Jednog dana sam im rekao da se čistačice “Mažestika” žale što ne mogu da sakupe sve čaure pod stolom posle njihovih razgovora. “Ti si naše dijete, Močo” – govorili su mi – „no su te zaveli ovi Zapadnjaci”... Kad danas mislim o toj rečenici, izgleda mi sve tačnija. Tri stola dalje, u dubini kafea, u njegovom samom uglu, sedeli su penzionisani glumci: Milena Vrsjakova (žena Peke Dapčevića), Qubinka Bobić, predratni karakterni dramski ljubavnik Nikačević, koji je otmeno pušio na dugačkoj muštikli, Mirko Milosavljević, koji nije bio preterano sklon ženskom rodu, nogu prebačenih jedna preko druge, ogrnut dugim šalom poput Tuluz-Lotrekovog Aristida Brijana; zverkao je po “Mažestiku”, kada bi ugledao neke mlade ljude. Jedanput, dok sam sedeo sa Matijom Bećkovićem, koketno pogledavši nas, Milosavljević izvuče iz džepa pudrijeru i napuderisa se. “Kakav je ovo grad?” – reče Matija. – “Čovek ne može ni da se napuderiše u kafani, a da ga odmah ne proglase pederom...” “Gospodine Kapor” – govorio mi je kada bih seo za njegov sto – „ja vam se čudim što sedite sa onim ubicama”. “Što sjediš s onijem pederima?” govorili su mi s druge strane bivši udbaši. “Znate, 1944” – pričao mi je jedanput Mirko Milosavljević – „na hodniku u Narodnom pozorištu srete me Qubiša Jovanović u kožnom kaputu i zviznu mi šamarčinu iz čista mira. – Zar si još živ, stoko? reče. I tako me izbace iz teatra. Kuda ću, šta ću, za mene je teatar život, neko mi reče da odem u Agitprop kod Radovana Zogovića, koji je tamo bio glavni, i da ga zamolim da me vrate, a Agitprop je bio u ’Maderi’ (uvek je to bila opasna kafana), odem ja tamo i kažem Zogoviću da je teatar za mene život, a on mi veli da se žuri kod Starog i da mu to ispričam u kolima, a ja, znate, ne bih u kola s njim: oni vas ubiju i izbace napolje, nego bi radije da dođem sutradan. Sutradan on čita ’Borbu’, a na stolu mu, s jedne strane pištolj, a sa druge lenjir; nikada neću saznati šta će mu taj lenjir. U jednom času, on izvuče fioku iz svog stola i baci je na mene. Kad, imam šta da vidim: puna isečaka iz novina i fotografija mojih predstava za vreme rata. Baš sam počeo da ih razgledam, oduševljen što ih vidim, kad on skoči iza stola, podiže me u vazduh i dreknu: Dok smo mi ginuli, ti si igrao fašistima! Otkud ja znam ko je bio u sali, gosn Zogoviću, rekao sam, ne cepam ja karte, a on vrisnu: Znaš li ti uopšte šta je to fašizam? Kako da ne znam, rekao sam, pa ja sam pre rata završio prava. Šta je fašizam? – ponovi on. Pa, to vam je kad je jedna partija na vlasti! – rekao sam, a on me baci kroz staklena vrata i ja padoh pravo na Vladu Dedijera, svog druga s fakulteta, koji se spremao da uđe. Mislite da me je pridržao? Ma ni govora, samo me je gurnuo niz stepenice. Od tada mu se više ne javljam, da znate...” “Jeba li ti ono mene dva’est šeste, Nikac?” upita karakternog glumca Nikačevića Qubinka Bobić posle trećeg vinjaka. “Za ime boga, Bobo, šta ti pada na pamet!”, odgovori ovaj lepi starac. U “Mažestiku” je redovno odsedao i Krleža, koji je u restoranu, prekriven belim ubrusom, jeo gusku na podvarku, pio crno vino i primao prijatelje za sto. Onda je jedne godine za direktora hotela došao Mija Batričević i odnekud dovukao crni koncertni klavir na kome je pre podne, uvertire Štrausa, Supea i Ofenbaha, preludirala jedna stara dama. Uveo je i pokretnu vitrinu sa kolačima, na točkićima, a crnogorski sto prekrio snežnobelim batistanim stolnjakom i na njega postavio servise za doručak. Ostali Crnogorci nisu mu mogli ništa; bio je iz bolje porodice od njihovih. Batričević. Nestali su bez traga iz “Mažestika” dok im je gospođa Smrt pridržavala kapute i mantile na garderobi. Za trećim stolom desno, u kafeu “Mažestik” zatekao sam tri devojčice kako se kikoću iznad kesten-pirea, čiji im je šlag ostajao na vrhovima nosa, i ne sanjajući da sede na mestu gde je istorija pila kafe i lozove rakije.