LJudi za rezervne delove

I. T. (ime poznato redakciji), plaćenik koji je ratovao za one vojske i službe koje su bolje plaćale i pripadnik OVK odgovoran za više otmica i ubistava u Metohiji, u julu 1999. godine prevezao je preko Paštrika dva kamiona gradske čistoće. U prvom su se nalazili leševi žrtava OVK sa teritorije Kosmeta koji su dopremljeni do Kukeša, gde su i sahranjeni. U drugom kamionu su se nalazili zarobljenici, koji su smešteni u Tropoju, gradu koji je bio baza i jak regrutni centar OVK tokom priprema za rat i samog rata. Nakon dugotrajnog mučenja, deo preživelih je ubijen na licu mesta, a deo je odveden u Peškopiju, gde su ubijeni i zakopani na farmama nedaleko od tog gradića. No, jednu grupu zarobljenih, I. T. je prevezao prema Tirani i Draču, gde ih je, uz pomoć običnih trgovaca ljudima, ubacio na brod, koji je isplovio u međunarodne vode Jadranskog mora. Tamo su ih lekari, mahom iz zapadnih zemalja – “rastavili na rezervne delove”. Ovako su, naime, pojedini pripadnici OVK i albanskih gangova još 2000. i 2001. godine nazivali “operaciju” uzimanja organa od ilegalnih migranata, prostitutki koje su kriminalni bosovi smatrali neupotrebljivim, ali i dela ratnih zarobljenika. Uzimanje organa od ratnih zarobljenika je bila samo epizoda iz rata za Kosmet i anala organizovanog kriminala iz koga su se delovi OVK finansirali; a Burel je bila samo sekvenca u toj tragediji. Jer, delovi OVK koji su se bavili ovim “poslom”, raširili su svoje veze na druge balkanske zemlje – Bugarsku, Makedoniju, Tursku – ali i na Bliski istok, Italiju, Nemačku, Moldaviju... Istraga ovog zločina, koju srpsko Tužilaštvo za ratne zločine vodi u gotovo nemogućim uslovima, mogla bi da bude okončana bez vidljivih rezultata zbog curenja podataka iz poverljivih dokumenata. Čemu će se obradovati ne samo pripadnici OVK i kriminalci koji su učestvovali u trgovini ljudima i organima, već i svi koji su imali svoje predstavnike u logorima OVK u Albaniji. Priča o trgovini organima zarobljenika OVK počinje još 1998. godine, od trenutka kada počinju sukobi srpskih snaga bezbednosti sa ovom terorističkom grupom. Te godine i početkom 1999. godine, OVK nije držala zarobljenike, ali se vrlo brzo, nakon prve bitke za Orahovac (1998. g.) i prvih otmica kod kopa Belaćevac, čulo da su neki od otetih bili ostavljeni u životu i ubrzo nakon zarobljavanja prebačeni u Albaniju, mahom preko Juničkih planina. Tamo ih je, navodno, bilo lakše čuvati od osvete. Vest da “rade” u šumskim gazdinstvima ili plantažama cveća u okolini Kukeša, Tropoje, Bajram Curija, Peškopije, najpre je tumačena kao da su čuvani zbog razmene. Ovi se ljudi nisu nigde pojavili i ni za koga nisu razmenjeni... Većina je ubijena i to mahom u logorima u kojima su bili smešteni mudžahedini (postojanje ovih logora u okolini Kukeša i Bajram Curija su potvrdile i naše tajne službe). O ovim logorima i mučenjima, ne samo nealbanaca već i Albanaca, odmah nakon rata su progovorili i neki pripadnici OVK koji su na severu Albanije logistički pomagali organizaciju ratnih operacija ili učestvovali u čišćenju Kosova od leševa. Neki od njih su tvrdili da je nekoliko zarobljenih vojnika, nakon mučenja, bilo “rastavljeno” u Kukešu i da su njihovi ostaci dugo bili pokopani na gradskom groblju u ovom mestu! Ali za deo zarobljenih se ubrzo nakon rata čulo da su završili na hirurškim stolovima u bolnicama u Valoni, za platežne kupce iz zapadne Evrope i bliskoistočnih zemalja. Neki su, navodno, bili prebačeni čamcima u Italiju i severnu Afriku, gde su na sličan način skončali. Ta je sudbina zadesila i one koji su otimani 1999. godine. Ova saznanja su imali pojedini srpski policajci, ali i domaće tajne službe, kojima je policija prijavljivala nestanke. Porodicama dvojice Srba iz Gnjilana (identitet poznat redakciji), otetih 23. juna 1999. godine, godinu dana kasnije se javio poznanik, Albanac M. Š., tvrdeći da su oni navodno u Albaniji i da ih on može izvući za 40.000 nemačkih maraka. Porodice su mu dale 15.000 maraka, dogovorivši se da će ostatak dobiti po oslobađanju zarobljenika, ali im se on nikada više nije javio. Iako je na severu Albanije bilo mnoštvo masovnih grobnica, o čijim je lokacijama znala i naša BIA i o tome zvanično obavestila Haški tribunal, ove vesti su i kod nas i u Holandiji uzimane sa skepsom. Mogućnosti za proveru podataka su bile male, a i “ratna ljubav” između dojučerašnje braće po oružju iz OVK, već krajem 1999. godine postala je prošlost, zbog čega su i vesti o trgovini organima tumačene kao sredstvo obračuna između različitih frakcija OVK. A onda su 2002. godine o tome prvi put progovorila dvojica pripadnika OVK, visoko rangiranih u toj organizaciji, koji su monstruoznu priču o trgovini organima vezali za žutu kuću nedaleko od Burela, grada na severoistoku Albanije. Po njima, pomenuta kuća je bila poslednja stanica nekoliko ratnih zarobljenika OVK, ali i više prostitutki. Priča je počela da se odmotava tek kada su se pojedine zapadne diplomate zainteresovale za nju. Je li razlog bilo njihovo lično poštenje ili pametan politički potez kojim bi se nova vlast na Kosmetu ali i u Albaniji držala pod kontrolom, to još nije poznato. Ali je poznato da je Haški tribunal poslao svoju ekipu u Burel 4. i 5. februara 2004. godine. I bez obzira na nađene tragove krvi (ne samo u prizemlju, kako to tvrde domaći mediji, već i na spratu kuće) i neobeležene grobnice u blizini, Hag nije smatrao da je trebalo nastaviti istragu. Hag je, navodno, odustao zato što su svedoci odbili da daju iskaze zvanično, sumnjajući da će imati adekvatnu zaštitu. Dokumenti do kojih smo došli, daju im za pravo: neko u samom UNMIK-u nije bio zainteresovan da ih zaštiti. U svakom slučaju, ono što se danas zna o Burelu, zna se zahvaljujući pomenutim izvorima iz OVK: osam njih, od kojih su četvorica učestvovali u transportu najmanje 90 zarobljenika, a trojica su ih dovodili do žute kuće u okolini Burela). Prema izveštaju i belešci koju je video Human Rights Watch može se zaključiti samo to da su neki od zarobljenih “možda bili i žrtve trgovine organima”. Žrtve su, mahom, bile prostitutke. Žuta kuća je, po svoj prilici, bila poslednja tačka nesrećnica iz istočne Evrope, ali i nekoliko Albanki iz Albanije i Metohije. Da sa ovom mogućnošću treba računati potvrđuje i iskaz nekoliko svedoka koji su u logoru OVK u selu Brodosavce kod Prizrena, videli i žene koje je OVK primoravala na prostituciju. Već tada je bilo poznato da su mnoge zarobljene mlađe žene iz leta i jeseni 1999. godine, uključujući i one koje su kompanjoni Antona LJekaja mučili u hotelu “Paštrik” u Đakovici, bile primorane na prostituciju. Neke od njih su, prema našim saznanjima, završile “na operacionim stolovima” u Albaniji. Na severu Albanije nad kojim vlada u Tirani nije imala kontrolu još od 1995. godine, moglo je sve da se radi ali ništa bez odobrenja lokalnih kriminalnih grupa, sa kojima bi morali da dele i profit, ali u Burelu su vođe OVK mogle da imaju samostalnu zločinačku delatnost. I da, prema tvrdnjama svedoka, ali i stručnjaka za trgovinu ljudima i ljudskim organima, po organu zarade od 50.000 do 280.000 nemačkih maraka. Lekarskih ekipa koje nikada nisu čule za Hipokrata ali jesu za Mengelea, bilo je više. Ona koja je operisala u Burelu, po okončanju ovog “angažmana”, preselila se, vele izvori, na istok Balkanskog poluostrva. Drugim rečima, potraga za validnim dokazima ovog zločina ima pred sobom prostor od Moldavije preko Bliskog istoka i severne Afrike, zapadne Evrope, do malih balkanskih država. Treba li početi od onih neobeleženih grobova nedaleko od “žute kuće”? Ili možda u masovnim grobnicama na mestima gde su bili kampovi za obuku OVK? Jer, najveći broj poklapanja u iskazima se odnosi, naravno, na mesta gde su bili logori za zarobljenike, a oni su se, po pravilu, nalazili tamo gde i kampovi OVK. Dakle, ne samo u Bajram Curiju, Kukešu, Tropoji, već i u selu Babin kod Kukeša (u toj kasarni je bilo oko 400 pripadnika OVK), zatim u selima Vljana, LJubižda, Cahan. Veoma značajni centri OVK, sa zarobljeničkim logorima i grobnicama su bili i u Bicaju, Peškopiji. Izvori pominju i Milot, zatim privatni zatvor na izlazu iz same Tirane. OVK je tragove zločina krila i među grobovima svojih boraca, na Đafa Prušitu, Morini, ali i raznim seoskim i gradskim grobljima. Zanimljiv je podatak o grobnicama na planini Čemernika na jugu zemlje, gde su se nalazile manje baze OVK, koje je potom, 2001. godine, koristila teroristička ANA tokom pobune u Makedoniji. Iako na jugu Albanije mahom živi grčko stanovništvo, zbog čega su se OVK, pa i pojedine kriminalne bande ustručavali od korišćenja te teritorije (a verovatno i zbog snažnog prisustva grčkih i italijanskih obaveštajnih službi, koje su već dva puta otkrivale pokušaje trgovine organima u ovoj zemlji), ova lokacija je veoma značajna jer upućuje na trasu trgovaca organima preko Makedonije ka Bugarskoj, Turskoj, Moldaviji, zemljama Arabijskog poluostrva... OVK je, naime, i preko ove zemlje trgovala organima i u tome je imala pomoć čak i nekih mudžahedina sa dobrim kontaktima u bolnicama na Bliskom istoku. Ali najzanimljiviji deo ove morbidne, užasne priče je onaj koji upućuje na to da su ovim krakom, svoje organe izneli na tržište i neki nealbanci sa Kosmeta, koji su se pre rata neprijatno zadužili kod pojedinaca iz OVK. Pa su dug plaćali po jednim bubregom, izvađenim u Makedoniji, Bugarskoj, ili u Turskoj. I preživeli. Ipak, pričati o lokacijama je mnogo lakše od utvrđivanja odgovornih za zločine. Za sada je jasno samo to da se ovim bavilo samo nekoliko grupa unutar te terorističke formacije. Glavni ljudi za prebacivanja žrtava s Kosmeta bili su Daut Haradinaj, Sami LJuštaku i Jakup Krasnići. Prema svedočenju jednog Albanca, zatočenika logora Lapušnik, Krasnići i sam Hašim Tači direktno su učestvovali u mučenjima u ovom logoru, a odgovorni su i za ubistva zarobljenika iz Lapušnika (Klečka), i za prebacivanja u Albaniju... Zanimljivo je da su neki svedoci iz redova diplomata i tajnih službi u pokrajini identifikovali kao nesumnjive učesnike lanca trgovine ljudima i neke članove porodice Idriza Baljaja, kao i njihove prezimenjake iz Albanije. Svi oni su ostavili mnogobrojne neobeležene grobnice i na Kosmetu i u Albaniji. OVK je, naime, naučila lekciju iz bratske klanice 90-ih pa je redovno izmeštala grobnice i tela, više puta do sada. Da je tako, potvrđuje i slučaj Radonjićkog jezera: upravo je jedan od pripadnika klana Haradinaj, 2000. godine prepričavao, na jugu uže Srbije, kako su izvlačili leševe iz ovog jezera, da bi ih sakrili s druge strane Prokletija. A može li Srbija prekopati celu jednu državu? No, sve do curenja informacija u srpske medije, glavni kamen spoticanja u raščišćavanju mogućeg zločina bilo je to što ovaj slučaj obara sve maske koje su se “igrale” u gambitu oko budućnosti južne srpske pokrajine. Pri tome, nije reč samo o učešću mnogih pripadnika partije Saljija Beriše u potpomaganju OVK, pa i u ovom zločinu. Malo je verovatno da brojni predstavnici savezničkih NATO – država u štabovima OVK nisu imali pojma o tajnim zatvorima, mučenjima... Ko će lako priznati ovoliku bruku? Ali, možda bi i prepreka zvana “saveznici OVK” bila nekako i savladana, da neko u Srbiji nije rešio da istrazi zabije autogol. Ne jedan već stotinu njih. To je, naime, posledica obelodanjivanja imena nekih od onih koji su bili voljni, iz ovih ili onih razloga, da daju podatke od koristi za rasvetljavanje sudbine ne samo mnogih Srba i nealbanaca iz pokrajine, već i samih Albanaca. Ko će posle od nas imati pravo da kritikuje pripadnike UNMIK-a zato što su posle obelodanjivanja imena svedoka rekli da će o njihovoj zaštiti razmatrati tek nakon vikenda, kad im počne radno vreme?! Kad se Hag i UNMIK ne slažu Onoga trenutka kada je objavljena knjiga Karle del Ponte, UNMIK policija je počela da u sopstvenim arhivama traga za eventualnim dokazima tvrdnji bivše haške tužiteljke, kako bi pokrenula novu istragu. Tako su se i policajci UNMIK–a u maju 2008. godine našli i sa šefom Tima za operacije haškog Tužilaštva Patrikom Lopez Teresom, ali je sastanak samo otvorio sukob između UNMIK-a i Haga, što dokazuju dokumenti do kojih smo došli. Iako su UNMIK-ove službe zadužene za ratne zločine imale vremensko ograničenje (5. mart 1998. g. – 22. juni 1999. g.), ovi dokumenti pokazuju da je taj mandat bio proširen na sve nestanke koji su se desili ili bili prijavljeni do isteka decembra 1999. Podsećamo, Del Ponteova je tvrdila da su žrtve trgovine organima bili upravo ljudi oteti neposredno nakon okončanja ratnih dejstava i do kraja te godine. Prepiska između različitih službi UNMIK-a pokazala je da je bilo problema da se nađe čak i neki pismen dokaz o istrazi vođenoj u Albaniji 2004. godine. Neke od službi UNMIK-a su najpre tvrdile da nemaju nikakvog traga o ispitivanjima u “žutoj kući” pokraj Burela. Zatražena je i pomoć Haškog tribunala. Hag je, međutim, policajce i istražitelje međunarodne misije uputio na UNMIK-ovo vlastito dvorište. Da su oni (Hag) samo ispomagali u istrazi u Albaniji i da je tu glavnu reč vodila Kancelarija za nestala lica i forenziku UNMIK-a (H. P. Baraibar), te da sve dokaze treba tražiti u Prištini i Orahovcu. UNMIK je tvrdio suprotno. Na sastanku u Hagu, održanom u maju prošle godine, dvojica pripadnika UNMIK-a su timu Tužilaštva i Patriku Lopez Teresu predali kopiju izveštaja o istrazi u Albaniji. Policajcima je neposredno pred put bilo zabranjeno da razgovaraju sa Tužilaštvom o samom toku istrage(!), ali je zato trebalo da traže dokaze koje Hag o tome ima. No, taj njihov zahtev bio je odbijen. Pripadnike UNMIK-a je ovo zbunilo jer su se ljudi iz Tužilaštva sve vreme razgovora na ovu temu koristili “2,5 – 3 inča debelom fasciklom” materijala o ovom zločinu! Zanimljivo je da im je u Hagu rečeno da ih je ta istraga zanimala zbog mogućnosti da je “njihova glavna meta, Ramuš Haradinaj, mogao biti uključen u ovaj zločin”. Na osnovu čega je Hag došao do tog zaključka, nigde nije navedeno. Tužilaštvo je prebacilo odgovornost za samu istragu kancelariji UNMIK za nestala lica i forenziku, naglašavajući, iz nekog razloga, da u istrazi nije učestvovala UNMIK policija. Je li to Hag diskretno uputio policajce na mogućnost da im vlastita misija nešto skriva? Možda one propuste i nemarnosti zbog kojih mnoge istrage zločina nisu obavljene? Valja podsetiti na to da su svedoci koji se pominju u ovim dokumentima tražili da im se obezbede vize u zemljama zapadne Evrope i neka vrsta statusa zaštićenih svedoka. Po svemu sudeći, Odeljenje za pravosuđe međunarodne misije je ovde zatajilo. No, policijska služba nije. U jednom od dopisa iz 2003. godine stoji predlog da se ponovo razgovara sa svedocima, i da se oni upute na pismeni iskaz, makar anoniman. To bi omogućilo pravno pokriće policijskoj službi da pokrene svoju istragu i izvrši pritisak na upravu da se ovim ljudima obezbedi željeni status. O tome je bio obavešten i Hoze Pablo Baraibar, čovek koji je uzeo izjave nekoliko svedoka. Zašto Baraibar nije odgovorio pozitivno na ovu ideju, može samo on da objasni. On bi takođe trebalo da objasni zašto je o susretu sa svedocima načinio vrlo aljkavu belešku, pa je trgovinu organima smestio ne u nepoznato selo u Albaniji, već u logor u Brodosavcu, o kome smo već govorili?! U svakom slučaju, pripadnici UNMIK-a koji su 2008. g. bili voljni da ponovo pokrenu istragu, zaključili su da nemaju dovoljno elemenata za tako nešto. I da je prioritet što pre razrešiti i nesuglasice sa Hagom. O svemu što se desilo, Joakim Riker je obavestio kancelariju generalnog sekretara UN u Wujorku, tražeći pomoć da se Hag privoli na saradnju i da se sukob razreši na najpovoljniji način.