PO

Ne, nije reč o reci Po. Ona teče već vekovima, a ovih da­na se nije izlila da bi na sebe skrenula pažnju. Reč je o američkom piscu Edgaru Alanu Pou (1809 – 1849). Prošlog meseca, 19. januara 1809. napunila su se dva stoleća kako se Po rodio i postao jedan od najpoznatijih književnika Amerike. Danas je klasik koga istoričari svetske književnosti smatraju rodonačelnikom kriminalne priče, sajens fikšn proze i horor literature. On je postavio tako visoke literarne standarde ovim žanrovima da ga do danas niko nije nadmašio. Prve godine Poovog života ličile bi na romane o siročićima njegovog tri godine mlađeg britanskog kolege Čarlsa Dikensa (1812–1870). Ostao je rano bez roditelja, a usvojio ga je plemeniti trgovac po prezimenu Alan. Otac pijanac, pritisnut materijalnim nedaćama, jednog dana je nestao i ostavio ženu sa troje dece. A majka, popularna provincijska glumica, potom je umrla kad je Edgaru bilo dve godine. Od poočima, koji ga nikada nije formalno usvojio, nasledio je jedno od dva prezimena, a od oca sklonost alkoholu, koja mu je prekratila život kad mu je bilo četrdeset godina. Poovo prezime etimolozi tumače kao staronorvešku reč paun. Ima nečeg apsurdnog da prezime autora pesme o vranom gavranu znači - šareni paun. U svom eseju „O principima poezije“ napisao je: „Ja bih ukratko definisao poeziju kao ritmičku tvorevinu. NJen jedini arbitar je Ukus.“. Kad mi je bilo osamnaest godina, po mom ukusu je bila njegova najpoznatija poema „Gavran“. Preveo sam je tog leta 1950. godine, posle mature. Evo kako glase prva i poslednja strofa: Nad stranama knjige stare, starostavne pune tajni Jedne strašne, strašne noći, kad razmišljah u samoći, u nemiru, Glava klonu, sa snom se borim, tihi kucanj iznenada, „Posetilac – šanuh sebi – eno lupa na zvekiru, Samo to je! Ništa više!“ * * * Tako Gavran osta večno na mrmortu biste blede, Sedi mirno, sedi stalno, nad vratnicom iznad grede, U očima ima nečeg od demona koji sniva. A svetlost mu senku baca, da zajedno s njim počiva Duša moja u toj senci, koju svetlost lampe njiše, Te se senka ptice, duša moja tako sliše Da se ne rastanu nikad više.