Muk određenih za streljanje

Godinu dana od početka rata u Bosni, na stotine ljudi iz drugih delova muslimanskog sveta je stiglo u tu zemlju. Mnogi su došli radi obuke, ali su se neki od njih – iako to nismo tada znali – već borili u Avganistanu. Mi, zapadni novinari, znali smo za prisustvo tih ljudi u Bosni. Nismo, međutim, znali da su oni već bili deo globalnog džihada u povoju, koji je predvodila u to vreme za nas još uvek nepoznata grupa: Al kaida. Mislili smo da je to sporedna pojava, beznačajna u poređenju sa ratom između građana Bosne, koji je privlačio mnogo veću pažnju. Jednog vedrog, hladnog jutra, snimateljska ekipa i ja smo u pratnji našeg prevodioca, odvažne, kolosalne mlade žene Vere Kordić, krenuli automobilom iz kuće u dolini Lašve, u kojoj smo stanovali, do Zenice. Agresivno ponašanje: Tiho smo prošli napuštena naselja na periferiji grada, a onda skrenuli na glavni put. I tada smo ih videli: kolona nekoliko stotina ljudi je energično marširala ka nama u stroju kao pod konac. Nosili su zelene uniforme i marame, a u rukama zastave na kojima su se mogle pročitati rečenice ispisane ne na srpskohrvatskom, već arapskim pismom. Neki su imali turbane i velike brade. Videli smo kako se na suncu presijava zelena zastava Saudijske Arabije, a bilo je i mnogo crveno-zelenih iranskih zastava. Qudi su bili prožeti jakim emocijama, nabijeni sirovom, agresivnom energijom, skandirali su i vitlali oružjem iznad glava. Instinktivno smo uradili ono što TV ekipe rade – počeli smo da snimamo. Iznenada smo opkoljeni. Čuo sam repetiranje AK47 pored sebe i osetio cev pištolja na slepoočnici. Dobro je poznato da su kamermani najranjiviji. Oni posmatraju svet kroz vizir kamere i mogu da vide samo što im je sa druge strane objektiva. Naš kamerman Greg nije video pištolj koji mu je bio uperen u glavu. Rekao sam mu da prestane da snima. Odveli su nas niz ulicu do kuće opasane zidom. Stranci koji su došli u Bosnu organizovali su se u samostalnu borbenu grupu poznatu kao Sedma muslimanska brigada. Lokalni komandanti nisu imali kontrolu nad njima. Suđenje: Odmah smo uvedeni u prostoriju. Za stolom prekrivenim komadom zelene tkanine sedela su trojica muškaraca srednjih godina, previše tamne boje kože da bi se moglo reći da su iz Bosne. Tokom onoga što je usledilo nisu se nijednom oglasili. Jedan od meštana, koji je nosio oznake brigade, rekao je da smo izvedeni pred sud. Pitao sam za šta smo optuženi. “Za špijunažu”, odvratio je. Počeli su da pozivaju svedoke. “Da, video sam kako su špijuni pokušali da pobegnu pošto su uhapšeni”, govorili su jedan za drugim. Počeo sam da sumnjam u sopstveno pamćenje. Da li smo pokušali da pobegnemo? Trčali smo, ali samo da bismo što brže stigli do najboljeg mesta za snimanje. Bosanac me je pitao da li shvatam ozbiljnost optužbe i da li sam svestan da špijune streljaju. Počeo sam da vraćam u sećanju tren kada smo napravili, kako sam tada mislio, kobnu grešku. Da smo samo skrenuli levo, a ne desno. Da smo stigli 20 minuta kasnije ili ranije. Sedeli smo i čekali... Došla su trojica i odvela nas u policijsku stanicu u Zenici. Šef je bio krupan, ćutljiv čovek na čijem se licu jasno mogla videti iscrpljenost. Predati smo mu. Na komadu papira zalepljenom na vratima kancelarije stajalo je: “Inspektor za strance”. To mi se, u mojoj muci, učinilo čudnim. Jedini stranci u Zenici smo bili humanitarni radnici, mirovnjaci i mi. I tada mi postaje jasno. Naravno da ima i drugih stranaca! Sedma muslimanska brigada! Tzv. mudžahedini. Inspektor je sedeo. Mlada žena, po proceni mlađa od 30 godina, vitka, lepa, duge kestenjaste kose, sedela je pored i posmatrala. “Dajte mi pasoše”, rekao je inspektor. Nas troje smo predali. Greg je rekao da mu je pasoš u autu. Inspektor se okrenuo mladoj ženi. “Odvedite ga do automobila”, rekao je. Greg i ona su izašli. Napetost: Inspektor je sačekao da se vrata zatvore i da se odjek ženinih visokih potpetica izgubi. “Sada me slušajte”, rekao je koristeći Veru kao prevodioca. “Učiniću sve što mogu, ali u velikoj ste nevolji. Ovi traže da budete streljani kao špijuni. To bi bilo katastrofalno za naš ugled u inostranstvu. U ovom gradu vlada velika napetost. Mi, civilna policija, trudimo se da obezbedimo poštovanje zakona, ali je njih jako mnogo. Rade šta im je volja. Danas su se vratili sa fronta i zagrejani su. Idu po gradu i razbijaju radnje u kojima se prodaje alkohol, ubijaju svinje i pale njihove leševe. Izgleda da Bosna nije dovoljno muslimanska za njih. I sam sam u opasnosti. Zato što sam katolik, Hrvat, iako je ovo grad u kojem sam rođen. Ženu koja je otišla sa vašim kolegom su stavili u kancelariju da me špijunira. Molim da se, kada se vrati, ponašate kao da ovog razgovora nije bilo.” “Učiniću sve što”, ponovio je. Posle nekoliko minuta, Greg i žena su došli. Greg vidno potresen. Pitao sam šta se desilo. Rekao je da je policijska stanica pod opsadom, okružena sa dva koncentrična kruga: u unutrašnjem su ljudi u plavim policijskim uniformama sa puškama na gotovs, a u spoljašnjem oni obučeni u zelene uniforme, sa spuštenim oružjem. Činilo nam se da sedimo satima, nemoćni. A onda se naša kriza završila, brzo kao što je i nastala. Inspektor za strance je ušao. Pogledao je kroz prozor: “Pođite za mnom.” Odveo nas je niz stepenice do ulaza u policijsku stanicu. Muslimanske brigade više nije bilo. “Idite do automobila”, rekao je. “Nemojte da trčite. I idite iz grada.” Napad: Mnogo godina kasnije, pošto je 11. septembar promenio svet, a rat u Bosni pao u zaborav, našao sam se na koktelu londonske ekspertske organizacije. Zapodenuo sam razgovor sa pravnikom, stručnjakom za ratne zločine koji je radio za Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pričao sam mu šta mi se dogodilo u Bosni. “Kada je to bilo?”, upitao me. “U novembru 1993.” Pogledao me razrogačenih očiju. “Shvatate li u kakvoj ste se nevolji našli”, pitao je. “To je nekoliko meseci posle prvog napada na Svetski trgovinski centar u Wujorku u kojem je nastradalo šest osoba. Neki od tih ljudi su bili u bekstvu. Nikakvo čudo što nisu hteli da vide kamere u blizini.” (BBC)