NIN i „Mond diplomatik“

NIN sam počeo da čitam maltene slučajno, 2005. dopao mi je šaka broj kojim je obeležavano 70 godina od početka izlaženja lista. Dopao mi se, pre svega, visok kvalitet tekstova ali, i najzad, određeni, za srpske prilike neviđeni, pluralizam mišljenja. Pročitaš Vrzića, ako ti se to ne sviđa, pročitaš Bujoševića, pa onda uživaš u tome što piše Ćirjaković. Za razliku od mog adolescentskog doba kada sam silne milijarde i milione tadašnjih dinara trošio na „Vreme” samo da bih video šta je jedan od mojih tadašnjih idola Pera Luković napisao, kada je zanos petooktobarskog doba prekrila rđa sumnje i buđ realnosti, NIN mi se učinio kao dobra investicija. Godinu dana kasnije, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam video da će svakog drugog četvrtka u mesecu kao besplatni dodatak uz NIN ići i moje omiljene novine – „Mond diplomatik“, po drugi put među Srbima. Ove novine su od recimo 2001. do 2004. izlazile na srpskom u „Politikinoj” režiji. Može se reći da sam uz čitanje „Diplomatika” uvideo svu šarolikost političkih shvatanja na Zapadu i upijao različite, vredne informacije. I onda dođe februar 2009. Nema „Monda” drugog četvrtka u mesecu. Mislim se, i januarski je izašao u trećoj nedelji, možda su promenili vreme izlaska, već sam polako osećao impuls razočaranja koji mi se kao detetu javljao kada bih u radnji video da je poskupeo moj omiljeni slatkiš. Došla je i treća nedelja, i devojka sa novim brojem... Opet nema „Monda”. Nešto se u meni prelomilo, morao sam nešto da učinim. Istraga na svoju ruku mi nije strana, ta ipak sam ja Slobin učenik. Pokojni Predsednik me naučio da uvek ima stvari koje bi on voleo da sakrije od auditorijuma, a ja ne volim da se išta krije od mene. NJega više nema, ali njegov duh, kao i duh njegovog zagorskog mentora i dalje nalazi plodno tle na ovom parčetu Balkana. I zaista, kao da te neko polio čašom hladne vode po glavi a onda te isterao na beogradski februar. Otišao sam na sajt „Monda” na engleskom i imao šta da vidim. Novinarka iz Dablina DŽastin Mekarti došla je u Beograd i napisala veoma pohvalne tekstove o našim humanitarnim borkinjama, uz izraženu bojazan da čitavih pedeset pripadnika srpske „ekstremne desnice” na Trgu (tekst se u celini, na engleskom jeziku može pročitati na http://blog.b92.net/text/5931/Zasto%20smo%20za%20svet%20i%20dalje%20parija%3F/) predstavlja pretnju po krhku demokratiju u Srbiji. I ajd’ na stranu što je crno-beli, besprekorno tendenciozan tekst napisan prilično površno sa gomilom nekih proizvoljnih činjenica po kojima je 90 odsto Srba za članstvo Srbije u EU, pa početničkih materijalnih grešaka u vidu „Vajmarske Nemačke nakon Drugog svetskog rata” (tu je grešku Mekartijeva priznala na B92 blogu nešto kasnije), zašto NIN to nije štampao? Nema veze što se u tekstu ne spominje da se ni Biljana Kovačević-Vučo, ni Nataša Kandić, ni Sonja Biserko ne skidaju sa ovdašnjih televizija i radija, što ispada da je Srbija jedina zemlja u kojoj postoji ekstremna desnica i da je njen najveći problem odijum prema homoseksualcima (a naravno da nije, setite se kada je ta priča počela, onda kada je Đinđić štekovao muriju, kako bi skrenuo pažnju javnosti sa frke oko tada tek isporučenog predsednika), zašto NIN to nije štampao? Koji se genije dosetio starih Slobinih i Jožinih metoda, ako ih je uopšte zaboravio? Alo, lave, sada postoji Internet, sve se da lako proveriti. Napravio si veliku glupost, koja će imati potpuno suprotan efekat od željenog. I zaista je zanimljiv taj, nazovimo ga „patriotski srpski um” koji godinama, iz situacije u situaciju neguje taj maloletni, nedorasli, štetni zakon ćutanja, koji bi trebalo da funkcioniše po principu „ako se pravim mrtav, možda se i zaboravi”, uz čapkanje od antiglobalizma onoga što ti se dopada. Ali kada ti isti antiglobalisti napišu pohvalan tekst o istaknutim borkinjama (uzgred budi rečeno, samo u inostranstvu i mogu da ga dobiju), onda to ne može, prorade emocije, nema više priče i, naravno, nema štampe. Koja glupost!!! Srbi se, pogotovo nakon dolaska Obame na vlast, vraćaju na mesto najstigmatizovanije svetske nacije, i na čitav splet tih i takvih operacija taj i takav „patriotski srpski um” odgovara stihijom, što smo imali prilike da vidimo pre nekoliko brojeva NIN-a, kad se Dobrica prisećao antititoističkih dana, pa kada je Slovenac Sergej Flere u reagovanjima upitao gde su srpski istoričari u svetu kad se priča o tim temama, niko od vajnih akademika, eksperata i doktora nauka ni da gukne, pojela maca jezik, dok su njihove kolege sa druge strane Drine marljivo radile, pa se sad samo njihova i čuje. To je ono što je sada najsuštinskije shvatiti - ovo je svet u kome je bitnija slika od istine. Dok mi negujemo naše istine, naša slika je crnja od noći. I šta da radim, uzeo sam taj NIN bez omiljenog dodatka i naišao na intervju Milana Brdara koji nosi naslov „Srbijom vlada Tito”, gde ovaj sociolog, nekadašnji saradnik nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice prilično jasno sagledava stanje u Srbiji. Nadam se da će ga i u NIN-u pažljivo iščitati svi koji bi trebalo, ako je potrebno i više puta. Nema ničeg goreg nego da kritikuješ praksu koju i sam rado primenjuješ, a ovaj list (bez sumnje najbolji srpski nedeljnik) ima aspiracije da bude percipiran kao kritičko štivo. Da bi bio na nivou svoje tradicije, nekih svojih novinara i nadasve čitalaca, bilo bi poželjno da se jednom zasvagda odrekne slobo-titoističkih manira. Nikolić Marko, novinar Beograd Povodom činjenice da poslednja dva meseca nije objavljen naš redovni mesečni dodatak „Mond diplomatik“ uredništvo NIN-a se nije oglašavalo. Stalno smo u nadi da će se u Srbiji naći sponzori koji će nam pomoći da nastavimo izdavanje „Mond diplomatika“. Međutim, dosad nismo uspeli. Nažalost, tako su mogući ovakvi nesporazumi NIN-a i naših čitalaca. Mi i dalje verujemo da će NIN posle ovih tranzicionih meseci naći sponzore za svetski brend „Mond diplomatik“. A DŽastin Mekarti, verujte gospodine Nikoliću, svakako ne bi bila nesavladiv problem za NIN-ov „za srpske prilike neviđeni, pluralizam mišljenja“. S poštovanjem, Slobodan Reljić