Ministar za sve nevolje

Rasim LJajić, šef Sandžačke demokratske partije, članice koalicije Za evropsku Srbiju, ministar je zadužen za saradnju s Haškim tribunalom, izbeglice, rezerviste, sve ostale socijalne slučajeve, ravnopravnost polova, ne bi se reklo, ali i za plate u javnim preduzećima, i ako vam padne na pamet još neka nevolja koju niko neće, nadležan je i za nju. U Srbiju 20. marta stiže delegacija Hrvatske predvođena premijerom Ivom Sanaderom. Zabavila sam se nešto čitanjem onoga što je sa naše i sa hrvatske strane napisano o poslednjem sukobu Srba i Hrvata, pa da vas pitam: da li je u Srbiji devedesetih godina bilo koncentracionih logora za Hrvate, kako oni tvrde? - Koliko ja znam, nije bilo. Kao direktni učesnik borbi oko Vukovara, Predrag Matić, Hrvat iz Vukovara, napisao je knjigu “Bez laži” u kojoj tvrdi da je sam bio u logoru u Stajićevu i zatvoru u Nišu? - Sad da li je bilo da neki zarobljenici budu prebačeni u postojeće zatvore u Srbiji, ja stvarno to ne mogu da isključim. Ako me pitate po kom osnovu, ne znam. Znam da je bilo ljudi koji su iz Bosne prebacivani u zatvore u Srbiji, pa prema toj analogiji, ne bih ni to isključio. A da je bilo specijalnih logora ili zatvora za Hrvate, to ja ne znam, prvi put to čujem. Hrvatska i Srbija nisu rešile problem nestalih lica. Kolikog je to obima? Koga oni traže, a koga mi tražimo? - Mi od Republike Hrvatske tražimo još 403 državljanina Republike Srbije ili lica čije su porodice zahtev podnele preko našeg Crvenog krsta. Radi se uglavnom o vojsci. Srbija ima interes da se pronađe, ekshumira i identifikuje i oko 1.200 Srba državljana Hrvatske, srpske nacionalnosti. Na inicijativu Haškog tribunala, od 2001. godine do danas u Hrvatskoj je ekshumirano 717 lica, samo u Kninu 301. Moram da napomenem da zapadna Slavonija još nije ni taknuta, a mi imamo indicija da se tamo nalaze tela mnogih nestalih koje mi tražimo. Tokom pregovora vođenih do 2004. godine Hrvatska je od Srbije tražila pronalaženje 1.140 lica, a posle te godine su spisku dodali novih oko 800 imena. Ovde je važno napomenuti da između naših i njihovih spiskova ima preklapanja, da se i na našim i na njihovim spiskovima nestalih nalaze neka imena državljana Hrvatske a srpske nacionalnosti. Od 2001. godine Poverenstvu za nestala lica Republike Hrvatske smo predali 425 tela državljana Republike Hrvatske ekshumiranih na teritoriji Srbije. Ta su tela ekshumirana u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici (385), beogradskom Lešću, Inđiji, Šapcu, Kovinu... To su lica koja su verovatno ubijena pa prebačena ovde, ili neko od ovih ljudi koji su bili po zatvorima. Hoćete li vi učestvovati u predstojećim razgovorima sa Hrvatima i hoće li ta pitanja biti na dnevnom redu? - Apsolutno. Dok ta pitanja ne rešimo, normalizacija će ići znatno teže. Naravno, to nisu jedina pitanja. Recimo, bilo je i pitanje vraćanja zemljišnih knjiga Hrvatskoj, pa sam ja te knjige nalazio ovde po privatnim kućama. Čovek je bio napunio celu sobu zemljišnim knjigama, mislim da beše iz Gline, čovek nije znao šta sa njima da radi godinama, Hrvati su to tražili, mi smo rekli, kod nas ih nema, a one u privatnoj kući. Najveći deo tih knjiga smo vratili. U to vreme, bila je Državna zajednica Srbije i Crne Gore, radio sam na transferu osuđenih lica iz Hrvatske u Srbiju. Tad ih je tamo bilo 47. To su Srbi iz Hrvatske čije su porodice uglavnom ovde. Pošto su se Hrvati tome protivili zbog političkih problema jer “radi se o licima osuđenim za najteža krivična dela”, jurio sam te zemljišne knjige da stvorim atmosferu za taj transfer. Vratio sam kamion tih knjiga u Zagreb. Pa su oni pustili prvih pet zatvorenika iz Lepoglave, koji su podneli zahtev da kaznu služe u Srbiji. Ti su transferi obavljani u grupama. Ali su oni očekivali da svi odjednom budu prebačeni u Srbiju. Ja koji imam samo političke štete od toga, doživeo sam da oni pošalju pismo Vojislavu Koštunici da ne veruju da ću ja kao musliman to kako treba da uradim. Meni proslede to pismo. Ja u šoku. Odem ja tamo u Lepoglavu i pozovem tog najvećeg bukača, u zatvoru je zbog nacionalizma a ne može toga da se oslobodi... I taj transfer osuđenih lica je jedno od otvorenih pitanja. Dosad je transferisan 31 osuđenik, a ostalo ih je još dvadesetak od kojih svi nemaju regulisan status, tek su u zatvoru podneli zahtev za državljanstvo Srbije. Koliko izbeglica iz Hrvatske ima u Srbiji? - Mi registrovanih imamo ukupno 98.000 izbeglica, od toga su 70 odsto iz Hrvatske. U jednom trenutku u Srbiji je bilo preko 560.000 izbeglica. Preko 200.000 izbeglica u međuvremenu je dobilo naše državljanstvo. Proces povratka u Bosnu je velikim delom okončan ili su ljudi ostvarili 99 odsto svojih stanarskih i drugih prava u Bosni. Pa ko su onda ovih 30 odsto? - Pa to su ljudi koji su uglavnom u Bosni ostvarili sva imovinska prava, tamo kuću prodali i sad su ovde izbeglice. Imaju tako neke beneficije. Mi, Hrvatska i BiH potpisali smo Sarajevsku deklaraciju, pod pokroviteljstvom UNHCR-a, Evropske komisije i OEBS-a. Prema toj deklaraciji, trebalo je da do 31. decembra 2006. godine zatvorimo izbeglički dosije. Ili povratkom ili lokalnom integracijom. Međutim, sa Hrvatskom se nije ništa odmaklo. Hrvatska ovaj problem ne želi da rešava kroz ovaj multilateralni forum što je Sarajevska deklaracija, iako su je potpisali, nego želi da to rešava bilateralno sa nama, kako bi izbegli međunarodno učešće, kontrolu i ocenu. Što se tiče Hrvatske, imali smo dva problema kod implementacije te deklaracije: jedno je povezivanje radnog staža i Hrvati su produžili rok i taj je proces u toku, a drugo je pitanje stanarskih prava koje je ostalo nerešeno. Procene su različite, ali realistična je brojka oko 30.000 stanova. Po podacima našeg Komesarijata za izbeglice, mogla bi biti reč o oko 50.000 stanova. Ti su stanovi uglavnom useljeni, izbeglice, branitelji... Mi razumemo probleme koje oni imaju, ali smo rekli da smo otvoreni za dogovor o nekoj kompenzaciji. Jesu li ljudi koji su imali stanarsko pravo nad tim stanovima zainteresovani da se tamo vrate? - Ne isključujem da bi se neko i vratio, ali uglavnom su zainteresovani za prodaju, to je možda jedini kapital koji imaju. Realno gledano, to treba da bude jedna od glavnih tema ovonedeljnih razgovora sa delegacijom Hrvatske. Postoji li neki propis o tome na koji rok možeš biti izbeglica. Ne možeš ceo život biti izbeglica? - Nema takvog propisa. Ako nećeš da uzmeš državljanstvo... Mi spadamo među pet država u svetu sa takozvanim dugotrajnim izbegličkim statusom. I kao takva smo svrstani među prioritete UNHCR-a za pomoć u 2009. godini. U programima smo za pomoć, ali sve manje. Ni za finansiranje povratka izbeglica ne dobijamo ništa više. Ni Hrvatska ni mi. To što Sarajevska deklaracija nije ispunjena do dogovorenog datuma, ne podrazumeva nikakvu sankciju. Vi ste koordinator za sprovođenje Akcionog plana za saradnju sa Haškim tribunalom. Jeste li se videli sa bivšim predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem posle njegovog oslobađanja? - Jesam. Bio je kod mene. Samo formalno da zahvali za pomoć. Očekujete li da će Vojislav Šešelj biti oslobođen? - Bilo bi potpuno neprimereno da ja sad predviđam bilo koji ishod bilo kog sudskog postupka. Ono što smo mi imali veliki problem i jedno od velikih neslaganja i sa Tužilaštvom i sa Tribunalom, to je bila naša reakcija na ovaj prekid suđenja Vojislavu Šešelju. Mi smo izrazili čuđenje i protest zbog takve odluke, što je naišlo na vrlo oštru reakciju ljudi u Tribunalu. Mi ne možemo da kažemo da smo nezainteresovani za postupke koji se vode u Tribunalu. Mi imamo obavezu da pružimo pomoć i Tribunalu i Šešelju i to na potpuno identičan način. Ne sme niko da ima preferencijalni tretman tu. Mi nismo u poziciji Hrvatske, mi smo u mnogo težoj i goroj poziciji. Zato smo mi rekli da i Tužilaštvo i odbrana pod jednakim uslovima mogu da dođu do materijala i dokumenata potrebnih za postupke. Sad kad smo reagovali i kad smo rekli da je neprimereno da se suđenje prekida pri kraju postupka, da mi ne znamo kome je to svedoku prećeno, jer oni ako imaju indicije nama jave i mi pružamo zaštitu svedoku i porodici, i u osam slučajeva smo dosad to, ne samo u postupku protiv Šešelja, uradili, a u jednom slučaju je svedok rekao da mu nije potrebna zaštita... A od maja meseca 2008. godine ni jedan jedini prigovor nismo dobili, kad je u pitanju zaštita svedoka. A Aca Stefanović nije tražio zaštitu? - Ne, nije tražio. Da pređemo na slučaj Zakona o zabrani diskriminacije. Vidim da i kod drugih tema u formulisanju zakona vrlo snažan uticaj imaju nevladine organizacije svih mogućih vrsta. Po kom kriterijumu se odlučuje koja će nevladina organizacija da bude uključena, a koja ne? Pošto se u budžetu Republike i crkve vode kao nevladine organizacije? - Na ovom zakonu se zaista dugo radilo. Još dok je postojala državna zajednica SCG. U januaru 2008. godine, posle javne rasprave o prvoj verziji zakona, dostavili smo ga Ministarstvu vera. Drugi put im je zakon dostavljen u julu 2008. godine i treći put je zakon Ministarstvu vera dostavljen u januaru 2009. godine. Od njih smo tražili mišljenje na predlog zakona. Imali smo sa Ministarstvom vera diskusiju oko tog spornog 18. člana i prihvatili smo u potpunosti njihovu formulaciju koja je u skladu sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama. U utorak 17. marta smo imali još jedan razgovor sa njima i mnoge dileme su otklonjene. Ostale su razlike, ali ih je neuporedivo manje nego što ih je bilo na početku. Po kojim kriterijumima birate koje ćete NVO pozvati u radnu grupu za izradu bilo kod zakona? Imam konkretan primer. Jednom su nas novinare pozvali na neku raspravu o regulisanju vlasništva u medijima. U raspravi su učestvovali ljudi koji su sebe nazivali “stručna medijska javnost”, a među njima nije bilo nijednog novinara koji nešto znači u profesiji. Dakle, po kom osnovu ja postajem stručna medijska javnost? Ili NVO koju vlada konsultuje? - Mi imamo radne grupe našeg ministarstva, ponekad konsultujemo stručnjake sa Univerziteta, platimo ih, ali prvu verziju mi sačinjavamo. A tek onda idemo na javnu raspravu u koju uključujemo sve za koje pretpostavljamo da nešto znače u javnom životu Srbije. Ne možete nikada sve uključiti. Uvek će neko pitati: na osnovu čega? U vezi sa tim zakonom, da li vi smatrate da ponekad manjina može da teroriše i diskriminiše većinu? - Pa sad, ha, ha, ha. Osnovno pravilo demokratije je da mora da se uvažava većinsko mišljenje, a da se poštuje pravo manjine u svakom slučaju. Prema tome, teoretski je to moguće i iskustva iz prošlosti su to u političkom smislu pokazivala, ali ne znam na šta konkretno mislite kad je u pitanju ovaj zakon... Zahtev sudija, koje su učestvovale u raspravi o ovom zakonu, bio je da se bliže odredi koje su to društvene grupe koje su ugrožene, a ne da se prepusti slobodnoj proceni sudija. Najveći problem su u aktuelnoj raspravi ispali ljudi različite seksualne orijentacije. Pa se po novinama navodi da će zaštita iz ovog zakona onemogućiti njihovu diskriminaciju pri zapošljavanju. Da li ste u procesu formulisanja zakona imali argumente da su oni u zapošljavanju ili profesionalnom napredovanju diskriminisani više nego žene? - Naravno da ne postoje nikakvi pokazatelji. Ali to i nije svrha ovog zakona. Svrha ovog zakona je da da jednu opštu odredbu, ovo je jedan krovni zakon... Ali zakon, pretpostavljam, treba da se zasniva na nekom postojećem stanju stvari? - Stanje stvari mogu da budu čak i pojedinačni slučajevi da ljudi različite seksualne orijentacije... ili Romi i osobe sa invaliditetom, pre svega, na njih se mnogo više odnosi... Ali nije ispalo tako u javnosti? - Zato što su verske zajednice tako predstavile problem. A problema sa zapošljavanjem mnogo više imaju Romi, osobe sa invaliditetom i žene nego osobe sa različitom seksualnom orijentacijom. Ali pitanje ljudskih prava ne možete tretirati kroz brojeve. Dobro, idem ja dalje: zakonom je zabranjena diskriminacija po osnovu pola u profesionalnom napredovanju. A opšte su poznati podaci da su žene, ne samo u Srbiji nego i u Evropi, na istim poslovima manje plaćene nego muškarci? - Jeste, 17 posto... To je, dakle, protivzakonito. Šta je preduzela država ovde ili u Evropi, ili bilo gde, da se ta tako izrazita protivzakonitost sankcioniše i eliminiše? Šta ja imam od toga zakona, šta uopšte bilo koja žena ima od tog zakona? - U svim slučajevima gde možemo da reagujemo, a da nam to Zakon o radu dozvoljava, naša inspekcija rada interveniše. Ali mi moramo da dobijemo informaciju... Neko mora da utvrdi da je žena manje plaćena i diskriminisana. Da pređemo na temu socijalnih mera koje vi pripremate kako biste izašli u susret ovoj ekonomskoj krizi. Situacija se u poslednjih mesec dana dosta pogoršala, kriza je dobila takvo ubrzanje da se gotovo golim okom može videti. Skraćivanje radnog vremena i prinudni odmori su opšta pojava? - Mi nismo doneli zakon o skraćenju radnog vremena. Slovenci su, na primer, doneli zakon o skraćenju radnog vremena s tim što oni pri skraćenju od 40 na 36 sati daju 60 evra po radniku, a za skraćenje na 32 sata daju 120 evra po radniku. Ali mi nismo ni Slovenci ni Nemci, nemamo te mogućnosti. Mi smo obrazložili četiri modela, dali smo iskustvo drugih zemalja, šta su neke zemlje već primenile i šta su od nas tražili poslodavci. Mi smo obišli 39 gradova u Srbiji. Mi već imamo US-Steel, koji je prešao na skraćeno radno vreme, imamo “Metalac” iz Gornjeg Milanovca, koji je prešao na skraćenu radnu nedelju, i bez ovih preporuka, imamo firmu iz Subotice koja je od nas tražila saglasnost da pređu na skraćenu radnu nedelju, da daju radnicima punu platu, a da im radnici na jesen, kad imaju veću potražnju za njihovim proizvodima, to odrade. Sve smo to stavili kao modele među ovim preporukama. Ovde je ova mera krajnje banalizovana. Međutim, mi smo u utorak imali sastanak sa Cvetkovićem, bili su predstavnici sindikata i Unije poslodavaca, s njima smo usaglasili ovaj predlog mera i sad je ovo sve predato finansijama, da vidimo koliko sredstava za ove mere imamo. Što se tekstilne industrije tiče, 26. marta imamo sastanak sa 15-16 tekstilnih kompanija, oni su tražili da se neoporezovani deo zarade poveća na iznos ukupne minimalne zarade koja je oko 15.000. Nije to veliki iznos za budžet... Za zaštitu najugroženijih među ugroženima, da gasimo požar, treba nam dve milijarde dinara. Pet milijardi bi nam trebalo za ceo paket socijalnih mera uključujući i to da se plati ovaj skraćeni radni dan. Kad ste pravili ovaj socijalni program, da li ste utvrdili neku granicu nezaposlenih posle koje je situacija alarmantna, a samo palijativne mere nisu dovoljne? - Nema granice jer niko ne može da predvidi koliko će ljudi ostati bez posla. Mi smo naveli ovde neku brojku od 50.000 ljudi, za koje je potrebna interventna pomoć, odnosno od 50.000 do maksimalno 80.000. Do kraja iduće nedelje (27. mart) imaćemo prvi stav i mišljenje Ministarstva finansija, onda nam sledi ponovo drugi krug razgovora, pa bi relativno brzo moglo da bude prihvaćeno na vladi. Koju ste zaštitu predvideli za decu? - Predlog je isplata dva dupla dečja dodatka u toku godine. Mislim da u vezi s decom neće biti pogađanja. A da pređemo malo na Sandžak. Ko je najveći politički i nacionalni autoritet za Bošnjake u Sandžaku? - Ma, ne znam. Društvo je u Sandžaku prilično podeljeno, nema... A bosanski reis-ul-ulema Mustafa Cerić? - Nema. To više ovde u Beogradu misle nego što jeste. Ima neki autoritet, ali realno nije to to. Svojevremeno ste govorili da je onaj koga je podržavalo Sarajevo, imao uticaja u Sandžaku. Kakav je sad uticaj Sarajeva? - Nikakav. Izetbegović je bio poslednji politički lider koji je imao autoritet i onaj ko je imao podršku Izetbegovića, taj je imao značajnu podršku u samom Sandžaku. Posle Izetbegovića nije bilo političkog lidera iz Sarajeva, koji je imao realan uticaj u Sandžaku. Tako da je uticaj Sarajeva u političkom smislu skoro nikakav. Za Bošnjake u Sandžaku, da li je Bosna matična država? - Za veliki broj ljudi u Sandžaku Bosna jeste matična država, ali matična država od koje ljudi sve manje očekuju da bi bilo šta za njih mogla da uradi, zbog svojih unutrašnjih problema. Mnogo više su oči ljudi uprte prema Beogradu. Sad kad je bio ovaj Zakon o zabrani diskriminacije, vlada ga je povukla iz procedure, a da vas, nadležnog ministra, nije obavestila, sve ste neka takva iskustva imali počevši od onog sa Sulejmanom Ugljaninom oko izbora sekretara SDA 1990. godine, pa sa Zoranom Đinđićem oko kandidature za poslanika 2000. godine, pa sa Vojislavom Koštunicom i njegovom iznenadnom saradnjom sa Ugljaninom, pa sa Borisom Tadićem... Sad ne znam da li da pitam: šta je sa njima ili da pitam: šta je sa vama? - Šta je sa mnom. Kod mene nešto nije u redu, nemoguće da su svi oni... ja nešto treba da menjam. Ali ima ona jedna izreka: kako te kolevka zaljulja, tako te život dočeka. Nema tu promena? - I ja mislim da je to potpuno tačno. Nažalost. Vi ste rekli: kad sve ovo prođe, vidim sebe kao člana Evropskog parlamenta iz Srbije i Crne Gore. Srbija i Crna Gora zajedno više ne postoje, ali šta mislite kad će se stvoriti uslovi da postanete kandidat za člana Evropskog parlamenta? - Radije nikad ne bih bio član, nego što bih sad prognozirao kad će Srbija postati član EU.