Ristivoje iz Brestovca

Šta je, bre, ovo, Srbi moji! Šta to čitam po novinama povodom osude „austrijskog monstruma” Fricla na doživotni zatvor zbog incesta!? Štampa, naime, piše da u nekim zemljama Evropske unije „incest nije krivično delo”! Misli se na „seksualni odnos između punoletnih rođaka”, a „do kog je došlo dobrovoljno”. Takvi seksualni odnosi, recimo, u Francuskoj, Španiji i Portugaliji, „ne podležu krivičnom procesuiranju”. U ovim zemljama već „decenijama nisu predmet krivičnog gonjenja” i „svrstani su u domen morala svake osobe pojedinačno”. E, sad, pazi, brale, šta se dešava u Rumuniji; u njinom parlamentu jaka je „konzervativna struja” koja se „žestoko protivi izmeni zakona kojim bi se dozvolio punoletni incest”. Za punoletni incest, danas, u Rumuniji može da se dobije sedam godina robije, moj bajo! Čuj, ušli u Evropu, a neće incest! Ah, Evropo, Evropo, šta ti sve primaš u svoje rodoskrvne redove! Sedim u beržeri, živciram se zbog Rumuna, i, pijem rakiju od ginko bilobinog drveta, a koju mi je doneo moj zemljak Nebojša, inače kuvar manastira Hilandara. A rakija kao ambrozija, sve čakre otvara; od čmara do temena. I, omami me toliko ginko biloba da počnem da se sećam preistorijskog doba! I, setim se, kao juče da je bilo, kada smo, pre 40.000 godina, istrebili i poslednjeg neandertalca! Ganjali smo ih, brale, uz Dunav, sve gore do Švarcvalda i tamo smo ih u šumske pećine sabili i sve ih pobili. Umlatili smo ih motkama, kopljima, kamenim sekirama; prštale su lobanje tih parazita, lešinara, pri tom, zadrtih protivnika ondašnje globalizacije. Čuj, bojali su se vatre i bili protiv njene upotrebe i da li je onda čudno što tu vatrenu tranziciju preživeli nisu. A vatra, šta je? Tek udar groma i samo malo skupiš hrabrosti i pružiš ruku prema vatrenom plamenu, prema žeravici i začas ti baklja u ruci. I, gle, postao si Novi Čovek sa tom bakljom u ruci, napravio si veliki iskorak od neandertalca i čini ti se da si na korak od boga. A bogovi, bogovi, oni su stigli mnogo kasnije. Nego, nismo neandertalce ubijali zbog vatre već zbog toga što su nam krali lovinu. Juriš, recimo, ceo dan crvenog jelena po šumama pored Dunava i on se jadan zaplete, konačno, u grmlje račvastim rogovima. Umlatiš ga, odereš i staviš meso ispred kolibe da se hladi na karpatskom vetru. Kad noću, cap, neandertalac se prišunja i mazne ti meso, bre! Ej, meso, celog jelena! I kako da ga ne juriš da ga ubiješ!? Ali, dara je prevršila meru kada su počeli majke, sestre i ćerke da nam napadaju i da ih – upotrebljavaju, znate već kako. Dobro, upotrebljavaš i ti u te svrhe i sestru i ćerku, jer još ne znaš da je to incest. A da znaš, naravno, da to ne bi. Elem, ode tako naše žensko na pojilo, a vrati se, da prostite, jebano. I za devet meseci, cap, neandertalče ti kmeči u kolibi! I tu ti udari jaka krv u glavu i izvršiš genocid! Pobiješ sve neandertalsko do kolevke! Eee, ali tu nije kraj! Jer, doleteše, konačno, i bogovi! Došli su, naravno, s neba, ali u amfibijama, bato! I, ulogore se na dnu Dunava, tu, pored Lepenskog vira. Noću su, sa dna Dunava, iz amfibija izlazili i sestrice i ćerkice otimali da bi se sa njima parili. Ali, šta ćeš, moraš da ih trpiš kad su bogovi. Iz te veze sa bogovima stvorena su arijska plemena. Istini za volju, otimali su i nas muške i ugrađivali nam plave oči i jaču, sintetičku muskulaturu, pa i nove moždane vijuge su nam urezivali, da se pamti kada su bogovi sa Sirijusa na Zemlju silazili. Kada su bogovi, jednog dana, nenadano otišli, i dalje smo sa sestrama i ćerkama arijsku lozu čuvali... A onda je došlo hrišćanstvo, i, zabraniše. Kažu, incest, a to je kažnjivo. Uh, ginko biloba! Pitko, klizi niz grlo, a udara kao macola! Jung sedi na indijskom taburetu i drži u skutima neku knjižicu, pa pućkajući srebrnastu, patarensku lulu, ovako, započinje: „I moj učitelj Sigmund Frojd je svoju ćerku kresao i govorio kako je i Karl Marks to svojoj ćerci radio. I to meni nije mnogo smetalo sve dok matori Sigmund nije zastranio, pa je porodične radosti incesta hteo da pretoči u osnove psihoanalize! A, ipak, ne može sve da se svede na lizanje i stojkovo dizanje! U čoveku je, ipak, utisnut i mit, arhetip! Postoji, dakle, nešto što može da se zove i bog, a ne samo, ajde kćeri, skači na mog! Eto, zato sam Frojda u Beču ostavio i u Švicu se vratio da na vodopadima Rajnfala razgovaram sa bogovima...” Nego, tek tada vidim da Jung u skutima drži „Anti Žistinu” od Restifa de la Bretona (1734-1806). Pitam: Šta je to? A Jung se pokvareno smeška i kaže: „Nešto što nije za poštenu kuću.” I, zaista, nije! Jer, glavni junak „Anti Žistine”, u čijem je liku mnogo od piščeve autobiografije, još kao dečak, napadao je sestricu, a u pubertetu i rođenu majku, a kasnije i ćerku! „Zver”, „čudovište”! Tako su Ristifa de la Bretona zvali! A živela je još jedna zver tada u Francuskoj; pogađate da mislim na Markiza de Sada (1740-1814). S tim što je Markiz de Sad zbog svoje literature morao na robiju i u ludnicu, a Ristif da le Breton je, brale, radio za policiju te ni zatvor ni ludnicu nije omirisao. Štaviše, Ristif de la Breton je trebalo svojom literaturom da raskrinka, da uništi Markiza de Sada!!? I „Anti Žistina” je, zapravo, i bila odgovor na Sadovu „Žistinu”! To vam je nešto kao „Anti Diring” Fridriha Engelsa, ali to je neka sasvim druga pornografska literatura. Gulim pasuljčinu i gledam kako Boki sa „orlićima” mlati ove u Konstanci, ove što hoće u rumunskom parlamentu da zabrane punoletni dobrovoljni incest. Onda navalim na kozji sir i slaninu da bih mogao da se prepustim Nikolinom vinu. A maznem Jungu i „Anti Žistinu” i sa njom slatko drhturim u beržeri. Sa „Anti Žistinom” i zaspim, a u snu mi moja Crna iz Vrčina dolazi i ovako na uvo prede: „Ti dobro znaš da sam se mojim ocem, bratom, pa i sinom, parila i divan porod sa njima izrodila! Iz rodoskrvnih veza, kao što znaš, rađaju se najlepša deca. A, bajdvej, Restif de la Breton, pisac “Anti Žistine” je, ako nisi znao, Srbin! Jer, Bretanja, nije li druga Srbija? Nije li Bretanja zemlja BRESTOVA!? A i ime Restif nije li to naš RISTIVOJE!? Hoću reći, Bretonci su Srbi koji su, eto, imali sreću da umesto blagodeti pravoslavlja i komunizma beru i danas plodove Francuske revolucije.” Tu se, u snu, setim da sam kao šestogodišnji dečak hteo sa sestrom da se poigram „doktora” ispod stola, pa su me prebili k'o vola! Eh, ko mi je kriv što sam se rodio u Skoplju umesto negde u Bretanji...