Kresanje krize

Vlasti se prebacuje da je nespremna dočekala krizu. To jednostavno nije tačno. Odgovorno tvrdim da niko u svetu nije dočekao krizu spremnije od nas. Jedino nas ona nije uopšte iznenadila. Pođimo redom. Doneli smo razvojni budžet, pun optimističkih očekivanja, dobro naduvan i predimenzioniran. Zahvaljujući toj genijalnoj ideji imamo mnogo prostora da ga krešemo, odnosno rebalansiramo. Šta bi kresali da je realno planiran? Planirali smo razvoj nečega od 8 odsto, to bez problema možemo kresati do 0,02 odsto, pa čak i manje. Osnovali smo 25 ministarstava, mnogo više nego što nam treba. Sada i to možemo lako kresati do petnaestak, a da niko ne primeti da nešto fali. Šta bi kresali da smo odmah napravili 15 ministarstava? Nagurali smo u ta ministarstva stranačke Kurte i Murte, bog zna koliko je viška. Lako ćemo to kresnuti do 30 odsto koji nikome neće nedostajati. I onda će 20 odsto biti višak, za neko dalje kresanje, ukoliko ustreba. Šta bi kresali da imamo knap zaposlenih? Ili, ne daj bože, manjak? Ista je situacija i sa javnim preduzećima, agencijama i slično. I ti imamo prostora za kresanje koliko nam duša hoće, zahvaljujući prekomernom dovođenju. Znači, stvorili smo ogromni administraciju da bi imali prostora za kresanje. I to nije sve. Direktori i menadžment su debelo preplaćeni. Brale, tu možeš kresati dok ti ne dosadi. Niko neće ni “a” reći. Ćutaće i uživati jer su svesni za šta daju i kome daju. Poučan je primer RIK-a koji ima nekoliko desetina članova i gde su za jedno radno vreme naplaćivane dve plate. Istina, za to su, za sada, kresnuli samo ministarku pravosuđa koja je vratila novac, ali ima obećanja da se na tome neće stati. Prvo je sukob interesa svuda stimulisan, a na vrhuncu će uslediti kresanje. Baš kao što treba. Enormno se trošilo na automobile, službena putovanja u privatne svrhe, mobilne telefone, reprezentaciju. Ima prostora, slobodno kreši. Evo jednog poučnog primera. Cenu kafanske tuče malog Miladina Kovačevića u Americi smo skresali sa 5 miliona na milion dolara. Ko zna, zna. Uzmimo Narodnu skupštinu. Koji tu uslovi za kresanje postoje. Dnevnice su se dizale na časnu reč. Čak i za sednice tela čiji nisi član. Putni troškovi svemirski, a kažu da je vasiona neograničena. Koliko tu lezilebovića služi parazite? Uzmimo samo skupštinski restoran u kojem poslanik, ima pravo da mu se plati jer jede u njemu besplatno. U skupštini sedi 250 poslanika, očas posla ih možeš skresati na 110, a da te glava ne zaboli. Koliko je narod nazoljen, on će ih držati i navijati, dok ih mi krešemo. Pustili smo organizovani kriminal da se razmahne. Svi su nas zbog toga pljuvali, a to je u stvari bila genijalna ideja. Kada su se enormno obogatili, roknuli smo im konfiskaciju imovine. Šta bi im kresnuli od imovine da im nismo prvo omogućili da je steknu? I onda onaj genijalni zaplet sa početka ove analize. Novac za nestašluk malog Miladina u Americi neće platiti građani, već kriminalci Srbije iz zaplenjene imovine. Bravo patriote! U rezervi imamo i kapital koji je iznet u vreme Miloševića. I to možemo kresnuti, ako nam se digne i bude nam ćef. Zahvaljujući našoj dalekovidosti nećemo morati kresati raju, to jest penzionere i sirotinju. E sada, uzmite zemlju koja nema sve ove resurse za kresanje. Šta da krešu oni koji su doneli realan budžet, nisu planirali razvoj, imaju knap ministarstava, agencija, rikova i zaposlenih u njima? Da nas kriza ne bi iznenadila i da bi imali šta kresnuti u budućnosti, ukoliko nam se prohte. Čisto da se podsetimo i da nas želja mine. Tomislav Drvar, Sombor