Autonomija slike

Trenutno najzanimljivija izložba u Beogradu posvećena je naizgled anahronoj temi – odbrani autonomije slike. Neko će se upitati: koga zanima ta autonomija danas, u vreme aktuelnosti novih medija vizuelne umetnosti? Po mišljenju autora izložbe, istoričara umetnosti Save Stepanova, radi se o temi univerzalne aktuelnosti. Treba znati da je pojava novih medija istorijski uslovljena upravo svojedobnom odbranom autonomije slike. Stepanov je u Galeriji 73 na Banovom brdu načinio delimičnu rekonstrukciju novosadskih izložbi Milana Konjovića iz 1946. i 1952. godine. Cilj te retrospekcije nije podsećanje na Konjovićeva dela iz vremena njegove najveće stvaralačke snage, kao što su “Žito”, “Suncokreti”, “Autoportret”. Ova izložba tematizuje vazda aktuelni odnos umetnosti i politike. Pomenutim izložbama u Novom Sadu Konjović se izložio oštroj kritici zagovornika tada zvaničnog koncepta socijalističkog realizma. Optužen je zbog “greha” što slika u maniru pariske škole sa obeležjem “dekadentnog” formalizma građanske kulture, i što time ignoriše našu “novu stvarnost”. Ovaj drugi prigovor imao je zloslutnu političku težinu. Tu je, upravo, poenta onoga našta Stepanov ovom izložbom ukazuje – kad se politika “sretne” sa umetnošću, biva ugrožena autonomija umetnosti. Konjovićevo slikarstvo iz pomenutog perioda daje primer koji potvrđuje to nepisano pravilo. O kakvoj se to autonomiji radi? Reč je o načelnom principu moderne umetnosti prema kome autonomnost njenog dela potiče od slobode u kojoj je ono stvoreno. Slika je autonomna po svom jeziku, po medijskoj strukturi. Wenu sadržinu čini stvarnom primarna likovnost izražajnih elemenata, forme, prostora, svetlosti, boje, linije, a smisao joj je u učinku estetskog dejstva. Hronični greh politike prema umetnosti u tome je što joj, milom ili silom, temu postavi ispred sadržaja, bez obzira na to kako će se to odraziti na estetsku vrednost. Treba ukazati na dva nenaglašena ali prisutna aspekta aktuelnosti teme ove izložbe. Prvi aspekt je istorijski. On se tiče pitanja o značaju uloge pojedinih umetnika u suprotstavljanju tendenciji političke instrumentalizacije naše likovne umetnosti posle Drugog svatskog rata. Mesijanska uloga u tome pripisuje se Petru Lubardi, kao kakvom antičkom heroju koji je zadao smrtni udarac gorgoni socijalističkog realizma. Moguće je upitati se, nije li time prenebregnuta uloga Milana Konjovića koji, za razliku od Lubarde, nikad nije načinio nijednu sliku u socrealističkom stilu, već je, braneći nepokolebljivo svoju stvaralačku slobodu, branio i odbranio autonomiju slike? Drugi aspekt aktuelnosti pitanja koja pokreće ova izložba otvara se u pogledu na aktuelni trenutak naše likovne umetnosti. Mimo namere Stepanova, ima tu nečeg što provocira nepostavljeno, “jeretičko” pitanje: da li je i danas ugrožena autonomija slike?... Uzrok te ugroženosti neće biti kao nekada, u budnosti dežurne ideološke svesti koja motri na odnos teme slike i njene sadržine. Ali, otkud to što danas ima sve više izložbi na kojima nema nijednog ulja na platnu? Prozivati politiku zbog toga zazvučalo bi grubo. Volja koja uzrokuje tu pojavu motivisana je više ejdetski nego ideološki i politički. Ali, “nova stvaralačka praksa” koja problematizuje delotvornost posredovanja stvarnosti i umetnosti “starim”, statičnim projekcijama slikarstva u prilog efikasnosti medijskog dinamizma “direktne akcije”, izgleda analogna aktuelnom političkom pragmatizmu. U njenoj svesti nazire se nepokazana ravnodušnost prema autonomiji slike, koliko i prema samom njenom postojanju.