Sarajevo i antisrpski duhovi

Privukao me je ingeniozan i katarzičan stav prenet u podnaslovu ovoga intervjua u kojem mladi sarajevski reditelj Dino Mustafić zaključuje da smo „svi krivi, na ovaj ili onaj način, u gadarijama kroz koje smo prošli”, te još briljantniji zaključak da je „ovaj rat, između ostalog, imao za cilj razaranje jugoslovenskog kulturnog modela”. Već sam pomislio kako se napokon neko iz Sarajeva otrgnuo pogubnom ropstvu propagandne predstave o ratu u BiH od koje ne odustaju već više od decenije tamošnji (a i ovdašnji) mediji, političari, intelektualci. Ponadao sam se da će neko ko za sebe kaže da je „uvijek bio skeptičan prema šarmantnim i zavodljivim idejama koje vuku masu” zaista odoleti tom „šarmu” i izdići se iznad medijskih floskula o agresiji, opsadi, ćetnicima... Da ću umesto ponavljanja zabetoniranih laži o karakteru prošlog rata izgrebati bar zrnca istine koja mogu da otrezne i navedu na put razmišljanja i mogućeg pomirenja. Nažalost, sve kasnije rečeno, a što se odnosi na sam rat, puko je ponavljanje glavnih obrisa slike koju su propagandni mešetari skicirali još pre početka samog sukoba. Ne mogu da prećutim kada čujem frazu o opsadi i napadnutom gradu (koju je koliko vidim već u potpunosti prihvatila i novinarka NIN-a), što bi trebalo da predstavi sarajevsku realnost od ’92 do ’95.  Kao neko ko je bio neposredni svedok i sve to osetio na svojoj koži, odgovorno tvrdim da je Sarajevo bilo višestruko opsednuti grad, s tim što je jedan od oblika još prisutan, a to je opsednutost duhovima mržnje prema svemu srpskom, koji se i sada provlače uskim sokacima i uzdižu iznad ovoga grada. Tokom tih ratnih godina, mapa Sarajeva je doslovno podsećala na kuvano jaje gde se u sredini nalazila mala teritorija pod muslimanskom (ako nekoga vređa, neka ovu reč zameni bošnjačkom) kontrolom, pa jedan nešto širi pojas srpskih teritorija, a oko njih, sa izuzetkom uskog spajanja na istoku, ponovo muslimanski prostor (iz kojeg je npr. sprečavano napajanje grada strujom). Srbi iz tog „belanceta” su  optuženi za opsadu grada, a u stvari su i sami bili uklešteni i branili svoje kuće na tom prostoru uz ogromna stradanja i brojne gubitke. Granate su razarale i Hadžiće, Ilidžu, Ilijaš, Vogošću, Grbavicu, dečiji mozgovi su se prosipali i po trotoarima ovih naselja od snajpera sa strane koja se histerično opire „relativizovanju” njenog ekskluzivnog prava na ulogu žrtve. Svako ko poznaje tu realnost dobro zna da je jedini razlog činjenici da je sa srpske na muslimansku stranu palo više granata u tome što su ih Srbi imali više. Takođe i to da je na drugoj strani bilo više snajpera koji su pucali po građanima na obe strane, zavisno od potrebe. Na primer, gospodin Mustafić pominje ljude ranjene i ubijene iz snajpera pre neke od njegovih predstava u Ulici maršala Tita!  Zanimljivo bi bilo ispitati odakle su mogli doći smrtonosni kuršumi s obzirom na to da su najbliži srpski položaji bili udaljeni nekoliko kilometara i da se sa njih nije mogla videti ta ulica. Ali, krivac se već zna i zašto potezati logiku!? U intervjuu nema pomena ni one okrutne unutrašnje opsade koju su, podstaknuti od muslimanskih vlasti, provodili lokalni kriminalci preko noći promovisani u generale. Razlog ostanka u gradu za ogroman broj Srba krio se u prostoj činjenici da im nije bilo dozvoljeno da odu, korišteni su kao taoci, a služili su za kopanje rovova i za pokazivanje zapadnim medijima kao navodni primer suživota. Daleko od očiju medija i bilo kakvog interesovanja svetske javnosti ubijeno ih je oko pet hiljada, mnogi na najbestijalnije načine. Kao ilustraciju navešću „predstavu” koja je organizovana za stanovnike naselja Vojničko polje u maju 1992. kada je jednoj grupi Srba rečeno da mogu ići „svojima” u nekoliko stotina metara udaljene Nedžariće - kada su ovi nesrećnici već stigli do barikade, sa leđa su pokošeni rafalom, a publika sa okolnih balkona je to pozdravila burnim aplauzom. Nikada niko ni pomenuo nije činjenicu da je postojao cenovnik izlaska iz Sarajeva, da se vrednost glave određivala kao na stočnoj pijaci i da uplate nikada nisu bile i garancija stvarnog izlaska. Ipak, kako uz uprošćenu sliku o opsednutom gradu staviti i prizor ljudske pijace koja podseća na „mračni srednji vek”. Pošteno razmišljajući o Sarajevu, moglo bi se razmotati još slojeva opsade, od doslovne fizičke do duhovne i istorijske,  koje su se reflektovale kroz razne kolektivne i lične psihološke manifestacije, ali za Mustafića stvar je krajnje jednostavna, on je bio u gradu i bio je „napadnut zlom” što se jednostavno može izvesti u zaključak da je to bio rat dobra i zla, a ko čak i samo ćuti o tome i ko „izbjegava da stvari nazove pravim imenom” za njega postaje „pobornik politike koja je razorila grad”. To je već netačno, nepošteno, a na kraju i vrlo bedno. Ovde zapada i u ozbiljnu protivrečnost i sa stavovima sa početka teksta da smo svi krivi na neki način jer se u borbi dobra i zla podrazumeva da je krivica samo na jednoj strani. Zato, logički pravci na koje nas upućuje Dino Mustafić nikako ne mogu biti platforma otrežnjenja i pomirenja mada su vrlo vešto zamaskirani nekim neoborivim činjenicama, poturenim na dokazivanje svojih suprotnosti i neodrživih propagandnih teza. Neko ko se deklarisao kao skeptik prema idejama mase  na kraju se ipak prepušta razornoj populističkoj grudvi laži koju su inicirali plaćeni spin majstori sa Zapada i za koju se već odavno zalepila većina bosanskih muslimana, zahuktaloj gromadi koja tutnji i lomi sve pred sobom i koja, daj bože, da im „izdobri”. Miroslav Gligorević, Toronto, Kanada