Hakslijev ljubavni trougao

Oldos Haksli i Marija Najs upoznali su se 1916. u Garsingtonu. NJemu je bilo nešto više od dvadeset godina, a ona je bila tinejdžerka. Bila je neobično privlačna – o čemu svedoče i njene fotografije. Venčali su se 1918. godine i živeli srećno i manje-više nerazdvojni sve do njene smrti 1955. godine. Taj je događaj ostao zabeležen sa izvesnom mešavinom dostojanstva, posvećenosti i potpunog očaja u Hakslijevom pismu sinu Metjuu, pismu koje se nalazi u novoj zbirci DŽejmsa Sekstona. Marija je obolela od raka jetre, tako da nije bila u stanju da kontroliše tečnosti, ali je muž uspevao da joj olakša mučninu uz pomoć hipnoze. Poduhvat je bio veoma težak, jer je Haksli s mukom zadržavao suze. Svima koji su poznavali Mariju bilo je jasno da je bila biseksualka, kao i da je bila zaljubljena u Otolin Morel. Ono što je držano u tajnosti, bila je činjenica da su i Oldos i Marija tokom braka bili u seksualnoj vezi sa Meri Hačinson – književnicom, udatom za advokata. Ona je takođe, iako manje diskretno, bila ljubavnica Klajva Bela (u galeriji Tejt je danas izložen njen nimalo laskav portret, čija je autorka Belova žena Vanesa). Meri Hačinson umrla je 1977. godine. Družila se sa T. S. Eliotom i njegovom prvom ženom, podržavala Semjuela Beketa, bila veoma važna za britansku umetničku scenu, uključujući tu i kasnije formiranu Rodžal Shakespeare Compandž. Weni tekstovi danas se čuvaju u centru “Hari Rensom” u Ostinu (Teksas). Zbirka se sastoji od 134 Oldosova i 375 Marijinih pisama. Pisma koja je Meri poslala njima, s druge strane, uništena su u požaru koji je izbio u Hakslijevom losanđeleskom domu 1961. godine. “Bukvalno ništa nije ostalo ni od kuće ni od onoga što se u njoj nalazilo”, napisao je Haksli Metjuu. “Sada sam čovek bez imovine i bez prošlosti.” Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, kada su objavljene zbirka Hakslijevih pisama u izdanju Klivlenda Grovera Smita i dvotomna lična biografija Sibil Bedford, Meri Hačinson je još uvek bila živa, a njena pisma još nisu bila do kraja sakupljena i klasifikovana. Bedfordova je pisala da su Hakslijevi bili “sofisticirani ljudi koji se nisu plašili da eksperimentišu”, ali je detalje prepustila čitaočevoj mašti. Odabrana pisma DŽejmsa Sekstona pak iako uključuju veći broj korespondenata i tema, uglavnom su koncentrisana na ljubavne afere. Knjiga ne uspeva da ih sve potpuno rasvetli, što se moglo i očekivati. Kako predstaviti trougao uz pomoć jedne linije koja spaja dve tačke (krećući se pri tome samo u jednom smeru)? Ne samo da nedostaju pisma koja je Meri pisala Mariji i Haksliju, već i princip “jednog autora” isključuje Marijina pisma Meri. Oldos i Marija, opet, nisu imali potrebu da jedno drugom pišu, budući da su živeli zajedno. U svakom slučaju, većina pisama koje su jedno drugom slali na početku veze, takođe je uništena u požaru. Još jedan problem za čitaoca predstavlja i činjenica da je Haksli u pismima pokazivao svoju višeslojnost, dok se Hačinsova u pismima ograničavala na iskazivanje samo hvalisave i nestašne strane svoje ličnosti – što se vidi po neprekidnoj erudiciji kombinovanoj sa neumoljivom sugestivnošću: “Tvoje je pismo, Meri, veoma šarmantno i podsetilo me je – iako samo površno, jer ja na to stalno mislim i za to mi ne treba nikakav memento vivere – na ono što je Šekspir genijalno nazvao (da dodam i ja nešto ovom aranžmanu): ‘Krađa naše uzajamne zabave’. I kakva je to uzajamnost bila, Meri! Bar sam to ja zaključio – naučnim metodama, zasnivajući svoju analizu na biheviorizmu i ne pokušavajući da gubim vreme ni na svoju ni na tvoju introspekciju; a moje su zaključke, bar tako mislim, potvrdile i činjenice.” Nešto od ovoga provlači se kroz veliki broj pisama, od kojih Sekston u zbirku uključuje nekih stotinak Hakslijevih pisama Hačinsonovoj. Većina njih nije preterano dugačka, ali je puna najekstremnije samodopadnosti. Tokom puta u Indiju, na primer, Haksli detaljno opisuje zemlju, lokalne običaje i ponašanje stanovništva, zaboravljajući da je Meri rano detinjstvo provela upravo u toj zemlji, budući da su njeni roditelji bili deo neprekinutih loza kolonijalnih administratora – još je njen pradeda bio u službi Vorena Hejstingsa kao lični pomoćnik. Čitalac, ipak, ne treba da se nada da će iz ove zbirke saznati išta novo o njenoj prošlosti. Popularna književnica i kritičarka Naomi Rojd-Smit pojavljuje se diskretno (i bez objašnjenja u komentarima) u pismima nakon 1922. godine, a takođe je i među Hakslijevim korespondentima iz 1926. Sve do pisama iz 1931. godine, tj. sve do polovine knjige, priređivač nam ne govori ko je ona. S druge strane, teatralni Fransis Rod, koji je u Hakslijevom životu bio prisutan tokom obrazovanja na Itonu i Baliolu, i pomenut samo jednom u pismu iz 1918, odmah je uveden u komentare i to uz informaciju da je dvadeset sedam godina kasnije postao predsednik Kraljevskog geografskog udruženja. Uz pismo poslato Meri Hačinson u kome se pominju “DŽeremi” i “Pegi (Eškroft)” ne stoji nikakav komentar iz koga bi čitalac mogao da shvati da se radi o njenom sinu i njegovoj ženi. Čitaocu se nadugačko objašnjava šta su Mapin Terasiz (Mappin Terraces), ali ne i ko je bio Bendžamin Robert Hejdon. Na kraju, pismo koje počinje sa “Dragi Gospodine” – očigledno upućeno uredniku novina – šturo je transkribovano sa “Gospodinu”. Čak, i naročito, kada su čitaocu potrebna dodatna objašnjenja, priređivač ne interveniše. Haksli 11. oktobra 1916. godine piše Otolin Morel: “Zabavila me je mešavina preterivanja i ocvalog pokroviteljstva kojima sam zasut u Tajmsovom književnom dodatku. Voleo bih da upoznam kritičara koji je ono pisao i da mu kažem da ljudi nisu tako crni kao što ih slikaju.” O čemu se ovde radi? Ne postoji nikakvo objašnjenje. Hakslijeva prva zbirka poezije The Burning Wheel (Plamteći točak), izdata je mesec dana pre toga, ali se njena kritika u “Tajmsovom” dodatku pojavila tek nakon zbirke The Defeat of DŽouth (Poraz mladosti) 1918. godine. U izdanju od 5. oktobra 1916. godine u dodatku se posvećuje pažnja novom romanu Hakslijeve rođake Hamfri Vord, plodne književnice. Radnja njenog romana Laddž Connie (Gospođa Koni) smeštena je u Oksfordu 80-ih godina XIX veka, ali ko god je poznavao Hakslija, odmah je primetio izrazitu sličnost između njega i glavnog junaka romana Daglasa Falodena. Kritičar kaže: “Ovaj mladić od samog početka nije predstavljen kao draga osoba. Izgleda – kao i mnogi drugi pre njega – kao izuzetno uspešan student, visok... iz dobre porodice, i tako dalje, koji se sprema da zakorači u akademski život. Ali je u stvari jedna savršeno sebična, nasilna životinja...” Faloden je jedan od udvarača glavne junakinje koji ostale vršnjake okreće protiv jednog od svojih rivala, pijaniste Radovica, koji iz čitave peripetije izlazi sa neizlečivom povredom ruke. To je “crno naslikani” čovek sa kojim se uspešni, visoki Haksli, koji je tek zakoračio u akademski život, itd, šali u navedenom pismu. Uzgred, anonimni kritičar – o kome se i DŽejms Sekston mogao informisati lakše nego Haksli – nije niko drugi do šezdesetogodišnji urednik i parlamentarac koji je u “Tajmsu” postavljao šahovske probleme, Artur Brodrib. Ova pisma nude divne stvari: sjajne istorijske, kritičke i etimološke uvide; zabavna ogovaranja; osvrte na Hakslijevo pisanje, kao i na Holivud iz 40-ih godina i rad Endrua Devisa (koji je napisao scenario za Gordost i predrasude i DŽejn Ejr), kao i na njegovo sve veće interesovanje za religiozne tekstove; strpljive i odlučne savete piscima koji su mu slali svoje tekstove na čitanje (“Mislim da bi bilo dobro da ostaviš knjigu po strani na godinu-dve i da je onda ponovo uzmeš, pročitaš iz drugačije perspektive i ispraviš nedostatke... Plašim se da ovo nije od momentalne koristi. Ali smatram da na duži rok može da pomogne veoma mnogo.”) Vidimo kako Haksli čini sve kako bi od najnižih pobuda Fride Lorens zaštitio književnu zaostavštinu D. H. Lorensa; kako je tesno sarađivao sa Dikom Šepardom u Savezu za mir (Peace Pledge Union, nevladina organizacija, prim. prev.); kao i kako je upotrebio sva poznanstva ne bi li uspešno izdejstvovao brak za Izabel fon Šonebek (kasnije Bedford), koji nije bio toliko brak iz koristi koliko brak radi opstanka: ona je bila Jevrejka i da se nije udala, završila bi u logoru. Haksli na veoma uverljiv način brani politička nastojanja Nevila Čemberlena u svom pismu Naomi Mičison iz 1938, da bi tri godine nakon toga, u pismu Rejmondu Mortimeru zauzeo suprotnu poziciju. Iz pisama saznajemo dosta i o energičnom i preduzimljivom pristupu životu i smrti kojim su Hakslijevi savremenici, nakon Prvog svetskog rata, zamenili viktorijanski stil života. Svako Hakslijevo pismo prijateljima u žalosti zasniva se na jednostavnoj antitezi, koju uglavnom izlaže u dva pasusa – kao u slučaju Klajva Bela, koji je izgubio sina u Španskom građanskom ratu: prvo izjavljuje saučešće. “Znam da nema utehe, ali... želeo bih da ti kažem koliko duboko saosećam sa tobom...” Posle toga, odvlačenje pažnje sa gubitka. “Treba da dođeš jednom, da zajedno istražimo ovu čudnu zemlju (Novi Meksiko)... u kojoj leto provodimo na planini, na 3.000 metara nadmorske visine, koja se uzdiže nad pustinjom koja je potpuno prazna, osim...” Šteta što tom materijalu nije posvećeno više pažnje. Takođe je čudno što u knjizi, čija je centralna tema Hakslijeva veza sa Meri Hačinson i za koju se tvrdi da prvi put objavljije najvažnija pisma, nema pomena o Hakslijevoj biografiji Nikolasa Mareja iz 2002. godine, u kojoj su pažljivo odabrani i navedeni najzanimljiviji delovi prepiske, uključujući i Marijinu stranu. Times Literrly Supplement Prevod Milana BabiĆ