Nije to bio ratni poklič

Dvadeset je godina od velikog skupa na Gazimestanu na kome je bilo stotine hiljada ljudi. Zaokružuje se na milion, a mnogi su pominjali i dva. Šta je, dakle, bio Gazimestan 1989. godine? - I dalje sam ubeđen da je ovako masovno obeležavanje bilo potpuno u redu. Nije to bio mali jubilej, a ta bitka je heroika i tragika Srba. Naš narod je u Jugoslaviju uneo svoju državu i vlastitu nacionalnu svest zamenio jugoslovenskim identitetom. Ali u SFRJ je, uprkos tome, vladala maksima da je jaka Jugoslavija bila moguća samo ako je Srbija slaba. To nam nisu otkrili srpski komunisti već Lazar Koliševski. U tom smislu, proslava je delovala lekovito. A što se tiče Jugoslavije, nju nije srušio Vidovdan 1989. niti Miloševićev govor; ona se već nekoliko decenija ljuljala. Ipak, ne možete poreći da je cela organizacija bila izraz političkog pragmatizma vrha SPS... - Naravno, ne verujem da je sam događaj realizovan bez one dnevne kalkulacije. Svaka politika polazi od neke računice. Ono što mi se tu ne dopada, a to je docnije korišćeno protiv Srbije, jesu neke formulacije u Miloševićevom govoru, koje su bile malo tvrđe no što je trebalo. Recimo? - NJegova konstatacija da se možda ponovo nalazimo pred burnim istorijskim događajima. Nije ništa trebalo to najavljivati, jer su događaji to sami činili. I to u vrlo brzoj spirali. Konce su vukle Slovenija i Hrvatska. Svejedno, završnica tog govora bila je tvrđa no što dobra diplomatija dozvoljava. Ipak, od tvrde završnice do ratnog pokliča je veliki prostor. Ta teza o ratnom govoru je čista podmetačina i to je dokazano u Haškom tribunalu. Govor je bio opomena jugoslovenskim narodima da brzina i pravac kojima se kreću događaji mogu dovesti do strašnih posledica. Ko je pisao taj govor? Ko ga je savetovao? - Nisam bio tada tu i nisam učestvovao u pripremi obeležavanja. Ali, koliko znam, on je govor sam pisao. Ne znam da li se savetovao sa nekim. Milošević je, inače, bio veoma samouveren političar, zaista je verovao da može sve sam. Uostalom, te kratke, logične i odsečne rečenice, to liči na njega. Oni govori pred kraj njegove vladavine, sa dugim i nejasnim rečenicama, to nije njegovo. NJih su, očito, pisali drugi ljudi. Sam događaj je, očito, bio zamišljen kao pokazatelj i obnovitelj srpskog jedinstva. Ipak, opozicije nije bilo na onoj bini. - Koliko znam, opozicija je bila na obeležavanju. Da su bojkotovali, to bi bilo smrtonosno za njih. Naravno da bi za jedinstvo naroda daleko više odgovaralo da su predstavnici svih partija bili na bini. U to vreme ste bili ambasador u Ankari. Kakve su bile reakcije Turske? - Bilo je primećeno, ali ne previše. Turska ima drugi stav o samoj bici, njihova istoriografija tvrdi da je turska vojska morala da se povuče zbog opasnosti od Tamerlanovih Mongola, priznaje smrt vojskovođa, a Miloš Obilić je nešto kao terorista. A kako su to primile druge zemlje? - Moji sagovornici sa Zapada su bili rezervisani i prema Gazimestanu i prema Miloševićevim akcijama sprečavanja raspada Srbije. Zapadna štampa je već tada prišla Srbiji veoma rezervisano. SAD i Evropska zajednica su taj govor iskoristile kao dokaz teze o srpskoj krivici za krvavi raspad Jugoslavije... - Sve te informacije su bile brifovane u Briselu, bilo u Evropskoj zajednici, bilo u NATO. Ličile su na prepise istih stavova o Srbiji koji su se neprekidno ponavljali. S kolegama u Ankari je već tada bilo skoro nemoguće razgovarati i suočavati ih sa argumentima druge strane jer su bili fiksirani, dogmatizovani. Ne zaboravite da su Slovenija i Hrvatska već tada imale svoje pi-ar agencije koje su pripremale teren za secesiju. Srbija je već tada bila „bastion boljševizma“ s kojim je trebalo raskrstiti. Pa, ja sam još 1966. godine bio svedok razgovora Vladimira Bakarića sa jednim američkim senatorom koji ga je upozoravao na opasnosti od Srbije! Suštinski, Milošević im je svojim tvrdim političkim rečnikom samo dodao boju za već izgrađenu sliku. Je li to bilo samo do govora na Gazimestanu? - Podsetio bih da je Milošević još 1981. godine, pet godina pre Gorbačovljeve perestrojke, kritikovao socijalističko samoupravljanje kao prepreku za dalji razvoj SFRJ, i to pred Krajgerovom komisijom. Ipak, liberalizacija ekonomije i političkog sistema Srbije su okasnili. Doduše, vrh SPS i sam Milošević su prvih nekoliko godina bili preokupirani spasavanjem Srbije koja je bila sastavljena od tri dela. Katkad se pitam nisu li autori Ustava iz 1974. godine imali ovakav razvoj događaja u vidu, i ustavna rešenja za Srbiju i njene pokrajine namerno uneli u taj dokument kako bi Srbija jednog dana imala čime da se zamajava i gubi vreme, i da kvari svoju međunarodnu poziciju. Kakvo mesto skup na Gazimestanu ima na političkoj mapi Srbije? - Događaj je zloupotrebljen. Albanci su tvrdili da su izolovani, što donekle jeste bilo tačno, a zasigurno pogrešno kao potez. Istovremeno, srpska opozicija je time dobila opravdanje da Miloševiću pripisuje nekakav cezarizam. A sama se nije nimalo konstruktivno ponašala za vreme krize. Uopšte uzev, svi stavovi partija koje su pripadale opoziciji su bili uglavnom izraz njihovih dnevnopolitičkih potreba, a ne državotvorne dalekovidosti. Koliko je mit o Kosovu, Gazimestan i samo obeležavanje, prisutno u političkim idejama Srbije danas? - U to vreme skup na Gazimestanu je u potpunosti odigrao ulogu: povratio je samopouzdanje narodu, što je bilo ključno za mobilizaciju u trenutku kada je pretio raspad, ne Jugoslavije već Srbije. Da toga nije bilo, mobilizacija bi bila mnogo teža. To što je to samopouzdanje danas poljuljano, posledica je delovanja Miloševićevih naslednika. Uostalom, imamo li mi danas neku jasnu političku ili nacionalnu ideju? Od nacionalnog smo sve dalje, a strategija raskorenjivanja se uporno sprovodi. Pogledajte odnos prema pismu: ćirilica je po Ustavu naše zvanično pismo, ali je ima sve manje.