Kad su zemljom hodali bogovi

Novi muzej atinskog Akropolisa je odmah posle otvaranja postao jedan od najznačajnijih svetskih muzeja. Prvi put, posle dva veka iskopavanja i istraživanja, sva značajnija otkrića na lokalitetu atinskog Akropolisa, od nalaza preistorijskih vremena pa sve do početka 8. veka nove ere - predstavljena su na jednom mestu. Da li je baš tako? Hodajući kroz enterijere Novog muzeja koji čine dva glavna izložbena dela – jedan u kome su izložene skulpture u slobodnom prostoru i drugi u kome dominira friz sa metopa Partenona – zaključujemo da na skoro svakom koraku nešto nedostaje. U muzejskoj postavci jasno su izdvojeni originalni delovi, rekonstrukcije nedostajućih delova i oni rekonstruisani delovi koji su svojevremeno odneseni u Ujedinjeno Kraljevstvo, i danas predstavljaju stalnu postavku antike u Britanskom muzeju u Londonu. Konji i jahači bez glava, delova torza, ruku i nogu, svedoče o „postignućima modernih varvara“ koji su skidanjem frizova, delova skulptura i kamene plastike, učinili mogućim da se kulturno nasleđe antičke Grčke predstavi svetu. Šta je bilo bolje – ostaviti hramove i hiljadugodišnje skulpture da propadaju ili ih odnošenjem u kulturne centre Evrope i sveta učiniti vidljivijim i na taj način skrenuti pažnju na vrednosti svetske civilizacije, pitanje ma koliko delikatno i intrigantno - u ovom trenutku nije bitno. Ono što je danas zaista važno - jeste da Atina svojim Novim muzejom ponovo potvrđuje da je istinski centar kulture Evrope. U Novom muzeju Akropolisa stekli su se uslovi da se podeljeno i razdvojeno kulturno blago ponovo sjedini na ovom jedinstvenom mestu koje snažno svedoči o identitetu kultura sveta. Novi muzej Akropolisa savršeno korespondira sa spoljnim oblicima iz perioda antičke Grčke i pruža moderan odgovor na već postojeće rešenje, vidljivo na Akropolisu. Kroz staklene fasade omogućen je vizuelni kontakt sa Partenonom, odakle potiče friz i najveći broj skulptura. Svojim smelim arhitektonskim rešenjima ovaj „muzej skulpture i svetla“ potvrdio je presudnu ulogu kreativnosti u procesu vraćanja života muzejskim predmetima i muzejima. A poruka koju Novi muzej šalje - i svojom lokacijom čak, jer njegovi temelji leže na velikom delu antičkog grada koji se razvijao u podnožju Akropolisa, dela antičkog sveta koji je vidljiv posetiocima već kada u Muzej ulaze - sasvim je direktna: mi sa prošlošću nismo povezani samo preko mitova i sećanja iz vremena „kad su zemljom hodali bogovi“, već je prošlost tlo iz koga raste naš identitet. Dominantno obeležje misije Novog muzeja atinskog Akropolisa jeste odbrana kulturnog identiteta, odnosno njegovog kontinuiteta - i u našem vremenu. Rastuće interesovanje za muzeje, zapravo njihov pravi procvat, posledica je krize identiteta, oličenog u kulturnom identitetu, za koju se traže, ali ne uvek i nalaze, adekvatna rešenja. Brojni su narodi i kulture koji su potčinjeni od strane drugih, većih naroda i kultura. Ali, neokolonijalizam počinje uvek - osvajanjem duše; dakle potčinjavanjem lokalne kulture, a zatim, tek, napreduje prema ekonomiji i području politike. U ratovima smo brojali, i obično brojimo, samo mrtve, ali ne i ljude kojima je uzeta prošlost i uskraćeno kolektivno pamćenje. Zbog toga je uloga muzeja tako važna danas, i tako važna uvek: oni su tu da se bave budućnošću prošlosti, budućnošću našeg identiteta, dakle - našom budućnošću. A grčka kultura, nesumnjivo, jeste i u vremenu današnjem temelj našeg identiteta, temelj na koji se s ponosom osvrćemo i u čudesnim i svevremenim trenucima dok hodamo Novim muzejom Akropolisa.