Mrtvi ponedeljak

O mrtvom ponedeljku su, već, napisane širom sveta naučne studije. Ali, može li da se, uopšte, opiše mrtvi ponedeljak posle Vidovdana. Prvo, taj ponedeljak kraći je za čitav minut od vidovdanskog prethodnika što je, već, samo po sebi, mala katastrofa. A još ako si Vidovdan u ovu nedelju slavio u Ravništu, na Suvoj planini, udisao život punim plućima, a onda, tek tako, osvanuo u Beogradu, u mrtvom ponedeljku, e, onda si ti, bajo, u grdnom sosu, onda te letnji smog prestonice, baš, lupio po nosu. I gle, odjednom si u lošem odnosu sa solarnim bogovima, naprasno, počneš da patiš od „krize smisla i identiteta“. I, pitam se: šta ću u Beogradu kada su mi i srce i duša u suvoplaninskom Ravništu, pored moje kamene zadužbine, kod moje zarezojske družine, pored opojnog polja majčine dušice, i tu ti, bato, slabo pomažu i Biljanine beogradske punjene paprike. A, tek, utorak! Kako on zna da bude još kraći za minut i mrtav da mrtviji ne može da bude. FK “Obilić“, CZ, Kapije Beograda, a i svetosavski Hram, sve je to kao mrtvo zaklano, u pet ujutro, dok čekam na terasi da se pojavi Sunce Nepobedivo da mu, po arijevskom običaju, odam poštu, pa da se okrenem, kakvom- takvom, poslu. A Sunca nema, pa nema, tek neko bledunjavo videlo. Dobro, tako je, za Vidovdan, bilo i na Suvoj planini, dok smo čekali da se Sunce pojavi da mu se poklonimo, za život nasušni zahvalimo, a pojavilo se samo neko rumenilo iza gustih oblaka. I, kažem vam, zaista vam kažem, Srbi moji, tako će biti i kada smak sveta nastupi, a mi, suvoplaninski arijevci spremno ćemo i taj kobni časak dočekati. Stojim, tako, u praskozorje, na terasi u Gročanskoj sa čašom sveže limunade, ali sa bajatom, jalovom nadom da Srbima može nabolje da krene. Jer, evo, minut po jutru, po svakom danu, tu nema sreće, čoveče, svemirska tama može, svakog časa, da nas odnese ako grune kiša meteora... A koliko u nedelju, za Vidovdan, veseo život je bio, mislim, u Ravništu na Suvoj planini. Jer, Dopčine gusle su gudile o prvom junaštvu Kraljevića Marka, a i frula je, potom, radosno zasvirala i suvoplaninsko kolo razvila i tutnjali su, već, vremešni arijevci, baš kao njihovi davni preci. A onda i gajde Vojkana Ciganina, pa se i Nepobedivo Sunce pojavilo, i, sve to čulo se, valjda, do Haga, a možda i dalje do Bele kuće, preko bare. I sve to vidovdansko veselje išlo je uz ovčije pečenje i svekolika rujna vina, a bilo je tu i vino Nikolino, i, mene je, odjednom, sve to, nekako, slatko bolelo. Jer, Jovana Krstitelja, moju krsnu slavu sam, eto, u Ravništu, za ovaj Vidovdan, konačno, utulio, to jest, na svečani porodični ručak je sveo. Porodične ikone sam seoskoj crkvi u Mokri darivao, i tako sa pravoslavljem raskrstio. Mada, oni su našeg boga Vida lomili, palili, ali mi, staroverci, njihove ikone, eto, nećemo skrnaviti, ali ne možemo im se više ni klanjati, pred njima moliti tuđem bogu, onom iz Nazareta! Dosta je, brale, bilo dve hiljade godina! E, sad, boli kada se rastaješ sa pravoslavljem, boli, bre, kada se rastaješ i sa komunizmom, ali više se nije moglo, nas Srbe čeka neodložni sastanak sa bogom Vidom, i, ko to ne vidi, taj je slep kod očiju. I dok mi se oko na Avali odmara, Jung me hrabri na terasi, sve sedeći na šamlici i srebrnu patarensku lulu pušeći: “Morao si, morao si to već jednom da uradiš, morao si sa vizantijskim hrišćanstvom da raskrstiš, da Srbe staroj veri vratiš! A po toj staroj veri, Gospod je, kroz ljude, na Zemlju šest puta, silazio. Uostalom, sve to piše u Velesovoj knjizi...“ Uzmem, brzo, u ruke Knjigu Velesovu, tu našu srpsku arijevsku Bibliju. I tamo lepo piše da se naš praroditelj rađao šest puta. Prvi put se rodio kao Jar, bog Sunca i „poveo je Slovene sa krajnjeg severa“. Drugi put se rodio kao Arij, sin Višnjeg Dajboga i Žive (indijske Šive). Treći put se rodio kao Stari Arij ili Jaruna u Pendži (indijskom Pendžabu). Četvrti put se rodio kao Arij Osednja na Uralu u Prednjoj Aziji. Peti put se rodio kao skitski car Arijanta, a Busa Belojar je šesti Arije. U Velesovoj knjizi još piše da će se novi, to jest sedmi Arij „pojaviti krajem Svirepe epohe“. Oh, bogovi arijevski, da li je moguće da su Srbi sve to zaboravili i da su se nikejskim dogmama priklonili? U takvom tmurnom raspoloženju gledam tupo u plazmu, u Vimbldon, a London se, inače, nekad, zvao – Troja!? Zbog kiše vrte stare slavne teniske mečeve, pa i onaj između Bobe Živojinovića i Lendla. Mladi nadobudni komentator sa podsmehom govori o kratkim šortsevima ondašnjih teniskih gromada, a ne komentariše, recimo, zašto ovi današnji teniserčići trče u podužim „suknjicama“ i ne zalaze u servis polja vimbldonskih teniskih terena, pa tu trava ostane neugažena kao da se u njoj kriju legla zmija ili minska polja. Nego, mlađani ekspert melje li, melje, pa ton ugušim i najnovijeg Boba Dilana pustim da „komentariše“ meč Bobe i Lendla. Probajte, izpočetka deluje nestvarno, a onda se naviknete, i, odjednom, obuzme vas neka milina, tiha milina iz onih dana, kada je sve, nekako, još uvek imalo nekog smisla i još više sna i kada nije bilo toliko mnogo pametnih teniskih komentatora. Jung, zamislite, ne uživa u tom slavnom polufinalu stotog Vimbldona, već, za to vreme, čita – „Večernje novosti“ Manje Vukotića!? I, odjednom, klikne: “Evo nešto za tebe! Kao što su teniserima one generacije šortsevi skraćeni, tako je Karađorđe srpskim ustanicima obrijao brade i posekao perčine, pa su, još onda, potonule sve srpske nade. Jer, Srbin bez brade i perčina, od arijevskog ratnika, postao je obična avlijanerska pernata živina koja više ne može nikome strah u kosti da utera!“ Ali, nesreća nikad ne ide sama. Posle Jelene, meč je na Vimbldonu predala i Ana, zbog prepona. I kada sam pomislio da više ništa loše ne može da nas zadesi, kad, ono, gle, gradonosna kiša smlatila mi, načisto, „Čanka“, onu najdeblju sadnicu jagoda francuske sorte „Mont Everes“ koje mi rastu u vinčanskom ćupu na terasi. Što li je Perun, baš, „Čanka“ ošajdario? Da li zato što se onoliko na našu arijevsku svastiku ostrvio? Nego, hvala ti Perune, što si mi „Bokija“ i „Dačića“ poštedeo, a što si „Vojčeta“ samo okrznuo, i, biće jagoda, biće plodova, Srbi moji, samo nas, izgleda, biti neće. Umesto večere, u beržeri, popio sam čašu vina koja me umirila, uspavala, a u snu mi je moja Crna iz Vrčina ovo javila: “Zamisli šta sam sanjala!? Srbija se Srba napunila, pa se, bogami, i proširila, a sve neka mlada, kršna Srbadija, dugih brada i dugih perčina! I, nema nigde mrtvog ponedeljka, već sve živi dani u nedelji, pa se, brale, i ti razveseli!“