Srpski roman 2003.

Adrijana Marčetić

“Realisti” i “larpurlartisti”

U protekloj godini lik savremenog srpskog romana nije se značajnije izmenio. Naprotiv, kako u pogledu obima, tako i u pogledu raznovrsnosti i kvaliteta produkcije, u 2003. samo su se nastavile tendencije koje su u ovom žanru prisutne već nekoliko godina. Za ovog kritičara najjači utisak o srpskom romanu s početka našeg veka je sam broj objavljenih naslova: u 2001. godini objavljeno je 114, u 2002. 146, a u prošloj godini 155 primeraka ovog žanra.

Ali, po čisto književnim merilima, savremena romaneskna produkcija ne ističe se ni vrednošću ni inovativnošću objavljenih dela. Sudeći po preovlađujućim temama i žanrovskim odlikama, savremeni romanopisci kao da više vode računa o tiražima i ukusu široke publike nego o stvarima koje se tiču čisto književnog zanata. I u književnosti, kao i u društvu, tranzicija ubira svoj danak: srpski roman je danas više komercijalan no umetnički žanr. O tome svedoči i masovna produkcija različitih vrsta lake, zabavne literature, nezabeležena u ranijoj istoriji naše književnosti. Sledeći trendove razvijenog sveta, domaće romaneskno tržište preplavili su “ljubići”, “romanse”, “krimići”, naučno-fantastični, feljtonistički i “omladinski” romani. U tome, naravno, ne mora biti ničeg rđavog. Međutim, problem nastaje zbog toga što ova pojava nije adekvatno shvaćena i protumačena. U poplavi šunda i kiča kritika nije uvek nedvosmisleno pokazala da je dorasla visini svog književnog zadatka.

Posmatrano u celini, “dokumentarnost” i nefikcionalnost najupadljivija su obeležja savremenog srpskog romana. Romanopisci uglavnom pripovedaju o događajima iz bliže i dalje nacionalne prošlosti, inspirišu se biografskim i autobiografskim činjenicama, ili se oslanjaju na aktuelne političke događaje. Roman je danas manje pravi fikcionalni žanr, a više istorija, dokument i reportaža. I u ovom pogledu domaća produkcija prati trend koji u velikim zapadnoevropskim književnostima preovlađuje već više od jedne decenije. Ako je suditi po najčitanijim autorima i knjigama, istorijska muza tamo je, bar privremeno, odnela pobedu nad čistom fikcijom. Navešćemo samo dva svežija primera. Bukerovu nagradu za 2001. dobio je Piter Keri za romansiranu istoriju Neda Kelija, najčuvenijeg australijskog hajduka, dok je iste godine takozvani Narodni Buker, koji dodeljuju čitaoci, pripao Janu Mekjuenu za roman Pokajanje, potresnu priču o stradanju britanskih vojnika u II svetskom ratu, u Francuskoj.

Ali, u srpskom romanu pojavio se, iz očiglednih razloga, i jedan domaći specijalitet - ratni dnevnik i slična, autobiografska svedočanstva o NATO bombardovanju Jugoslavije. Iako nisu uvek književno uspeli, ovakve romane o “životu pod bombama” čitaoci rado čitaju, a izdavači još radije objavljuju. Ipak, i u ovom žanru ima i dobrih i originalnih ostvarenja, među kojima su, čini se, najzanimljivija ona koja kombinuju naturalistički način pripovedanja s postmodernističkim eksperimentom i razvijenim osećanjem za grotesku, parodiju i ironiju.

Iako je razumljivo što u vremenima u kojima istorija liči na roman, roman sve više počinje da liči na istoriju, balast faktografskog ipak može štetiti samoj umetnosti romana. Ne samo da bi opstao kao književni žanr, već i da bi asimilovao istoriju podarivši joj univerzalnije značenje, roman mora sačuvati svoj suštinski fikcionalan karakter. Samo snagom umetničke imaginacije može se uneti dublji smisao u svirepu ogoljenost empirije.

Ni sa stanovišta poetike i pripovednih tehnika u savremenom srpskom romanu nema značajnijih novina. Kao i u protekle dve decenije, romanopisci se dele u dva glavna tabora, tradicionaliste i postmoderniste, današnje “realiste” i “larpurlartiste”. Ovo se ne odnosi samo na već zrele pisce koji prihvataju bilo jednu bilo drugu poetiku, i danas idu već utabanim putevima svoje prvobitne inspiracije, već i na pisce najmlađe generacije koji tek traže sopstveni književni izraz. Među ovim poslednjim najviše originalnosti pokazuju oni koji preispituju tradiciju i dovode u pitanje postojeće književne kanone. U savremenom romanu kao da je umetnički najproduktivnija parodija postmodernističkog postupka, poslednje velike književne mode u domaćoj književnosti. Ona, reklo bi se, najbolje polazi za rukom mlađim piscima, često i debitantima u romanesknom žanru čije knjige nagoveštavaju da bi se lik srpskog romana u budućnosti možda mogao promeniti.#

Dušan Marinković

Žanrovska razuđenost

Učestovanje u radu žirija konačno mi je omogućilo da steknem uvid u jednogodišnju romanesknu proizvodnju u Srbiji i donekle u Crnoj Gori i da se uvjerim gdje se formira ona neodređena i ničim dokaziva, a ipak realno obavezujuća razina onog fenomena što se formulira pitanjem što je dobar roman; što u određenom trenutku za jednu kulturnu sredinu znači dobar roman, kako za autore, tako i za čitaoce. Uvid se stekao na pročitanoj građi od sedamdesetak romana i čitalačkim iskustvima ostalih članova žirija. Drugi se interes moga čitanja koncentrirao na utvrđivanje dominirajućih narativnih modela, odnosno frekvencijske zastupljenosti određenih tipova romanesknog pisma. Iz tog rakursa posmatrano, može se zaključiti da su se srpski romansijeri okušali izraziti u brojnim romanesknim žanrovima: historijski roman, roman naučne fantastike, ratni roman, omladinski roman, fantazi, roman građen postupkom esejizirane reportaže, društvenopsihološki roman, brojne stilizacije autobiografskog romana itd. Naravno, najčešće su kombinirani nekoliki romaneskni modeli što samo svjedoči o razini formirane svijesti o romanu i autorskim ovladanostima brojnim koncepcijama romana. U tom smislu može se tvrditi da je prošlogodišnja romaneskna proizvodnja žanrovski naglašeno rasuđena.

Takođe se konstatira razuđenost na tematsko-motivskom planu kao i na planu ideja. Ipak, dominira tema o identitetu, pojedinačnom i kolektivnom, koji se ne traži, nego se realno oblikuje u raznostrategijskim obradama vlastitog rasapa, koja, dakle, razlaže svoju dubinsku identifikacijsku aporiju na cijelom nizu nivoa. Ne traži se isključivo odgovor na pitanje ko sam to ja, nego se svjedoči svoja posebnost što ju je nemoguće prepoznati. Iako prošlogodišnja produkcija nije proizvela izuzetan tekst, odnosno tekst za koji bi se moglo tvrditi da predstavlja snažno ili jasno uočljivo markiranje nečeg novog, ipak uz tekstove autora koji su ušli u uži izbor (M. Ćirjanić, A. Vučković, D. Velikić, R. Beli Marković, V. Matijević, G. Milašinović i M. Brđanin Bajović) te i nekoliko onih koji nisu ušli u uži izbor, možemo konstatirati da je realiziran veći broj uspjelih i zrelih ostvarenja. Uz tekstove već afirmiranih autora, posebno su skrenula pažnju na sebe dva teksta: nagrađeni tekst Vladana Matijevića svojom ironijskom postavom spram dominirajućeg koncepta/stereotipa nacionalne literature i globalnog postmodernističkog plana i tekst Ane Vučković koja demonstrira začudno jezično iskustvo.

Petar Pijanović

Raznolikost

Prošlogodišnju produkciju romana, svojom tematskom i oblikovnom raznolikošću, obeležilo je nekoliko knjiga iz užeg NIN-ovog izbora.

Pisac izdaleka Vladana Matijevića obnavlja parodijski žanr iskošenom slikom sveta i crnohumornim tonom svoga pripovedanja. Dok se Matijević ruga i razara ustaljene vrednosne modele, Branko Brđanin Bajović romanom Mihail pokušava da konstituiše i logikom nužne slučajnosti sastavi kockice životnog mozaika, ne bi li tako njegov junak na najsvetijem mestu, na podlozi zaturenog rodoslova i duhovnog nasleđa, ucelovio sliku o sebi i pronašao sopstveni identitet. U oba slučaja morfologija romana ima i semantičko dejstvo. Priča je Matijevićeva razglobljena i rasuta, dok je Bajovićeva, topografijom nalik na Pavićev Mali noćni roman, dobro vođena, celovita i iznutra kon-zistentna. Značenje, tako, nalazi svoju meru u književnom znaku.

Kuća u Puertu Gordane Ćirjanić nosi znak pune stvaralačke zrelosti pisca koji na podlozi stvarne ili fingirane biografske činjenice, tačnije - na “podmuklom” delovanju biografije, gradi lični roman. NJegova je unutarnja priča uzbudljiva i sugestivna, svedena na sasvim ličnu meru koja opstojava uprkos “rasutom teretu” pripovedanja. Razuđenu i epski raslojenu naraciju kontrapunktira tiha ispovedna drama pripovednog subjekta kojoj priliči živa, monološka, neretko čuvstvena i lirski prefinjena reč.

Takva narativna sinkopa, koja ukršta i povezuje male fresko-slike, učiniće celovitim hronotop romana. NJegova je inicijalna tačka kuća u dalekom svetu, kuća “bez žive duše” i na prodaju, a finalna - vremenski i prostorno od te opsesivne teme udaljena. To pripovedaču omogućava da na kraju romana iz beogradske perspektive katarzično prelomi minule, “tuđe” dane sa “grešnim iskustvom nekoga ko se iz teške muke izbavio iz raja”. Paradoksalna poenta o izbavljenju iz raja i povratku u blagodeti našega pakla smisaoni je sažetak ovoga romana.

Zanimljivo je da potragu za pustošnim ili izgubljenim identitetom, odnosno potragu za izgubljenim vremenom subjekta priče, junaka ili naciona, čak, stavlja u središte svoga romana nekoliko autora iz užeg NIN-ovog izbora. Takođe je zanimljivo da ti romani na fonu osnovne priče postaju manje ili više uspešne replike prustovske osećajnosti i načina na koji se ovakvom pripovednom paradigmom misli vreme.

Tom krugu romana pripada i Camera obscura Gorana Milašinovića. No, prustovska je osećajnost u ovom romanu više određena koordinatama naše prošlosti i duhovnosti. Otud su Crnjanski i njegove Seobe onaj znak na književnoj mapi prema kojoj se, vođen sopstvenim umećem kazivanja, u prvom delu romana upravlja Milašinovićev pripovedač. Na tom fonu i tumaranju kroz istorijsku bestragiju, koje zaludno preduzima od sveta i boga napušteni srpski nacion, taj pripovedač traga za smislom same istorije i ljudske jedinke u pokušaju da se na tuđoj zemlji utemelji i uvremeni.

Taj projekat iskušava Milašinović ne samo u sinhronom preseku epohe, već u vertikali vremena koja seže do naših dana. Poslednji pripovedni prsten, iz široko postavljenog, levkastog okvira, kojim je otvoren i zasnovan roman, događaje i narativnu maticu koja o njima pripoveda, izvodi kroz sasvim sužen, donji otvor pripovednog levka. Tačnije - hronotop romana je u njegovom trećem delu nepotrebno ubrzan. Pripovedač je stesnio događaje u uskom vremenu i nepotrebnoj narativnoj žurbi. Modelativno je u trećem delu romana slavjanoserbski fon Seoba zamenjen uzrečicom maj gad i rečju Srbs ozloglašenom u našem vremenu i zapadnom svetu: odjednom su Seobe prometnute u ovovremeni i srpski Roman o Londonu. Jednom reči - Camera obscura je dobra knjiga darovitog autora, knjiga koja manje potvrđuje, a više najavljuje pune i prave mogućnosti ovoga pisca.

Za razliku od Milašinovićeve knjige, koja ima širok pripovedni okvir, priča romana Dosije Domaševski Dragana Velikića je svedena i kamerna. Ona je otisak duše Velikićevog junaka koji, razumevajući tekst kao igru oživljavanja, pokušava da u rukopis ubeleži vertikalu sopstvenog života. Ta vertikala pretvara “grumen teskobe” iz dečačkog doba u pustoš zrelih godina, to jest u prazninu kojom kroz život plovi Adam Vasić. Šta u ovom romanu aktivira doživljaj i tekst? Aktivira ih vibrantna misao koja postaje “blagi talas na beskrajnoj površini Adamove memorije”. Taj mehanizam upravlja put priče, vodeći je tamo gde misao popunjava prazninu vremena. Tako se, povratkom u grad odrastanja, pronalazi izgubljeno vreme i sasvim istančali smisao Adamovog života. Takav život i priču o njemu zagoneta tajnoviti dosije Viktora Domaševskog. Dosije utemeljuje priču po dubini vremena u autorovoj nameri da epizodnom, bočnom motivacijom, osigura povesti o Adamu Vasiću duplo dno i semantičku punoću.

Još jedan prozni pisac velikog ugleda imao je dobru knjigu u prošlogodišnjoj produkciji. Reč je o Radovanu Belom Markoviću i njegovom romanu Devet belih oblaka. To je zatajna, nedovoljno prozirna i čudnovata knjiga o još čudnovatijoj, moglo bi se reći - volšebnoj knjizi. Devet belih oblaka je roman bez romana arhetipske imaginacije. Klasični pripovedni postupak ovaj roman nadomešta decentriranom, asocijativnom naracijom, čiji je opsesivni motiv antiknjiga ili Navrnknjiga, to jest “čudna knjiga-neknjiga” koja “iz tobožnjosti svoje na tren izađe”.

Devet belih oblaka je antiknjiga po svojoj neobičnosti - tematskoj, kompozicionoj, sintaksičkoj, stilskoj i leksičkoj. NJena morfologija nije pripovedno-linearna već rečnička, dok su njeni pasusi fusnotno štivo koje je preostalo od nekog drugog romana (Knez Miškin u Belom Valjevu). Po svemu - ona je Autorovim jezikom govoreno, matora tamo posestrima Milorada Pavića ‘Rečnika hazarskog’. Obe su one volšebne aktiknjige iz roda antiromana.

Kao što je prošle godine Daniel Kovač svojim romanom prvencem Logika reke, pruge i otpada najavio dobar ulazak u srpsku književnost, ove godine još jedan debitant iz užeg NIN-ovog izbora najavljuje velike spisateljske mogućnosti. Reč je o Ani Vučković i njenom romanu Epoha lipsa juče. Jaka vizuelna i jezička imaginacija, živa izražajnost narativne fraze, sugestivna energija priče i dubinska slika sveta skrivena ispod “površine” teksta nagoveštavaju visoke prozne domete Ane Vučković. Stoga - nastavak sledi.

Aleksandar Jerkov

Pogled izbliza

Kada se pogleda izbliza, jasno se vidi da u savremenoj srpskoj književnosti ni izdaleka nema pisaca koliko ima knjiga. I odnekud ovaj neoboriv sud, kojem ukus cinizma daje samo očigledna aluzija na naslov romana Vladana Matijevića koji će ove godine dobiti nagradu, Pisac izdaleka, svima smeta, kao da ne mora da bude tako. Ali gde se to i kada u jednoj sezoni javljaju sve sama remek-dela? Koliko pisaca poput Kafke i Tomasa Mana, Dostojevskog i Tolstoja, Balzaka i Flobera, Sterna i Ričardsona ima u prošlim vekovima? Brine li se neko da DŽojsa niko nije hteo da štampa, preko dvadeset izdavača je odbilo Dablince, a Prust je nakon očeve smrti sam platio štampanje prvog dela najznačajnijeg romanesknog ciklusa XX veka, U potrazi za izgubljenim vremenom?

Neka ljudi pišu. Nije stvar u tome da se ne piše, već je stvar u tome da su svi pravi pisci pisali kao da im život zavisi od svake stranice. I onda kada su kao Dostojevski i Balzak naprosto sipali stranicu za stranicom, jedva stižući i da pročitaju napisano, ili kada su poput DŽojsa i Prusta bdeli nad svakom nijansom i svakom rečju. To je ono čega nema, i dok se čovek umoran i uvek pomalo zgađen oprašta od prethodne izdavačke sezone, šta da misli? Da tobožnje pisce valja vratiti u osnovnu ili srednju školu pisanja? Mnogi, međutim, uopšte nisu za bilo kakvo poetičko školovanje jer pored toga što su rođeni antitalenti, pišu iz čiste patologije, čak bi se smelo reći i omraze prema čitaocima. Ne, nego bi sve trebalo podsetiti na to zašto se piše. Duše onih koji imaju samo potrebu za javnošću odavno su satrule i da najistaknutije groteskne spodobe sa ovog spiska ne defiluju stalno pred nama, čovek bi se prevario i rastužio koliko se u tom polusvetu pisaca i pisaca ne zna šta ljubav u književnosti čini. Književnost je ljubav prema postojanju u rečima i bez te ljubavi nema književnosti.

Nema u toj ogromnoj i bespotrebnoj proizvodnji tobože - romana ljubavi, ne piše se kao da od pisanja zavise život, i svet i sve. Kome književnost nije neka vrsta spasenja, tome književnost nije ništa. Od preko sto pedeset romana smela je da bude objavljena najviše jedna trećina, a knjiga koje vredi uzeti u ruke, ima svega petnaestak. Sve ostalo je laž i obmana.

Od onoga što valja, najpre treba spomenuti Velikića, Belog Markovića i Miletu Prodanovića koji su uspeli da ne napišu svoju najbolju knjigu. NJih ni kritičarska otvorenost, ni prijateljska naklonost ne mogu sprečiti da podlegnu manjoj ili većoj brzopletosti i nesamokritičnosti. Ko će razumeti zašto se zaustavljaju na korak od pravog cilja i konačnog uspeha, ili idu korak napred, korak nazad, iz knjige u knjigu? Po književnom ugledu već su dosta visoko, ali još moraju da se na tu visinu i uspnu, ili će zauvek ostati u drugom redu.

Velikić suviše voli samoga sebe i piše iz svoje ispisanosti više nego iz nužde, ali je uvek dobar i vrlo dobar, tako je i Dosije Domaševski još jedna vrlo dobro zamišljena i ispisana, urađena, knjiga. Dok ne načne samoga sebe iznutra i ne progovori o onome o čemu i pred sobom ćuti, uvek će biti dovoljno dobar i nikada izuzetan. Beli je promašeni genije, skomrak i čudozborac niotkuda, on je ono što nije i ne može da bude, kao i njegova zemlja i njegov kraj, on jedini piše sve ono što ne treba, kao da to u ime svih nas uzima na sebe, da nam olakša teret i oprosti nam što ovaj svet ne valja, i to ne valja upravo na ovaj način. Ali ne ume i neće da prekine istu rečenicu, da nešto izbaci i ne doda, da pocepa stranicu i da onako i onoliko, koliko je sam jedna velika dobričina, odustane od takvog pisanja u korist pritajene priče. Zato je i od Devet belih oblaka lako mogao na napravi Devedeset devet bilo kakvih oblaka, kao što su od jedne knjige bespotrebno napravljena dva izdanja i ispijene dve čaše žuči, a trebalo je napraviti samo jedan jedini Beli roman, za sva vremena. Tek Mileti ne vredi govoriti da čovek samo od najboljeg u sebi treba da gradi, a ne od svega što zna, ume i može, i da za književnost ne važi slikarska briga da slika bude previše urađena i završena, jer on neće da čuje i neće da bude strpljiv, i ne ume da u književnosti bude smeran, dugotrajan i nužan.

Kuća u Puertu Gordane Ćirjanić i Baltimor Jelene Lengold dobra su proza, a T. H. Raič je dobar razvratnik i bezobraznik, dok Camera obscura Gorana Milašinovića krije neka vrlo lepa, crnjanskovljevska iznenađenja. Ipak, pravi događaj prošle godine bio je debi Ane Vučković Epoha lipsa juče. Kakav sjajan novi pisac! Prvih desetak stranica mogao je da potpiše ma koji od najvećih modernista, posle ima i mladalačkih zaletanja, i štosova. Ali, ovo je knjiga i od vremena kada se Skerlić interesovao za prozu nekog gimnazijalca, pa je to bio Veljko Milićević, valjda se niko mlađi nije pojavio a da ga treba tako i toliko pohvaliti koliko Anu kojoj je Milićević duhovni predak. Epoha je lipsala, odista, koliko juče, i još uvek lipsava, a sada samo da mladoj Ani uspeh i književni život ne zavrte pamet i ne oduzmu dušu, i da ne počeka na NIN-ovu nagradu četrdeset godina kao Svetlana Velmar Janković, čiji je prvenac Ožiljak takođe u duhovnom rodoslovu Aninog romana. Samo zbog Aninog debija nije piscu ovih redova žao onolikih dana čitalačke mizerije do konačne odluke da nagradu dobije Vladan Matijević.

Vladan Matijević je nagradu ove jubilarne godine morao da dobije jer njegova knjiga stavlja drugu tačku na čitavo jedno razdoblje, onu koja ima ukus i boju ironije i cinizma. Kako ne nagraditi knjigu koja je već nagradila samu sebe, pa ako je možda duža no što je morala da bude, i ako se ponegde i preteruje u njoj, šta to smeta? Tačku na j epohe koja je za nama stavio je Goran Petrović, sada je to drugim sredstvima i drugačijim načinom učinio i Vladan Matijević. Postmodernizam je mrtav, živeo postmodernizam, dovikuje Matijević i dok se neki mršte i iskaču im teški prištevi, književnost mora biti onakva kakva mora da bude. NJima nema pomoći, a dodeljivanje nagrade Matijevićevom romanu nema prigovora. Bilo je krajnje vreme da nagradu za roman godine dobije jedna satirička poema o književnosti. Dijalog između Matijevića i Vladimira Tasića - a u njega će se umešati i neko mlađi, možda Ana Vučković ili utihli Saša Ilić, u koga se uprkos svemu valja uzdati - to je početak ovog veka u srpskom romanu.

Ivan Negrišorac

Celina i fragmenti

Ogromna srpska romaneskna produkcija, sa oko 150 romana godišnje, po svemu podseća na bujanje divlje gradnje po našim prigradskim, pa i gradskim četvrtima: silna energija uložena je u sva ta zdanja, sva su ona veoma korisna za svoje tvorce, ali ukupan arhitektonsko-urbanistički izgled postaje gotovo nepodnošljiv. Sa savremenim srpskim romanom dešava se nešto slično. Ogroman deo ovogodišnje produkcije nastao je, očigledno, iz nekakvih suštinskih potreba njenih autora, a rezultat takve “gradnje” prepoznajemo po velikom broju dela koja nikako ne mogu udovoljiti estetski profilisanim očekivanjima. Budući da takve knjige, najčešće, nastaju iz puke potrebe da se čovek ispovedi, da ispriča neku ličnu ili porodičnu priču, da posvedoči o nekakvim životnim zbivanjima, ovakve pojave sasvim su benigne.

Poseban fenomen, pak, čine romani koji, po svojim žanrovskim svojstvima, udovoljavaju određenom tipu čitalačkih očekivanja vezanih za subliterarne fenomene, za zabavnu i trivijalnu književnost. Taj segment romaneskne produkcije, nimalo benigan često je povezan sa agresivnim medijskim nastupom i sadrži i te kako ozbiljne kulturološke implikacije, pa bi temeljna kritička provera, uza sva uvažavanja žanrovskih i funkcionalnih osobenosti ovakvih dela, bila i te kako korisna.

Zanimljivo je, međutim, da ni najbolja ostvarenja srpskog romana 2003. godine nisu sasvim uklonila moguće prigovore. Sasvim je, primera radi, očigledno kako ima autora čija invencija ne dopire dalje od prostora jezičke imaginacije, tako da pripovedni, fikcionalni aspekti dela ostaju sasvim zapostavljeni. Ima, opet, slučajeva gde jaka modelotvorna rešenja autoru prosto nameću neku vrstu manirističkog pisma iz koga ovaj ne samo da ne uspeva da izađe, već - što je još gore - i ne iskazuje elementarnu potrebu da to učini. Ima, isto tako, romanopisaca koji, opirući se jednostavnosti tradicionalnog pripovedanja, ne uočavaju kako je neophodno oblikovati nekakvu celinu, ma kako uslovna i fragmentarna ona bila. Dešava se, na primer, da čitalac savlada i pedesetak stranica kakvog romana, a da to čitanje ni na koji način ne doprinese potpunijem i boljem razumevanju romaneskne celine.

Estetski profilisani segment romaneskne produkcije u 2003. godini obezbedio je petnaestak veoma zanimljivih priloga najpopularnijem književnom žanru. Tematski i oblikotvorni rasponi srpskog romana potvrdili su se i ovoga puta. Interesovanje za istoriju veoma je izrazito, a najčešće je u većoj ili manjoj meri neposredno povezano sa savremenim dobom (G. Ćirjanić, G. Milašinović, B. Brđanin Bajović, D. Velikić, S. Kastratović, G. Čelebić). Rasponi, isto tako, kreću se od čiste slike realiteta i raznih oblika njenog posredovanja (V. Matijević, A. Vučković, L. Blašković, S. Atanasijević, V. Bajac) ka hotimično nesituiranom, atopijskom svetu (R. Beli Marković, M. Vuksanović, M. Prodanović, T. H. Raič). Čista fantastička imaginacija, začudo, nije obezbedila vrhunske romaneskne domete.

Kada se, međutim, nadalje svedu računi, dobijaju se zanimljivi uvidi. Godina 2003. potvrdila je vrednost nekih već afirmisanih opusa (D. Velikić, R. Beli Marković, M. Vuksanović, M. Prodanović), ali je ukazala i na jedno sasvim novo ime - na mlađahnu Anu Vučković. Najviše domete ostvarili su stvaraoci koji su, donedavno, u drugim nekim književnim disciplinama davali uočljive rezultate, ali ih novi, ponekad i prvi romani najozbiljnije preporučuju posvećenim i zahtevnim čitaocima - pre svih to važi za G. Ćirjanić, B. Brđanina Bajovića, G. Milašinovića. Vladana Matijevića već nekoliko godina osećamo kao zanimljivu najavu i osoben pripovedni opus u nastajanju, pa je ovogodišnja odluka ne samo nagradila ponuđeno ostvarenje, nego i iskazala očekivanja nekih budućih dela. Ovakva odluka podseća nas, međutim, da Svetislav Basara, inaugurator pripovednog modela koji Matijević vrlo uverljivo i dosledno oblikuje, još nije dobio NIN-ovu nagradu, te da je učitelj okasnio za svojim učenikom. U svakom slučaju, opusi se šire, nova dela nastaju, a srpski roman, neprestano i uvek iznova, dokazuje koliko je vitalan i raznovrstan.