Srce Naumovo

Na Ohridsko jezero stigao sam sa Biljanom i Aleksandrom, ali i sa lakim bronhitisom. Tako je to kad putuješ supermodernim „Galebovim” autobusom sa jakim erkondišnom. Ali, nije mi prvina da stradam od blagodeti erkondišna. Jednom sam od erkondišna stradao u beogradskom “Interkontinentalu” na simpozijumu o Hani Arent, onoj isforsiranoj ljubavnici Hajdegerovoj. Drugi put me erkondišn smlatio u beogradskom „Hajatu” kada sam, po kišnom danu, nagovarao Meksikanca, onog Salinasa Prajsa, da sa Neretve prebacimo Troju na ušќe Save u Dunav, pa da, bratski, podelimo Nobelovu nagradu. I Prajsa nisam ubedio, ali sam dobar bronhitis zaradio. Ah, bronhitis, bronhitis ќe mi jednom doќi glave kao Tolstoju na železničkoj stanici u Astapovu. Uostalom, i Aleksandar Makedonski stradao je, zvanično, od upale pluќa, mada pouzdano znam da nije umro u trideset i treќoj i da je poživeo još mnogo godina u planinama Kašmira. Čvrljim se, lečim se na Nepobedivom Suncu u Lagadinu u jednom limenom ligeštulu u vili „Mira”. Tako se zove gazdarica, žena LJupčetova. A što sam, baš, u Lagadinu? Pa, recimo, da mi je u Ohridu bučno, sve kafiќ do kafiќa, a i festival je francuskog filma, hoќu reќi, smetala mi je oduvek filmadžijska tarapana, a čujem čekaju i Šarla Aznavura?! A u Lagadinu, na pola puta do Svetog Nauma je umilna tišinka, ako se ne računaju ptice i zrikavci, a i Ohridsko jezero, nekako, plavije je i lepše se vide nebeski snopovi božanske sile što na jezero padaju. I ako je Isus, iliti Risto, kako ga ovde zovu, ako je, kažem, on postojao onda je po ovom jezeru hodio. I to, odavde, iz Lagadina, pa tamo do Svetog Nauma. Jer, i u jevanѓeljima piše da se Isus prvi put pojavio u ribarskom selu Kafernaumu koje je, je l` da, na Galilejskom jezeru. Moj guru Jung sedi u režiserskoj stolici, takoѓe, sa blagim bronhitisom. Gleda ka Svetom Naumu, ka ohridskom Kafernaumu, pa ќe, teško dišuќi: „Kafernaum na hebrejskom znači Naumovo selo. I Jevreji ne znaju da objasne etimologiju reči NAUM. A na makedonskom i na srpskom jeziku zna se da je Naum onaj koji je nešto veliko NAUMIO. Tako da Naum može da bude i drugo ime za Isusa koji je, eto, krenuo iz tog ribarskog sela sa velikim naumom. A tu, iznad Ohridskog jezera je i planina Galičica, pa Ohridsko jezero možemo zvati i Galičanskim, to jest, galilejskim! Tu se Jung zakašlje, a počne i da kija, i, sve viče: „Eto, istina je, istina!” Ah, bronhitis, bronhitis, da nije od njega stradao i Isus? U četvrtak, dan uoči velikog makedonskog praznika Svetog Nauma, naši domaќini Mira i LJupče vode nas u manastir ovog makedonskog sveca. Oko manastira je, veќ, vašarska, panaѓurska gungula; šatre, ringišpili, ѓinѓuve, ogrlice od ohridskih bisera, makedonske zastave sa Nepobedivim Suncem, sve to prodaju tamnoputi makedonski Egipќani. Jer, i Egipat je bio ovde, moj rode, od Dunava, preko Morave i Vardara, sve dole do Soluna i Egeja. I u manastirskim zidinama gužva, vreva kao u jerusalimskoj crkvi Isusovog groba. U crkvi, u kapeli Naumovog groba, starice u crnini padaju ničice grudima, nadgrobnu ploču dodiruju, rukama je i suzama miluju i daruju, ali i osluškuju, osluškuju da li je počelo da kuca Naumovo srce... Jer, to se dešava svake godine, noќ uoči praznika Svetog Nauma. I, pao sam ničice na Naumov grob kao što sam padao i pred onim grobom u Jerusalimu. Dotakao sam grudima ploču Naumovog groba, i, gle, čulo se jedno srce! E, sad, da li je Naumovo ili ovo moje, o tome neќu da sudim jer mogu i mojim bogovima i sebi da naudim. Onda izaѓemo iz manastira, pa skačemo u vodu da se okupamo. Biljana i Aleksandra plivaju hitro kao ribice, kao ohridske pastrmkice. Krenem za njima da ih ulovim, ali od hladne vode počne da mi škripi u pluќima i vratim se na obalu. Sednem na topao kamen, zaronim stopala u vreli pesak. Oko mene se u pliќaku radosno brčkaju Egipќani i radoznale mi poglede šalju. Iz očiju im vidim da se pitaju: da li je ovo onaj naš Mojsije ili je samo Aristotel, učitelj Aleksandrov? Gledamo se dugo i jedva se prepoznajemo, dugo se, bre, nismo videli i dobro da se nismo potpuno zaboravili... A onda mi, gle, priѓe desetogodišnja Egipќanka po imenu Felona. Mada, seќam se, nekad se zvala Pelona, jer bila je iz Pele, makedonske prestonice. Setio sam se i njene ondašnje nesreќne priče i sav sam uzdrhtao od njenih očiju ni plavih, ni zelenih, a ni sivih i njene bakarnocrne kose. Ah, bogovi, zašto ste mi to uradili? Zašto ste me sa Pelonom, opet, spojili? Jer, naša veza je i onda bila zabranjena, a trebalo je, umesto Kleopatre, da ona bude makedonska kraljica Egipta... „Od kade si?” pita me Felona. Od Belgrad, kažem. Nego, kaži mi Felono, odiš li vo školo? „Odam, dobro učam, sakam da bidam carinik!” Ako, ako Felono. Ako nisi mogla da budeš makedonska kraljica Egipta, a ti budi bar makedonski carinik. Poѓu mi i suze, moj Srbine, a Jung sve to vidi, sve prisluškuje, a kao, šatro, čita „Politikin zabavnik”!? Kašljucne pa mi, naglas, čita: „Ptolomej, general Aleksandrov, bio je, takoѓe, Makedonac i bio je sin LAGA! Ptolomejev otac je, dakle, bio iz LAGADINA, i, evo, zato smo i mi došli tu, bajagi, na godišnji odmor. A mala Felona sa plaže kod Svetog Nauma je bila njegova nesuѓena žena, to jest, nesuѓena makedonska kraljica Egipta. Tu se setim da je i Josif Flavije dinastiju Ptolomeja nazivao „Makedoncima”. A ranohrišќanski istoričar Euzebio iz Cezareje jasno piše: „U doba kada Makedonci još uvek drže Aziju, Ptolomej, Lagov sin, poželeo je da biblioteku koju je on izgradio u Aleksandriji, obogati vrednim knjigama. A govoreќi o Kleopatri, slavni Plutarh kaže da je Makedonka, ali da je bila poliglota, dok su njeni makedonski preci jedva naučili staroegipatski, a neki od njih su, čak, zapostavili i svoj makedonski jezik! Iz manastira Svetog Nauma vraќamo se u Lagadin, u selo Laga, oca Ptolomejevog. I žurim na rakiju, tu, u komšiluku, kod jednog drugog Nauma, ekološkog saborca iz osamdesetih godina s kojim sam vodio krstaški rat protiv „Vestinghausa”. Žurim da mu ispričam da je Lagadin zavičajno selo Ptolomejevo i da sam sreo Felonu, njegovu nesuѓenu ženu, nesuѓenu kraljicu Egipta. Pijemo „žoltu” i uz „žoltu” zapenio sam sa jungovskim sinhronicitetima, a Naumova Lenče se zagonetno smeška mojim luckastim teorijama. Uveče na terasi vile „Mira” mačor Marko me dugo hipnotiše sa pristojne razdaljine. A kad me baci u duboku hipnozu, saopštava mi poruku iz Vrčina: „Poručila ti je tvoja Crna da se dobro izlečiš od bronhitisa. A Naumovo srce je ove noќi i za tebe zakucalo. Jer, eto, uradio si nešto veliko, otkrio si da je Lagadin selo Ptolomejevo.”