Kraj duge diskriminacije

Stupajući na dužnost ministra rada, socijalne politike i zapošljavanja, Slobodan Lalović je pre pet godina obećao niz zakonskih mera kojima će se pomoći osobama sa invaliditetom i to u duhu evropskih zakona: ne plaćanjem socijalne pomoći, već ulaganjem u njihovo osposobljavanje za rad i samostalni život. Zakon koji je trebalo da stimuliše ne samo osposobljavanje već i zapošljavanje osoba sa invaliditetom (OSI), kao i integraciju u sve sredine (od radne do kulturne) trebalo je da stupi na snagu još 2005. godine. U tom periodu je predviđeno da: arhitektonski prilagodimo pre svega obrazovne institucije osobama sa hendikepom (od ulaza do toaleta), odštampamo udžbenike prilagođene osobama sa posebnim potrebama, obezbedimo prevodioce za osobe oštećenog sluha, angažujemo asistente za slepe...Dakle, sve što je civilizovani svet odavno uradio i to kada je došao do dva statistička podatka: da je svaki deseti stanovnik planete suočen sa oboljenjem koje dovodi do hendikepa i da izgradnja objekta koji neće diskriminisati nikoga ne podiže cenu gradnje, ali da naknadne prepravke koštaju oko 30 odsto cene celog objekta. Sem sporadičnih akcija u kojima su rešeni problemi pristupa nekim objektima ili obrazovanja savetodavnog tela pri kabinetu gradonačelnika Beograda sa zadatkom da otkloni probleme vezane za lečenje, prevoz i zapošljavanje OSI, nekoliko ključnih problema nije rešeno – nije utvrđen tačan broj osoba sa invaliditetom (procenjuje se da ih ima između 700.000 i 800.000), niti je utvrđen tačan broj radno sposobnih. “Osim onih koji su prijavljeni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, postoji i veliki broj “nevidljivih” koji se boje da će izgubiti socijalu pomoć pa se zbog toga nikada neće prijaviti da rade. To je obično problem kod najsiromašnijih, najuplašenijih, najudaljenijih – oni su uvek najteže dodirljivi”, kaže Milka Damjanović iz Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Ali, po njenom mišljenju, to će se promeniti jer je 31. maja konačno stupio na snagu Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji između ostalog propisuje kvote prilikom zapošljavanja: ako poslodavac ima od 20 do 49 zaposlenih mora da zaposli najmanje jednog OSI, više od 50 zaposlenih najmanje dva, a na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednog. Od ove obaveze niko nije izuzet, osim novoosnovanih poslodavaca u trajanju od 24 meseca . “Problem se stvara kada se radi o preduzećima u kojima ne postoji mogućnost da zbog prirode posla rade osobe sa invaliditetom, ali je zakon predvideo rešenje i za taj problem”, kaže Mirjana Pantelić, sekretar Udruženja invalidskih preduzeća Srbije. “Moguće je da takva preduzeća sklope ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa nekom od naših firmi, recimo da ih snabdevamo obrascima, kalendarima ili proizvodima koje naši zaposlenici prave i u tom slučaju su oslobođeni obaveze zapošljavanja u narednih 12 meseci. Takođe, ako poslodavac učestvuje u finansiranju zarada OSI u ovim preduzećima, oslobađa se obaveze zapošljavanja u broju u kolikom finansira zarade. Mislim da je to dobro rešenje jer na taj način osobe sa invaliditetom postaju briga celog društva, a poslodavci mogu da biraju da li će takve osobe da zapošljavaju ili će da učestvuju u finansiranju njihove obuke i zapošljavanja”. Pojavilo se pitanje kako je zakon na koji se tako dugo čekalo uspeo da prođe i to u takvoj formi u vreme ekonomske krize kada se svakodnevno suočavamo samo sa otpuštanjem radne snage. Po mišljenju svih NIN-ovih sagovornika, više nije moglo da se čeka jer je život osoba sa invaliditetom postao pretežak . Ili, kako to u nedavno publikovanoj doktorskoj disertaciji “Zaštita ljudskih prava osoba sa invaliditetom” ističe Damjan Tatić, ekspert za pravnu regulativu Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, tokom protekle dve decenije su toliko osiromašili da im je životni standard pao ispod granice egzistencijalnog minimuma, a život im protiče u atmosferi diskriminacije, predrasuda i neznanja. Nekoliko istraživanja, među kojima je jedno uradio Forum mladih sa invaliditetom, samo potvrđuju ovakve navode: trećina ispitanika nikada nije videla osobu sa invaliditetom kako radi, bavi se sportom ili vozi, polovina OSI se ne viđa sa prijateljima, četiri odsto nikada nije bilo kod lekara, a trećina ispitanika je doživela ili videla da se osobi sa invaliditetom ne pruža zdravstvena pomoć na način na koji se to inače radi. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom na snazi je od 2006. godine, ali je do danas procesuirano samo pet slučajeva. Za to vreme mnoga njihova prava su prekršena. Recimo, tendencija razvijenih država je da ima bar 80 odsto zaposlenih OSI, a u Srbiji se zvanično procenjuje da posao ima 21 odsto, a nezvanično samo 13 odsto. I pre donošenja zakona država je pokušavala da stimuliše poslodavce koji zapošljavaju lica sa invaliditetom, ali statistika pokazuje da je samo dva odsto zaposleno u otvorenoj (tržišnoj) privredi, a 3,5 odsto u javnom sektoru. Ipak, nešto je počelo da se menja i pre donošenja zakona. “On već sada daje pozitivne efekte jer su poslodavci još od pretprošle godine, kada je bilo najavljeno usvajanje zakona, počeli izuzetno ozbiljno da razmišljaju o tome. Neki veliki, kao što su Delta holding, Telenor, Mekdonalds, počeli su sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom i pre nego što je zakon stupio na snagu, isto kao i neki organi vlasti, npr. Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo zaštite životne sredine. Zakon je trebalo popraviti u delu subvencija za poslodavce koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, ti podsticaji nisu dovoljno snažni ali živimo u vreme svetske ekonomske krize i restriktivnog budžeta, ostaje da se nadamo da će sledeće godine ti podsticaji biti kvalitetniji”, kaže dr Tatić. Da li je zakon idealan – nije, uvek može bolje, ali predstavlja veliki napredak, smatra Damjanović, jer se ne može uvesti Beneton u Afriku, već se mora tražiti rešenje koje je u ovom trenutku najbolje. Od nečega se jednostavno moralo krenuti i pratiti, a kada se steknu uslovi i kada se vidi šta je postignuto, tekst Zakona bi mogao i da se promeni. Međutim, u Savezu slepih Srbije smatraju da je već sada moglo da bude bolje. “Mi imamo veoma neprijatna iskustva sa nekim drugim zakonima kojima su regulisana prava osoba sa invaliditetom: potpisnici smo konvencije UN o pravima OSI, ali u praksi nam nisu realizovana prava koja su garantovana. Ovaj zakon ne pravi razliku između lakših i težih invalida i ne pruža podršku ljudima sa težim invaliditetom, što smo više puta isticali u javnim raspravama. Konkretno, ovde su poslodavci u obavezi da u odnosu na broj zaposlenih imaju zaposlen i određen broj OSI, ali je potpuno isto da li zaposle nekog sa malim stepenom invalidnosti ili nekog sa teškim oštećenjem, dok se u Nemačkoj računa da je poslodavac zaposlio dve osobe ako se opredelio za jednu sa teškim invaliditetom. Zato podrška mora da bude srazmerna vrsti, stepenu i broju invaliditeta, jer nije isto zaposliti nekoga ko ne vidi na jedno oko i nekoga ko ne vidi na oba”, kaže Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih Srbije. Članove Saveza brine još nešto – kako će se Zakon primenjivati, kada smo do sada nebrojeno puta imali priliku da vidimo kako se krši. Recimo, do sada je Nacionalna služba za zapošljavanje davala beneficije na dve godine za svakog zaposlenog OSI i jednokratnu pomoć od 80.000 dinara koja je služila za prilagođavanje radnog mesta vrsti invalidnosti. Ponekad nije bio potreban toliki novac, ponekad nije bio potreban uopšte, ali su poslodavci to koristili. Nakon dve godine, kada bi pomoć istekla, poslodavci su tim licima jednostavno davali otkaz. Ni predrasude nisu zanemarljiv problem: živimo u društvu u kome direktori nekoliko veoma uspešnih firmi koje zapošljavaju osobe sa invaliditetom kriju ko za njih radi i neće javno da stanu iza svoje humane odluke jer se boje da će im promet opasti. “ Predrasude jesu jedna od ključnih prepreka zapošljavanju osoba sa invaliditetom i upravo zbog toga ovaj zakon je značajan i više nego dobrodošao, jer ne samo da stvara sistemske okvire za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, već i sama primena može poslužiti kao snažan instrument u promeni svesti javnosti i promovisanju stava da osoba sa invaliditetom može biti podjednako uspešna na radnom mestu ukoliko je to radno mesto pristupačno, adaptirano a proces rada organizovan tako da ovoj osobi omogućava da maksimalno koristi svoje kapacitete i sposobnosti. Fokus treba da bude na onome šta osoba sa invaliditetom može, a ne na onome šta ona ne može da radi”, kaže dr Tatić. Ni za Milku Damjanović nema dileme - zakon će morati da se poštuje, ali po njenom mišljenju postoji drugi problem: imamo li dovoljno školovanih osoba sa invaliditetom sposobnih da odgovore zahtevima poslodavaca. “Naš problem je školski sistem koji škripi da bi ceo mehanizam proradio. Osobe sa invaliditetom koje su izašle iz školskih klupa i ostale kod kuće, generišu siromaštvo. To ne može da promeni poslodavac: on može da da radno mesto, ali ako neko ne radi dobro nema razloga da bude na gubitku. Ne može država da ga prisili na to, ako pre toga nije osposobila lice sa invaliditetom za rad. Zato je potrebna profesionalna rehabilitacija koju zakon takođe predviđa”, kaže Damjanović.