’Oće nekad nešto da se desi?

Dečko od svojih dvadesetak godina izlazi na ispit iz komunikologije, šesti put. Profesorka ga pita zašto je, pobogu, upisao studije koje ga ne zanimaju i šta bi on voleo da radi? Dečko će: „Voleo bih da imam vlast.“ Kakvu vlast, pita profesorka. „Kako kakvu? Političku. Da promenim nešto“, kaže dečko. E pa lepo, reče profesorka, promenite nešto. Pođite prvo od sebe i položite ovaj ispit. Nije, reklo bi se, nimalo neobičan podatak iz najnovijeg CeSID-vog istraživanja po kojem svaki četvrti mladi čovek u Srbiji sanja o državnom uhlebljenju. „Državna firma je sigurica“, reče Ivan Sretenović, 26-godišnji pravnik iz Beograda, u NIN-ovoj mini-anketi, „još ako se na vreme uvališ u neku stranku, bog da te vidi.“ Procenat mladih koji bi napustili Srbiju i dalje je velik – 54 odsto iako se u poređenju sa 2007. smanjio broj onih koji svoju budućnost, na neko vreme, vide u inostranstvu. Jedna trećina njih se izjasnila da bi zauvek otišli i to u zapadnu Evropu, skandinavske zemlje, Kanadu i SAD. Međutim, samo 6 odsto mladih je aktivno radilo na tome da napusti Srbiju, ali zato više od trećine ima svoj profil na Fejsbuku. CeSID-ovo istraživanje bi trebalo da nas obraduje. Jer, iako 1) ne rade ništa konkretno da bi otišli, mladi i dalje 2) maštaju o nekom boljem životu izvan Srbije. A ako i ne odu, 3) voleli bi da im država bude gazda. Znači, 4) nada među mladima – postoji, a i druže se na Fejsbuku. U zemlji u kojoj se niko ne obazire na vest o sve većoj potrošnji antidepresiva, jer je kriza već dve decenije drugo ime za život u Srbiji, nada i Fejsbuk su vredniji od zlatnih poluga. Jer, istraživanja Svetske zdravstvene organizacije i Unicefa pokazuju da je mentalno zdravlje mladih u Srbiji veoma loše, sa sve višom stopom poremećaja ponašanja, bolesti zavisnosti, depresije i samoubistava. Iako smo još pre nekoliko godina bili ispred svetskog (16) i evropskog (13) proseka po stopi samoubistava (18 ljudi na 100.000 stanovnika, samo u Vojvodini - 28) u SZO upozoravaju da bi ekonomska kriza tek mogla da dovede do pogoršanja opšteg mentalnog zdravlja i povećanja broja samoubistava. Najviše u zemljama srednjeg i niskog standarda. Na jesen, razume se, jer se tad očekuje najveći udar krize. Nekako u isto vreme kad se očekuje i najveći broj obolelih od meksičkog gripa koji, kao i kriza, najbolje uspeva u tim zemljama Šta, onda, da očekuju i čemu da se nadaju mladi u Srbiji? Treba li ih kriviti što spavaju do podne i nisu zainteresovani za budućnost društva čiju sudbinu dele? Ko je kriv što generacije koje treba da naslede ovu zemlju u stvari ne veruju da mogu nešto da promene, u zemlji u kojoj kriza traje dve decenije, taman koliko je većini od njih godina? Kriza je, baš kao i meksički grip, najavljena i interpretirana kao cunami, prirodna stihija, zemljotres koji treba da istrpimo da nekako prođe, kaže za NIN profesorka iz epizode s početka ovog teksta, dr Zorica Tomić, sociolog kulture: „Najvažnija poruka koju dobijamo jeste da je pojedinac - nemoćan. To je paradoks jer se teza o demokratskom liberalnom društvu temelji na moćnoj individui koja može da bira. Na kraju tog liberalnog modela pokazuje se nešto sasvim suprotno – kao što je nemoćna da se odbrani od talasa stvarnog cunamija, individua je nemoćna da zaista bira. Živimo u doba kraja ideala. Ne postoji ideal koji bi trebalo da osnaži zajednicu, komunu. Život mladog čoveka se svodi na to: šta ću da učinim za sebe u ovom danu, da kupim patike ili belilo za zube? Dakle hiperinvestiranje u individuu, neonarcistički model kulture je aktuelan. Najveći učinak tog procesa je pomirenost ogromnog broja ljudi sa tim da ništa ne može da se promeni. Ideja koja se pojavljuje u medijima je - svuda je sve isto i svejedno je koja će vlast da dođe, politika i kapital su opšte polje korupcije po prirodi stvari. Samo je pitanje koliko ste snalažljivi da uskočite u taj vozić. Takvo značenje sveta je deprimirajuće, jer poništava svaku ideju o bilo kakvoj vrednosti koja bi mogla da funkcioniše kao ugaoni kamen za svakog od nas ali i za čitavo društvo, izvan one najelementarnije borbe za preživljavanje, izvan privatnog makijavelizma, snalažljivosti, lukavstva...“ Koliko sistem vrednosti ni u deceniji koja je pri kraju nije uspeo da se obnovi, već se naprotiv urušio, govori i to što je potrošen i sam izraz „urušavanje sistema vrednosti“. Isto se dogodilo i sa patriotizmom, evropskim integracijama, Evropom, demokratijom, tranzicijom... U medijsko-političkom i marketinškom žrvnju - reči su se potrošile. Zato nije neobično što mladi u Srbiji misle da su nedovoljno informisani, ne slušaju radio i obaveštavaju se preko Interneta. Zavladala je apatija, ne zato što ne umeju kritički da misle nego zato što im je to što čuju potpuno besmisleno. Dr Tomić kaže da su reči prijateljstvo, ljubav, solidarnost, potpuno instrumentalizovane. Kao i humanitarne akcije koje su postale posebna grana biznisa, kao i patriotizam. Političari su nam potrošili jezik. Živimo u doba vladavine medijske kulture, politika je uzurpirala medije a mediji javnost: „Najvažniji posao danas jeste da zemlje u tranziciji poput Srbije - nađu novu reč. Kao i reč, sama ideja demokratije je kompromitovana. U modernim uslovima ona ne postoji. U okviru antičkog modela ona je funkcionisala jer je postojala scena, koje danas nema. Ideja demokratije počiva na striktnoj granici između privatnog i javnog. Javnost je danas izgubljena u maglini milijardu mikroscena. Ovde se javno razume kao ničije, baš kao kada vlasnik STR-a zauzme frižiderom zajednički trotoar. Najvažniji posao ozbiljnog društva je obnoviti ideju o sceni, ideju o opštem dobru, onom što je zajedničko, dostupno svima, onom što omogućava granicu između privatusa i publikusa, a to je parlament koji sprečava samovolju pojedinca. Neophodno je obnoviti ideju o komšiluku kao mikrozajednici, ideju o zajedničkom dobru... Za odlazak na splav sa Miljakovca, potrebni su novac i vreme, pa se treba organizovati tu gde jeste, te lokalne, male scene mogu biti nukleusi za renoviranje ideje o društvenom. A ne može se renovirati ideja o društvenom ako nemamo ideju o vrednosti prijateljstva, ljubavi, solidarnosti.“ Dr Sanjin Dragojević, profesor sociologije kulture i masovnih komunikacija na Sveučilištu u Zagrebu, priznaje da se terminologija istrošila dugotrajnom upotrebom, „ali ne samo dugotrajnom upotrebom već i dugotrajnim čekanjem“: „Mlađe generacije su puno kritičnije od starijih, vide da su dugotrajna kriza i osiromašenje, dugotrajni vakuum u kojem se nalaze zemlje jugoistočne Europe dovele do devalvacije svih tih termina. Bez obzira na to, proces teče, sporo, ali jednim svojim ipak pozitivnim trendom. Možemo reći da su u pitanju generacije koje su naprosto rođene i odrasle u jednoj specifičnoj situaciji koja im ne daje baš previše optimizma u životu i prevelike šanse.“ Prof. Dragojević podseća da je jugoistočna Evropa regija koja je u krizi već više od 20 godina: „Veze koje su postojale u bivšoj Jugoslaviji su pokidane, veliki kulturni kapital koji je postojao u odnosima među ljudima na ovom prostoru jugoistočne Europe je izgubljen. Iako u Hrvatskoj nemamo vizne režime pa nemamo vanjske nemogućnosti da putujemo, mlađe generacije putuju puno manje nego generacije prije. U tom smislu su manje u doticaju s europskim strujanjima i u tom smislu manje dijele ideale koji su bitni za njihovo odrastanje. Kad govorimo o zemljama EU, takođe raste euroskepticizam, zbog toga što se ne razumije funkcioniranje Europe u novim uvjetima, u uvjetima proširene Europe koja je vrlo zahtjevna. Mladi ljudi bi u tom smislu morali naći ideale kad su u pitanju integracijski procesi i njihova mogućnost zapošljavanja unutar EU i punopravno članstvo svih zemalja jugoistočne Europe unutar ove grupacije.“ Devedesete i dvehiljadite pojele su i reči poput pobune, buđenja naroda, mitinga, protesta, revolucije... O poslednjim studentskim nemirima u Hrvatskoj i jesu li uspeli nešto da promene, akademik Dragojević kaže: „Privukli su veliku pozornost javnosti. U pravom smislu, nisu uspjeli nešto pomaknuti, ali su pokazali visok stupanj svijesti, protesti su trebali uključiti najšire slojeve studenata. Namjerno se izostalo od toga da postoje lideri protesta, tako da bi proces demokracije unutar samog pokreta bio što je moguće više naglašen. Za sada nisu uspjeli, ali su najavili proteste na jesen. Ovaj studentski protest je pokazao da studenti nisu neaktivni i nesvjesni situacije, oni žele promijeniti vlastiti položaj i kad je studiranje i kad je zaposlenje u pitanju, postoji nešto što je generacijska solidarnost.“ Malo ko danas veruje da ulica nešto može da promeni, ali niko ne isključuje moguće talase pobuna po svetu, na jesen, osiromašene ljude koji nemaju šta da izgube pa krenu da ruše sve pred sobom: „To je uvod u haos i to niko ne priželjkuje. Nije reč o revoluciji, ovde je reč o promeni na mikroplanu, reč je o mikrootporu. Prvo, ne verujem svemu što vidim u medijima, i zato moram ponovo da naučim reč – neću! Neću da me dečko bije, neću da sva naša imovina bude na tvoje ime, neću da me šef pipka, neću da uzmem zdravo za gotovo šta piše u novinama... Ko kaže da biti uspešan znači imati sivo odelo i crvenu kravatu, gde piše da moram da radim u multinacionalnoj korporaciji? Mladi ljudi u Evropi su još pre početka krize masovno počeli da odbijaju da rade za velike korporacije, odlučuju da se žene, udaju, odsele u manje gradove ili predgrađa, gaje decu i kučiće, rade posao preko Interneta. Boli ih uvo da žive ono što preporučuju mediji koji su samo agenti velikog kapitala. Koga zanima da li kuče Paris Hilton ima ovakve ili onakve nogavice? Ko kaže da moram da imam auto i stan u centru? Ne žele više ljudi da budu šrafovi, žive svoj život“, kaže dr Tomić. U filmu „Kad porastem biću kengur“ jedan dečko, Aleksa sa Voždovca, dobro pita: ’Oće nekad nešto da se desi?“ Na jesen. ANKETA NIN-a Da li vaša generacija ima snage za promene? Milica Milošević, student Pravnog fakulteta, 18 godina: - Sistem vrednosti je u ovom trenutku potpuno izgubljen, ako odmah nešto ne učinimo tonućemo sve više! To se jasno vidi po onome šta nam nude pojedini mediji, način oblačenja, ali i stavova, ponašanja ljudi. Nadam se da će se moja generacija pokrenuti, ali i mlađi, jer ukoliko se nastavi ovakav trend, potpuno ćemo se izgubiti. Miroslav Anđelković, student fizike, 22 godine: - Primera radi, na mom fakultetu ima puno mladih, inteligentnih i vrednih, koji su spremni da promene svet, ali treba na pravi način brinuti o njima. Veoma je važno da putujemo, da vidimo kako studenti i mladi ljudi u Evropi žive, i da uspostavimo nove veze i komunikacije. To je ključ promena. DŽoana Sarić, apsolvent na Filozofskom fakultetu i vokalna solistkinja, 30 godina: - Apsolutno ne. Da je imala snage, promene bi već nastupile. Nisam optimista u vezi sa budućnošću ove zemlje a posebno u vezi sa omladinom koja odrasta u krajnje nezdravom društveno-političkom sistemu i samim tim razvija i krajnje nezdrav ukus, sklonosti i merila. Verujem da će pozitivne promene u ovom društvu svakako nastati, ali najverovatnije ne pre početka 2099. godine. Jelena Svojić, studentkinja Filološkog fakulteta, 21 godina: - Mislim da imamo snage za promene, ali da ih je malo teže ostvariti. Uzrok je loš sistem u kome živimo. Kada kažem sistem, mislim na vrednosni, ali i politički. Rešenje je u edukaciji i upoznavanju drugih država i kultura. Predrag Milinković, prodavac, 23 godine: - Pre bih rekao da ima nade, nego snage za promene, jer se nalazimo u haosu skoro po svim pitanjima. Naziru se neke druge promene, koje bi trebalo nama ovde u Srbiji da pomognu, mislim na belu šengen-listu i putovanja bez viza po Evropi. Problem je što svi pričaju o promenama i boljem životu, a niko ništa ne radi da se one ostvare. Branko Ilić, student Elektrotehničkog fakulteta, 25 godina: - Mislim da mladi imaju snage i motiva da naprave nešto dobro za Srbiju. Za poremećen sistem vrednosti najzaslužniji su mediji, treba izvršiti korenite promene sadržaja programa koji oni prikazuju. Važno je da se vratimo knjizi, jer kod mladih postoji umanjena želja za čitanjem, što dovodi do nemogućnosti razumnog pogleda na svet. Milan Stojanović, apsolvent na Višoj medicinskoj školi, 24 godine: - Promene nabolje u svakom smislu, mogu doći jedino uz dobru edukaciju, i negovanje nekih vrednosti, na koje smo opčinjeni tehnološkim razvojem, zaboravili. Snagu za promene, između ostalog, crpe nam razni rijaliti šou programi, koji nemaju veze sa životom. Nikola Urošević, novinar, 26 godina: - Siguran sam da moja generacija ima snage za promene. Da bi društvo moglo da napreduje one su nužne i neophodne. Svaka promena nabolje otvara nove vidike i pruža nove mogućnosti za napredak i prosperitet društva. Miljan Paunović