Postmoderna provokacija

rnističke provokacije u savremenoj filozofiji religije, provokacije koja još jednom potvrđuje njegov status najznačajnijeg italijanskog filozofa postmodernističke provincijencije. Ovaj esej koji je preveo moj zagrebački prijatelj Mario Kopić, i to je uradio vrlo dobro (ova je napomena neophodna da bi se razumela ijekavica u ovom prevodu što govori u prilog našoj kulturnoj otvorenosti), i sam je nastao kao posledica iznenadnog provokativnog pitanja Vatimovog prijatelja, koji je iznenađen njegovim direktnim pitanjem: “da li u biti još uvijek vjeruje u Boga?“ – odgovorio: „Vjerujem da vjerujem!“ Tako je kažem nastao ovaj ogled. Otkuda ova Stavorginova dvosmislenost u Vatimovom odgovoru? Mislim da ona dolazi ne samo zbog starosti, o čemu sam Vatimo govori na samom početku eseja, jer je doista verovatno da mnogi stareći počinju da veruju. Ona je, pre svega, posledica određene hermeneutičke situacije ili „hermeneutičkog obrta“ o kome se govori u filozofskim krugovima u ovo složeno vreme koje će Vatimo nazvati „kraj moderne“. Vreme koje je prema mnogima pored ostalog i vreme bez religije ili vreme sekularizacije. I ovde već dolazi do prvog Vatimovog obrta. Jer njegov esej neočekivano počinje eskursom o „povratku sakralnog“ iako su znaci vremena sekularni. Naše je vreme u pogledu religije i ne samo religije doista dvosmisleno. Ovi „znaci vremena“ su dvosmisleni u toj meri da njihovo značenje nije moguće bez interpretacije. Kakva je, uopšte, još religija moguća u ovoj globalnoj „cool memoris“, o kojoj je govorio pomalo zaboravljeni Bodrijar, ili u ovom globalnom društvu spektakla, društvu čiji su znaci vremena ne samo dvosmisleni, nego možda i „cool“ ili prazni što je samo jedno od značenja „kenoze“ na koju se Vatimo poziva da bi objasnio svoju paradoksalnu i, svakako, provokativnu „sekularnu religiju“ , čija je filozofska osnova, ako uopšte postoji, jedna rizična i slobodna interpretacija, pošto prema Vatimovoj „slaboj“ religiji nema spasenja bez ove „rizične interpretacije“ koja pri tome nije ni agnosticizam ni protestantizam, nego upravo ovaj dvosmislen ili prazan, kenotičan znak vremena na koji se s pravom poziva Đani Vatimo, kao na znak „slabog“, hermeneutičkog i postmetafizičkog Boga. Zato je Vatimov „slabi Bog“ u stvari postmetafizička ili hermeneutička provokacija starog metafizičkog ili „ontološkog Boga“. Ali, ne samo to. Jer, šta znači ova nova hermeneutička situacija koja ima u vidu ne samo doskora vladajuću sakralnu tradiciju ontološkog, nasilnog Boga, nego i vreme i hermeneutičku situaciju u kojoj je Bog bio i referent smisla, poretka i istine. Zato je ovaj „skok u veru“, ili u Boga, bio doskora osnovni filozofski problem onto-teologije. Vera je u to skorašnje vreme, do Francuske revolucije i prosvetiteljstva, bila suprotnost umu i jedna vrsta ontološke privilegije, pošto su postojali oni koji veruju i oni koji ne veruju, bez ovih savremenih hermeneutičkih prelaza. Zato je ovo post-doba ,u hermeneutičkom smislu, vreme Vatimovih „poluvernika“, “prijateljskog“ ili „slabog hrišćanstva“ koje ovom postmetafizičkom Bogu omogućuje „skok u čoveka“ ili njegovu božiju kenozu, ili „slabost“ koja Hristu omogućuje da kaže: „ Ne zovem vas više slugama nego prijateljima!“, što je naravno osnovno načelo ovog „prijateljskog, postmetafizičkog, nenasilnog ili ’slabog’ hrišćanstva.. Međutim, Vatimo ovde priznaje da filozofija „slabe religije“ nije više filozofija nego književnost i zato od samog početka govori o tome da esej koji piše nije filozofija nego filozofski roman u kome su dopuštene „rupe u diskursu“. I zato ovaj Vatimov diskurs u prvom licu, upravo kao provokacija upućena filozofiji, spada u postfilozofiju i postreligiju. Jer, šta bi drugo bila ova „sekularna religija“ koja se poziva na povratak sakralnog nego postfilozofija i posthrišćanstvo?